Слободан Каназир: Човјек будућности

 

 

Слободан Каназир:

 

ЧОВЈЕК БУДУЋНОСТИ

 

 

Ти си уникат примитивности,

Вјешто су те испрограмирали,

Све твоје менталне активности

Успјешно деактивирали.

 

Ти си човјек од стила,

Задовољан и сретан,

Прототип модерног дебила,

Потпуно изузетан.

 

Идеје су ти стерилно чисте,

Бићеш човјек будућности,

Ако правилно искористе

Све твоје немогућности.

 

 

( Пјесма је настала крајем осамдесетих година прошлог вијека, а слика

''Прототип модерног дебила - цикиличност'' 2011.године, први пут је

изложена на 12 (25) Крајишком ликовном салону.)

 

С. Каназир

Упокојио се Стеван Вићановић Синђа – рок певач

У четвртак, 11. фебруара 2016.г. након дуге и тешке болести упокојио се у Господу Стеван Вићановић Синђа, рок певач из Шида. До краја живота остао је доследан и одан музици која му је значила колико и сам живот, не предајући се јефтиној популарности. Сарађивао је са врхунским музичарима, снимао и наступао на многим елитним местима, а ипак остао наш Синђа, суграђанин којег смо радо сретали и којег ћемо се радо сећати.

Сахрана ће се одржати у петак,12. фебруара 2016.г. у 13:00 часова, на православном гробљу у Шиду.

Нека је вечни покој души његовој!

Слободан Каназир: На Васкрс се навршава 70 година од пробоја Сремског фронта

На Васкрс, 12.априла / 30.марта ове године навршава се тачно 70 година од пробоја Сремског фронта, како историчари кажу „завршне битке у Другом светском рату на нашим просторима“. Организатори ће, из неких разлога, свечаност обележавања јубилеја одгодити за 18.април ...!?

Код историчара постоје неслагања о „неопходности“ формирања Сремског фронта. Једни га виде као „светлу тачку историје“, док га други, због непромишљених напада на Немце у повлачењу, сматрају непотребним стратиштем српске младости. У сваком случају неоспорива је чињеница да су ту изгинули многи синови српског, руског и других народа и да покојнике треба поштовати, без обзира на различита тумачења.

Слободан Каназир: За коју врсту смећа је намењен овај контејнер?!

Постоје информације које човеку помажу при обављању одређених радњи из свакодневног живота како би се избегле евентуалне забуне - као на пример: на улазним вратима јавних установа, супер маркета и сл. често пише „вуци“, или „гурај“, тако да се може тачно знати коју радњу је потребно извршити да би ушао, или изашао.

Путокази и саобраћајни знакови служе да путник лакше и безбедније стигне на одредиште до којег је кренуо. На телефонској говорници је нацртана слушалица што је довољно да би се знало чему она служи. Кабине у јавним клозетима су означене мушком, или женском ципелом, тако да посетиоци улазе у одговарајућу кабину без икакве дилеме. На контејнерима за одлагање смећа све чешће се могу видети ознаке које информишу о томе која врста смећа се у њих одлаже, на пример: картон, пластика, стакло и слично.

Слободан Каназир: Зашто Срби требају писати ћирилицом?!

Треба ли ћутати и мирно посматрати како српска садо-мазохистичка петоколонашка „интелектуална елита“ вулгарно пориче писмо српског језика којим говори? Заговарајући двоазбучје не само да уносе збрку у нешто што је кристално јасно (да је српско писмо ћирилица), већ том збрком намеравају ћирилицу сасвим потиснути и „протерати“ из српског језика. Зашто? Одговор је једноставан! Да заборавимо ко смо и шта смо и да постанемо оно што нисмо и никако не можемо бити. Аустроугарска монархија и НДХ су прибегавале забрани ћирилице, док „Четврти Рајх“ ради много суптилније. Покушавају нас убедити у то да је ћирилица старомодна и непрактична и да се с њом, као ни са православљем, „не може у Европу“.

Осврт Слободанa Каназирa на писање „Гласа Разума“ о Дучићевој песми „Сину тисућљетне културе“

О храбрости и кукавичлуку

Да би се формирао нечији животни став  велику улогу има околина у којој човек одраста, за његово јасно и коначно профилисање неопходно је лично искуство, а да би се јавно и бескомпромисно изразио потребна је храброст.

