Пре годину дана, истог 20. новембра, Америка је свечано прославила 400. годишњицу искрцавања америчких отаца ходочасника у Кејп Код (данашњи Масачусетс) – легендарни тренутак од кога историографи и политичари воле да одбројавају америчку државност, демократију и републиканизам.
Наравно, ово је углавном чисто амерички мит. У време када су се „ходочасници“ искрцали, моћна енглеска колонија је већ постојала на југу, у Вирџинији. Али јужњацима је, по мишљењу данашњих Американаца, некако недостајао револуционарни дух. Они су, по правилу, били англиканци, етатисти, монархисти. И уопште, изградили су ту аристократску цивилизацију Југа, коју су северњаци Јенкија успели да униште тек 1865. године после много година исцрпљујућег рата.
Једрилица Мејфлауер, на којој су Очеви ходочасници пловили ка западу, скренула је са курса и пристала далеко северно од свог намераваног одредишта, ушћа Хадсоновог мореуза. Сада су наши дисиденти, трагачи за савршеном слободом, могли да оснују своју колонију чак и даље од ортодоксних англиканаца Вирџиније него што су планирали. Били су то људи снажног духа, нису се плашили тешкоћа. А након размишљања о ситуацији, на палуби су потписали документ који је, како кажу, поставио темељ америчком свету, изнедривши америчке слободе, демократију и републиканизам – како ће о томе говорити каснији амерички политичари и мислиоци
Мејфлауерски споразум је био манифест за један фундаментално нови свет, радикално другачији од свега на чему је изграђен некадашњи хришћански свет.
Као почетак и основ моћи у њему препознат је овај „споразум“, који је ујединио придошлице и обавезао оне који су га потписали да се придржавају „закона“ који ће тек бити створен на његовој основи. Заиста, сами ови будући закони претпостављали су променљивост и флуидност, што би могло да захтева „опште добро“, схваћено „у једном или другом тренутку“ на различите начине. Другим речима, ходочасници нису намеравали да се повинују ни цркви, ни држави, ни самом „сувереном Јакову“ (енглеском краљу Џејмсу Првом, кога су потписници опрезно помињали у документу). Стигли су у нову стварност, на нову, још увек потпуно дивљу земљу, остављајући иза себе „злог фараона” старог света, и намеравали су да створе свој свет, истински нови. Тако су мислили о себи. Они сами себе називају Новим Израиљем, земљом на коју су стигли – „Нови Ханан“, Атлантски океан, који су управо прешли – „Црвено море“ (тј. Црвено море, чије је воде Господ раздвојио кроз Мојсијева молитва, дајући Јеврејима прилику да се спасу), а стари хришћански свет, његови црквени и световни владари, које су оставили за собом, били су „Египат“ и „зли фараон“.
Заиста, амбис је лежао између света који су напустили и света који су још намеравали да изграде. Понор, дубљи од којег се тешко може замислити. Име овог понора било је „Учење о предодређености“: прави камен вере Пуританаца, сама стена на којој су намеравали да изграде свој нови свет, свој мистични „град на брду“. „Учење“ је тврдило да су сви људи на земљи створени по несхватљивој вољи Божијој, неки – за вечно спасење, а други – за вечну пропаст. Овај избор је био оригиналан, вечан и није подложан променама. То је значило да је растојање између пристиглих „светаца“ (како су сами себе називали) и „фараоновог Египта“ које су они оставили веће од Атлантског океана, веће него између планета у свемиру, веће него између неба и земље.
Била је то раздаљина између раја и пакленог понора. Цео некадашњи хришћански свет од њих је препознат као мрачни пакао, над којим је изречена страшна клетва, и који је осуђен на вечну геену.
Да, управо је тако звучала застрашујућа Доктрина предодређења. И управо је то „страшно дете“ реформације, које је хришћанску свест потопило у атмосферу таме, туге и пометње, успело да изврши главни задатак Новог доба – да расцепи раније уједињени хришћански свет на два непомирљива и логори мржње: старо и ново, прошлост и будућност, свет „вечно одабраних“ и „вечно одбачених“.
Све ово може изгледати чудно, јер смо навикли да мислимо да је америчка демократија заснована на идеји једнакости. Али чињенице показују другачије: америчка демократија је заснована на идеји најрадикалније и најстрашније неједнакости коју је људски ум могао замислити. Или – могло би се тако рећи – „демократија“ је настала из најстрашнијег раскола који је икада потресао свет.