Храброст је врлина која дичи ретке људе! Храбри људи су правдољубиви и Богољубиви, воле свој народ,  друге народе и сву Божју творевину. Захваљујући својим храбрим припадницима читави народи су опстали у немогућим историјским околностима. Храброст је једна од врлина помоћу које се улази у вечност! Ова врлина краси песника Јована Дучића. 

Бојан Милановић је компоновао и одпевао његову  песму „ Сину тисућљетне културе“ седамдесет година након њеног настанка. Да су ови уметници  савременици, сигуран сам да би друговали имеђусобно се уважавали, као што сам сигуран да ће им се душе једног дана међусобно препознати на небесима.

Насупрот храбрости, је кукавичлук! Кукавицама је страно правдољубље и Богољубље. Немају љубави ни за кога и ни зашта. Њихова „љубав“ се зове користољубље. Себични су, страшљиви и подли!

Ако је храброст особина здраве личности, а јесте, само по себи се намеће да је кукавичлук, као њена супротност, особина  болесне личности.

Кад кукавица жели изразити свој став,(ако га уопште има), пошто је плашљив, користи се подлошћу и никад не наступа јавно и отворено. Став саопштава тако да га, ако буде потребно, у сваком моменту може порећи, или другачије протумачити. Све што ради, ради ''испод жита''. Двосмислено!

Типичан пример таквог изражавања става са јасним присуством симптома кукавичлука је особа са конспиративним именом „Глас Разума“ која, ето, нема храбрости ни да каже своје право име и презиме, (па чак ни пол, иако се из текста може закључити да је женског рода), а дрзнула се да на фејсбуку Бојана Милановића представи себе као „врховног судију“ који ће папском „непогрешивошћу“ и инквизиторском „тачношћу“, разлучити добро од зла и читавом свету објаснити да је „добро зло, а зло добро“, само што наши „плитки“умови нису у стању да то схвате. Онај, ко се успротиви ставу „Гласа Разума“ биће, по орвеловском кључу, проглашен „зломислитељем“ и према њему ће се применити „посебан третман“.

Називати себе „Гласом Разума“ више је него гордо! То није чинио ни Свети Јован Крститељ кад је народ позивао на покајање, већ је за себе говорио да је глас вапијућег у пустињи и да приправља пут Ономе који ће доћи, а коме он није достојан ни ремена на обући одрешити.  Можда , не дао Бог, ова особа себе сматра већом од њега кад своје ставове представља као „врховно мерило истине“?!

Да није жалосно, било би смешно.

О контраверзним ставовима и двоструким аршинима „Гласa Разума“

Ако наставимо даље анализирати „писанија “ дотичне персоне, (а хоћемо) наићићемо на многе изливе несређених и међусобно супростављених емоција и ставова,тако да се стиче утисак, да су ове текстове наизменично писале две међусобно завађене особе отимајући једна другој компјутерску тастатуру, па кад је која дограбила ,тад је и писала.

„Глас Разума“ се представља као неко, ко је изнад оних којима се обраћа, као „врховно мерило истине“. Служи се заменом теза, по својој вољи тумачи неоспориве чињенице прилагођавајући своја тумачења ономе што тренутно жели рећи, да би касније та иста тумачења употребла у сасвим супротне сврхе превиђајући да је оспорена пре ,него што је ишта рекала. Служи се искључиво демагогијом, без икаквог реалног упоришта учињеницама, а кад је друга страна оспори (чињеницама) , она то једноставно не узима у обзир, као да није ни речено.

Сматра себе меродавном да по свом нахођењу постави постулате правичности по којима је свако ко се с њом не слаже, или се усуди да спомене зверства која су нељуди чинили људима, а за то се никад нису покајали, алатка зла затрована мржњом и монструм испуњен мраком као последицом рата. Ми Хришћани се често сећамо Голготе и Распећа Христовог. Јесмо ли ми по овим аршинима злопамтила,  алатке зла затроване мржњом и монструми испуњени мраком!? Могу ли се такви „епитети“ приписати српском народу који је само у двадесетом веку три пута масовно страдао од припадника хрватског народа!?

 Због таквих ставова прави дијалог  са овом особом је немогућ.

Ако, по „Гласу Разума“ , Хрвати имају право да се определе за то, хоће ли се бранити од завојевача,  или неће,  ко им даје за право да истребљују други народ који је одлучио да се од тог завојевача брани и то не као витезови на бојном пољу, већ „храбро“ ударајући на старо и нејако по чему су јединствена појава у читавој историји људске цивилизације. Примећује кад неко критикује крволоке, али никако да  бар једном речју помене жртве тих крволока и изрази жаљење према оном што се догодило. Поготово због тога што је то  зло које још увек траје у континуитету од најмање сто година. Који смртан човек може праштати овака зверства, ако се починилац не каје, већ оптужује жртву и даље наставља исти злочин?

Колективну свест признаје кад је у питању одлука једног народа да ли ће се бранити  од завојевача, или неће, али је не признаје , кад тај народ одлучује хоће ли покушати истребити неки други народ , или неће, већ злочине приписује малој групи појединаца. Колективну свест не признаје кад треба да се догоди колективно покајање. Опростите, али  овакав став не могу назвати другачије , него лицемерјем!

О витезовима и витештву

Ретки су они који витезовима признају витештво! То што „Глас Разума“ говори о генералу Ратку Младићу, њеном савременику, је исто што би рекла Кулинова Када о Карађорђу, свом савременику.

Ратко Младић , без сумње може стати раме уз раме са Милошем Обилићем.

Став „Гласа Разума“ према Бојану Милановићу лично

Ова персона се Бојану обраћа као некомеко није у стању управљати својим поступцима нудећи себе, малте не, каостаратеља, гуруа...? Њено расположење према њему је наизменично супростављено, такода човек стиче утисак да би га у једном моменту „на рану привила“, док би га удругом „голим рукама задавила“. Ословљава га са „ти“, а свој идентитет крије,што је ван сваког коментара. Ставља се у улогу Мефиста превиђајући при том даБојан није Фауст жељан сазнања, већ зрела, формирана високоморална, духовно иинтелектуално изграђена личност свесна себе и света око себе, знајућитачно  шта хоће и имајући довољнохрабрости да то јасно и гласно јавно каже.

О духовности „Гласа Разума“

„Глас Разума“ све време спомиње некакве духовнике који су Бојану „потребни“ да би „духовно узрастао“ , а никако да каже какви су то духовници!? Православни монаси, католички фратри, муслимански дервиши који се у трансу пробадају иглама, или факири који леже на „бодљикавим душецима“? Можда мисли на неке „мантро упражњиваче“ и путнике у „небиће“? Нека нам, храбро, каже каква је то духовност коју непрестано предлаже? Неће нам то рећи, јер би тако открила своје право лице, већ се понаша као пастир најамник који прескаче ограду тора. Као вук у јагњећој кожи покушава стадо завести на странпутицу. Добри пастир не прескаче ограду тора, већ улази на врата. Он позна своје овце и овце њега познају. Дакле, још једном, каква је то духовност коју непрестано предлаже „Глас Разума“?

О „универзалној љубави“ и „космополитизму“ које пропагира

Нека нам „Глас Разума“ каже каква је то универзална љубав коју заступа, где јој је извор. Можда мисли на ону љубав коју су својевремено пропагирала „деца цвећа“.

Бити космополита , значи заборавити ко си , да не би увредио онога , ко врло добро зна ко је и шта је и не пада му напамет да се тога одриче.

Допринос „Гласа Разума“ унапређењу друштвених и природних наука

„Глас Разума“ тврди да је узрок Бојановом медијском изоловању „чињење зла“ и то оног попут „испевавања“ песме „Синутисућљетне културе“!? Госпођица, изгледа, жели поставити нову дефиницију узрочно-последичне везе те је, по њој, на неки тајанствен начин последица настала пре узрока. Ако додамо да је „Песма о генералу Ратку Младићу“, која је такођер „спорна“ (што никако не би смела бити) , настала пре четри године то би значило да је Бојан медијски изолован десет година раније, него што је „починио зло“.Вероватно је за своје „откриће“ користила Ајнштајнову теорију релативности кад је дошла до овако „блиставог сазнања“. Овим би осим социологије и физике била унапређена и математика, а о филозофији да и не говоримо.