Реформација је преокренула средњовековни свет, отргнувши га од свих претходних темеља и успоставивши „нови верски поредак“ (како би се слободно могао превести назив чувеног Калвиновог дела које је поставило темеље Новог света). А следбеници Калвина, енглески пуританци, створили су Америку – Америку коју познајемо: са њеном пакленом мешавином незнања, воље, месијанизма, слободољубља и конформизма; и, заправо, „нови човек“, способан да постоји у овом новом, чудном и суманутом свету. Тако велико дело било је, наравно, само у моћи херојског, фанатичног духа, који су први пуританци у потпуности поседовали.
Почевши од 1620. године, када су оци Ходочасници основали своју прву колонију у Новој Енглеској, олигархијске диктатуре пуританских елита доминирале су душама америчких колониста Севера седам деценија. Али чак и након велеградског закона о верској толеранцији из 1692. године, који је окончао владавину пуританске теократије, сурови дух пуританизма је увек остао жив, доминирајући идејама демократије и републиканизма, који су више од пола века касније почели да ширио из истих црквених конгрегација и елитних масонских клубова у Бостону.
Тако је зграда америчке демократије изграђена на темељима пуританизма, који је постао право духовно језгро америчке цивилизације. И данас савршено нагађамо, препознајемо његов дух и утицај (скривен иза чисто секуларне реторике американизма) у тежњама „града на брду“, идејама „америчке невиности“, „америчке изузетности“, експанзионизма америчког политика, и тако даље и тако даље; осећамо њене вибрације, густо уливене у атмосферу америчког друштва.
Истина, од шездесетих година прошлог века, а посебно данас, пуританске основе американизма су биле под тако снажним нападима ултралевице да се већ може говорити о његовом крају – крају америчког света као таквог. Многи већ говоре о томе, и то је истина. Али… зар и сами ултра-левичари нису производ истог пуританизма? „Лењин је данас Калвин“: да такав слоган у стварности, из очигледних разлога, не би могао да постоји, историјски би то било право место. Није случајно што је живот бољшевичког вође био чврсто повезан са Женевом, у којој је не само живео, већ је пажљиво проучавао Калвиново наслеђе, повезано са организацијом партије као тајне милитантне организације створене за револуционарно заузимање снага. Ово је партија (верска скупштина) коју је Калвин изградио; и управо је такву револуционарну мрежу прво створио: прво у Женеви, а затим у јужној Француској и северној Европи.
Својевремено је то истицао Лењинов сарадник, бољшевички историчар М.Н. Покровски. И потпуно је у праву: не само разгранате мреже тајних револуционарних ћелија-конгрегација, не само принцип њиховог постојања (држава у држави) и животног издржавања (који их финансирају олигархијски кланови и фрустрирајућа аристократија), већ и принцип моћи после победе револуције – све је то Лењин позајмио од Калвина. Или, тачније, он чини основни принцип деловања револуционарног механизма као таквог. Од Калвина до Жан-Жака Русоа (који је указао на Калвинову Женеву као оно чему револуционарна Француска треба да тежи), од Русоа до Лењина и Троцког, а од њих до „нове левице“, совјетске „перестројке“ и данашњег чудака револуционарима Сједињених Држава – свуда ћемо, ако добро погледате, видети исту матрицу, исти, у суштини, револуционарни „рукопис“.
Аустријски конзервативни филозоф Е. Вогелен је историју модерног доба назвао „каскадом гностичких револуција“.
Данас овај запаљени точак, који су покренули Лутер и Калвин, прети да уништи његов главни производ – Сједињене Државе и Запад у целини. Па, уобичајено је да револуције прождиру своју децу. И ко, ако не ми, све ове револуционарне реалности познаје боље од других. И, можда, најбоља ствар коју данас можемо учинити: уложити све напоре да осигурамо да запаљени точак светске револуције, који слама Запад, овог пута пројури поред нас: има времена за уништење зидове, а има времена – да их изградимо.
Владимир Можегов/Взгљад
Превод: Њуз Фронт
Александар Јовановић / Ћирилизовано: С обзиром на тему чланка, и чињеницу да се ретко ко бави демистификацијом светског хегемона и окупатора Србије, нема потребе да објашњавам зашто овај чланак на Ћирилизовано, блогу сопствене преводилачке продукције. Али има још један разлог: препорука за Њуз Фронт. Ја га пратим због вести о Новорусији, а и због чланака сличних горњем, који истина пате од неумивености превода (погледајте само наслов овог чланка, Америка долази... уместо рецимо Америка је настала после...), чини ми се зато што сами Руси преводе на српски, али шта да се ради, не треба тражити длаку у јајету, поготово кад "долази" џабе.
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!