Добронамеран савет „Гласу Разума“

Ви нисте једини који користе поменути образац саопштавања својих ставова. У најбољој намери Вам саветујем, кад већ то радите, учините то јасно, храбро и отворено, а не кукавички подло, иако ће после тога многи од вас зазирати. Бар ће вас више поштовати!

У Шиду, 4. децембра 2014. године                                            СлободанКаназир

За рубрику Ћирилица приредио: Милорад ђошић

ОНО ШТО СЕ НИСУ УСУДИЛИ ДА ОБЈАВЕ ! : Интервју с Бојаном Милановићем

Октобра, ове године, новинарка једног нашег познатог недељника обавила је интервју са певачем Бојаном Милановићем, али кад му је доставила на увид уређени текст незадовољан цензурисаним интервјуом у којем су преобликоване, или изостављене суштинске реченице, а одговор на једно питање у целости изостављен, Бојан није дао дозволу за његово објављивање.

Избачени су делови где Бојан говори о српској естради и култури уопште, из перспективе свеукупног стања у Србији након „демократских“ промена. Овакав новинарски приступ који је постао уобичајен сведочи о томе да је новинарство у Србији доживело врхунац „ренесансе“. У оваквом миљеу, они који свакодневно не понављају мантру „Европа нема алтернативу“ немају никакве шансе да се јавно огласе. Супротно томе, „пљување“ по сопственом народу, традицији и историји гарантује медијску подршку, а самим тим и комфорну егзистенцију.

У наставку можете прочитати изворну верзију интервјуа с тим да су цензурисани делови (они које новинe нису имале намеру објавити) написани црвеним словима. Зашто Бојан није пристао на објављивање цензурисаног интервјуа, уверите се сами!

Изворна верзија интервјуа:

Како су изгледали Ваши музички почеци?


Раних седамдесетих година, када се на искључиво црно-белим телевизорима приказивао неки фестивал, због необичног начина на који се овај инструмент држи, запазио сам флауту. Класична музика и одласци на преозбиљна такмичења, али и веома озбиљан „рад“ на инструменту који је у то време био скуп (па је више нас делило исту флауту). Награде и бројне радости које ми је флаута доносила, и још увек доноси, су биле попут оног, као кад после јаке и оштре зиме огреје и замирише пролећни руј. Пошто сам израстао у солидног флаутисту, а тих година се на репертоару сваке музичке групе која је иоле држала до себе, налазила и песма „The Moody Blues - 'Night in white satin'“ са можда, на флаути, најлепше одсвираним солом у рок музици. Од вође веома популарног шидског ансамбла „Макс“, Србе Грчића, добио сам позив да уђем у поменуту групу. То је прелепа прича која тражи доста простора, а која, ево, и данас траје.


Када се осврнете на Вашу музичку каријеру, постоји ли нешто што бисте променили?
Наступао сам на прашњавим даскама старих домова омладине и сеоских задруга, многим бољим хотелима, у једном дворцу (илочком), многим страним и домаћим фестивалима. Много лепог и необичног сам видео и доживео. У животу ме је пратила срећа и умео сам да је чувам и сачувам.

Не, не бих ништа мењао. Певам песме које искрено волим и осећам. Нисам правио компромисе који често претворе оно што највише волимо у сурову обичност и засићеност.


Добитник сте многих признања на музичким фестивалима, која награда Вам је најдража (због чега)?
Да, било је награда, али мени најлепши поклон је дат у Грачацу (Лика). Једне снежне новембарске ратне ноћи 1993. године, када смо после одржаног концерта отишли на славље које су Грачани приредили као награду за мој хуманитарни концерт. Због рата све је било напето, стресно, живело се без струје, у страху од повампирених нових усташа, па је та прослава била један тренутак присећања на нормалан живот, на лепоту обичности свакодневице, на песму и игру, укусна личка јела, што је свих тих година било протерано из тих крајева. Те вечери експлодирала је жеђ за једноставним, обичним животом. Грачани и ја смо доживели нешто што никад нећу заборавити.


Појавили сте се на кратко у култној серији „Срећни људи“, какве успомене носите са тог снимања и како је сарађивати са глумцима?
Не доживљавам је као култну, мада као да је и данас актуелна. Песма из серије „Не пали светло“ је рад Душана Каруовића. Лепо је било сарађивати са њим и мило ми је да сам отпевао његову песму, његов последњи рад. А што се тиче глумаца, мислим да су то врхунски зналци - мајстори свог заната, а пошто су мајстори и у животу углавном добри људи, заиста сам уживао у дружењу са њима. Зато је овај музички видео сјајан.

Шта мислите о тренутном стању на поп сцени Србије? Ког певача бисте издвојили као квалитетног?
О музичкој сцени данас у Србији мислим све „најлепше“; свуда тече „мед и млеко“, царују „квалитетне“ песме и текстови, ми смо јако „срећна“ земља и народ - народи, јер из „позитивних“ мисли и осећања којима су преплављени текстови музичких нумера, омладина црпи многа „поучна“ и „здрава“ начела, али и учења, па смо ми пример у томе како се овде готово уопште дрога „не појављује“ у основним школама, како скоро да и „нема“ девијантног полног понашања и огромно је „поштовање“ које млади указују старијима ... Додуше родитељи су по мало слуђени улогом која им је одузета у смислу васпитања сопствене деце, а постало је и по мало опасно

                                                         бити нормалан.

Пре неког времена отишао сам на Ушће у највећу продавницу аудио и видео носача звука и схватио како имамо „моћну“ и „јаку“ музичку сцену. Наиме, на штанду где је великим латиничним словима писало „ДОМАЋА МУЗИКА“ веома „пријатно“ сам се изненадио када сам пронашао ЦД „Прљавог казалишта“, Дина Мерлина, Валентина, Џибонија, Северине, „Парног ваљка“, Хари Мата Харија, Оливера Драгојевића, „Црвене јабуке“ ... Међутим, зачудило ме је како нема Марка Перковића – Томпсона како би смо показали једну широку ноту разумевања и подржавања, чак и онога ко је склон „малом“ претеривању у ширењу мржње. Слично као у овој продавници ЦД-а је стање и на „нашим“ радио станицама, где већма царују ови „домаћи“ извођачи. Тако човек лако може да помисли, и ако је у сред Београда, да се ипак, волшебно и неким чудом, налази у Загребу, Сарајеву, Сплиту ... „Радио С“, „Накси Радио“, „Хит Радио“ и многи други шире по престоници и у провинцији „узвишени“ дух интернационализма и космополитизма. Да не би смо сметали овој „хармонији“ и „свеопштој срећи“, ми који смо певали у „мрачним деведесетим“ углавном на поменутим радио станицама, служимо за потсмех и презир, где се са разним циничним коментарима у квази „Ин“ емисијама обезвређују наше личности, а самим тим и рад. Не треба да кажем како је цинизам производ незнања, кратковидости и глупости. На овај начин многи музички уредници (али срећом не сви) још више утврђују свој јадни статус ниподаштавања и унижавања свега сопственог, а за рачун и корист туђег.


Пре 14 година се повлачите из домаће јавности, али ипак сте наставили да се бавите музиком. Како је изгледао Ваш музички рад ван очију јавности?
Испричаћу вам један конкретан пример који сликовито говори о томе како сам се повукао из медијског и јавног живота. Кад су ме после осам година непозивања коначно позвали у једну културну емисију на РТС-у да промовишем спот за песму „Све је већ речено“ , прво сам доживео да ме у програм, који је ишао уживо, укључе на самоме крају, (кад већ почиње одјавна шпица), а затим и да ме грубо искључе, пошто оно што сам тада рекао многе уши те 2008. године нису биле спремне да чују. Не треба да вам кажем да ни тај спот који је тада имао премијеру није ни пуштен до краја, исечен је. И то се догађа у матичној кући у којој имам статус ексклузивног уметника. Међутим, боље је бити странац, него имати ексклузивни статус, јер када дођу колеге из бивших нам „братских“ ... то је милина од додворавања (са водитељске стране) и ароганције и дозе снисходљивости (са гостујуће стране). Док они наступају по аренама и великим позорницама ми из „мрачних деведесетих“ тресемо „завидан“ новац певајући по кафићима, или не певајући нигде. Деведесете су биле тешке године за све народе на овим просторима и певати тада, значило је бити утеха и душевна храна напаћеном народу у тешкоме часу. Био је то велики и частан задатак и ми смо га достојанствено обављали. Они који су дошли 2000. године, као и све друго, и то су брзо унизили, уништили или представили другачије ... Историја је почињала од њих. Зашто? Па зато што су представници те власти, били непоправљиви егоисти и самољубци, један од најсрамнијих нараштаја у историји српске интелигенције однеговане у титоизму, на темељима људске и интелектуалне неодговорности према свему што превазилази лични интерес. Или како народ каже: „Усе, на се и подасе!“ Зато је пример Емира Кустурице утолико већи и сјајнији. Кад би се сва одрођена браћа вратила матици и правој вери на овим просторима никада више не би било ратова. Зато је Кустурица у алеји великана / витезова који су со земљи и дах животу. Зато смо јачи од сваког зла. Зато ћемо изаћи и из садашњих искушења као победници.


Где тренутно живите и како изгледа ваш дан?

Углавном сам у Соко Бањи, а душа ми плута од Шида до Бање. Урадио сам више нових песама које су постављене и на интернету захваљујући људима који већ дуже време воде страницу на коју се окупљају сви они који воле песме које певам. Међутим, могуће ме је чути и на неким радио станицама у унутрашњости као што је: „Радио Гонг“ - Јагодина, „Радио Шид“, „Радио Соко Бања“, „Ју еко Радио“ - Суботица, „Радио
Ваљево“, „Радио Тануки“ - Пирот и наравно, „Радио Планета“ у Новом Саду.

„Да су мени крила сокола“, „Можда је то љубав?“, „Песма ангела“, „Грешница“, „Пољупци од меда“ и наново обрађена „Лету је крај“ - то су неке од нових песама ... Оне су настале и као бег од „прекрасних“ тековина европске цивилизације које нас издашно окружују.

Поред ових песама, на стихове великог Јована Дучића испевао сам тешку, поучну и надасве опомињућу песму „Сину тисућљетне културе“ .

Такођер, веома се поносим и песмом коју сам компоновао, написао и отпевао о истинском ововременом великану и хероју генералу Ратку Младићу, који је бранио од вековних непријатеља читаву Југославију.


Имате ли неки хоби?

Наравно, то су обреди скупљања ораха у јесен по планини и брање трешања у пролеће у равници. Хоби ми је и упражњавање свега онога што нема везе, или је супротно од виртуелне стварности која се данас масовно промовише и намеће као животни стил. Али и то је само једна веома погубна тековина „Новог светског поретка“ која се безазлено назива „напретком“.


Да ли икада пожелите да се вратите на естраду?

Наравно, јер нисам ни отишао својом вољом!


Имате ли неке планове за будућност?

Да! Учим се да што мање упадам у замке *„Новог светског поретка“ и што више, колико год је то могуће, да сачувам душу. Наиме, покушавам да и „у трњу проналазим руже“.

Напомена приређивача: Занимљиво је да је новинарка уместо термина „Нови светски поредак“ користила термин „Ново доба“.

Прилози:
▶ Bojan Milanovic - Ono što se drugi ne usuđuju da kažu - jutarnji program 15. mart 2008. - YouTube


▶ Bojan Milanovic-Sinu tisucljetne kulture - YouTube

Бојан Милановић - Сину тисућљетне културе - Неми крик жртава - YouTube

▶ Pesma o Generalu Ratku Mladiću - YouTube

Приредио: Слободан Каназир

Слободан Каназир: РАСПЕТОМ КОСОВУ

Ми, Срби, немамо ништа осим Косова.

С Косовом се рађамо,

Косовом живимо,

за Косово умиремо.

Мајке нас Косовом умјесто млијеком доје.

Косово у души и око врата носимо

кад Богу на истину идемо.

Оно нас на небу и у паклу чека.

На небу кад зањ' страдамо,

у паклу кад га издајемо.

Страдањем се од греха перемо,

Богу приближавамо

и царство небеско купујемо.

Издајом корјене одбацујемо,

прадједове заборављамо,

а Бога се не сјећамо.

Косово нам опет разапињу.

Сатанске војске га газе,

сатанске пјесме пјевају,

ал' Дечанска звона их надгласаше.

Радуј се распето Косово

светога кнеза Лазара

и свих мученика твојих.

Радуј се страдању своме

јер ћеш васкрснути.

Слободан Каназир – 1389. (цртеж)

(Објављено у часописима за књижевност:

LIBERO ARS – СЛОБОДНА УМЕТНОСТ и СЦЕНА ЦРЊАНСКИ

За Ћирилизовано: Милорад Ђошић

Слободан Каназир: Трагом политичке ''мудрости''

                               (Људи, колико живота имамо?)

У српском народу, педесетих година прошлог века родио се човек који је иза себе оставио дубок и неизбрисив траг. Траг се попут дугачке и широке бразде протеже српским духовним и интелектуалним простором, толико дубок да би, да је само мало дубљи читаво српство могло бити у њега сахрањено, што му је вероватно и била намера. Још увек није безбедно кретати се близином тог трага јер би се, због порозности околног тла, врло лако могло завршити на дну. Они мудрији га заобилазе у широком луку. Наивни му се због чистоте своје душе, јер ни у чему не виде никаквог зла, понекад неопрезно приближе, али се због неподношљивости неугодног мириса са дна брзо удаље и више никад не прилазе, ни по цену живота. Постоје и они који се непрекидно крећу тим трагом јер су постали овисни и осећају се сигурније. И кад би га хтели напустити, не могу.

Пошто смо народ који већ деценијама живи у разним ''бајкама'', а оне су временом, једна по једна губиле своју чар, дотични нас је хтео ''увести'' у неку нову ''бајку'', што покушавају и наследници користећи његово име као топузину против свакога кога сматрају препреком на путу ка ''земаљском рају''. Бајку у којој је једна црвена звезда замењена са дванаест жутих. Никад ми није било јасно како тај чин увођења мисле извести. Сада постаје све јасније да се намеравају послужити уларом.

Поред бројних ''квалитета'' које су ''красиле'' његову личност био је и ''велики беседник''. Своју ''наклоност'' према тој интелектуалној ''громади'', народ је изразио још за његовог живота гађајући га током ''беседе'' поквареним јајима и трулим поврћем што су забележиле и филмске камере, али након доласка демо(но)кратске власти снимци као да су у земљу пропали. Покушао сам их наћи на интернету, али нисам успео.

Тај српски народ, који би по мишљењу власти било најбоље заменити неким другим народом, оним који би на раменима уместо главе имао главицу купуса, по могућности киселог, јер се, овакав какав је, никад и никако не може навићи на окупациону власт, нити може схватити зашто је ''хуманитарно'' бомбардован, и овај пут је одређене појмове протумачио онако, како је он хтео, те је ''великог беседника'' назвао ''великим бестидником'', а његову ''животну филозофију'' ''ђинђулирањем''. Ђинђулирање је постало нека врста моде, те су га многи наставили упражњавати свакодневно крећући се истовремено већ поменутим трагом.

Поред своје ''блиставе'' теорије о ''историји и куваној риби'' овај велики бестидник је рекао и једну ''мисао'' с којом се могу сложити, али је несретник говорио и такве ''бисере'' којима је порицао оно што је предходно рекао.

Једина ''мисао'' с којом се слажем је: ''У свакој земљи има корова, само се у Србији коров залива.'' Тачно! Само у Србији хохштаплери имају статус великана и по њима се називају улице, булевари и јавне установе! Само у Србији се дижу споменици велеиздајницима који подржавају бомбардовање сопствене земље, а јунацима се суди као разбојницима!

Једном је рекао: ''Људи, само један живот имамо'' и то је понављано у виду мантре, као некакво ''откровење'', чак је и штампано на плакатима, а затим порекао рекавши: ''Живети по небеским правилима можеш на небу, али на земљи мораш да решаваш конкретне ствари''. Тако је свесно, или несвесно признао постојање небеског живота.

Јасно је, да би многи волели да, осим овоземаљског живота другог живота нема, јер би им то ишло у прилог. Има га, и те како га има! Чак и за оне који не верују да га има! Само што је он за некога вечно блаженство, а за некога вечни плач и шкргут зуба. Тако и онај који на земљи ''решава конкретне ствари'' мора једном пред лице Божије стати и суочити се са небеским правилима хтео он то или не, без обзира што је овоземаљски ''великан''.

Јеванђеље каже: -Човек пак неки беше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов.

А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ, сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И он повика и рече: ''Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену''. А Авраам рече: ''Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе''. Тада рече: ''Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења''. Рече му Авраам: ''Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају''. А он рече: ''Не оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се''. А он му рече: ''Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити''. (Лука 16, 19-31

)

Аутор: Слободан Каназир

За Ћирилизовано: Милорад Ђошић 

Сатана поново тражи следбенике међу Србима!

 

Постоји ли још неки народ на планети који је кроз читаву своју историју скупо плаћао слободу као што су је плаћали Срби? Постоји! Много је таквих народа! А постоји ли народ који је овако скупо плаћену слободу убрзо, готово истовремено, мењао ни за шта, као што су то радили Срби? Ја, за такав народ не знам! Не верујем да постоји! Једино Срби праве грешку за грешком! Једино Срби имају тако кратко памћење да јучерашње крвнике данас називају браћом опраштајући им сва почињена зла, иако се ни за шта нису покајали, а сутра ће им бити оно, што су им били јуче. Браћу истовремено називају крвницима постајући тако крвници сопственој браћи! Докле ће тако бити? Не знам!

Једног јануарског јутра, након што сам устао и попио кафу отишао сам у град, у редовну набавку, и обрео се пред плакатом који је у мени створио сумњу да сам се можда пробудио у погрешном столећу. На плакату пише: ''Општински комитет Комунистичке партије у Шиду организује трибину...'' Да сам уз кафу попио и ракију, мислио бих да сам пијан. Постојим мало на једној нози! Ма нисам! Погледам око себе очекујући да видим Прлета и Тихог са свитком плаката и кантом лепка како беже испред фашистичке патроле. Није их било! Протрљам очи, погледам поново. Датум на плакату је данашњи, значи горе је, него што сам мислио. Тема трибине је ''Будућност и перспектива КП у Србији'', а гост трибине Јошка Броз, председник КП. Није Јосип, него Јошка, ал' то му дође на исто. Не пада ивер далеко од кладе. Унук крволочног загорца, (ако је уопште загорац) одлучио да расрби што се још расрбити да у светосавском народу, па међу Србима тражи ''јањичаре'' да му у томе помогну. Остаје непознато да ли му аустроугарски каплар из сумпорног језера ''суфлира'' шта и како да ради, или су сви ''потези'' изричито његови. Било како било, једно је сигурно, ментор им је исти. И један и други се крећу правцем који им он показује својим трозупцем.

Да је ђаво глуп био би безопасан, али лукави је и овај пут смислио понешто да би био допадљив, те је плакат којим најављује трибину исписао ћирилицом, и то не било каквом, него оним фонтом који подсећа на старославенску (иако се у дедино време писало искључиво латиницом). На белом папиру, црвеним словима с петокраком са сваке стране плаката у којима је срп и чекић, баш као да је штампан у партизанској штампарији. Комунизам упакован у српску обланду ''удара'' на српску југоносталгију.

Своје сећање на старијег Броза вежем за две приче које сам учио у нижим разредима основне школе. У једној је браћи и сесртрама скувао за ручак свињску главу, па су након јела сви имали одређене стомачне тегобе. У другој причи крава коју је чувао због његове непажње прејела се зелене детелине, па је и она имала стомачне тегобе. Кад је одрастао и нас је намамио на ''свежу детелину''... Осладило му се! ''Трбобоља'' нам још није прошла, а сад већ и његов унук хоће да нас ''напасе''.

Овај несретник је педесетих година прошлог века у Северној Далмацији ''објавио рат'' козама забранивши њихов узгој, тако да су многи крајишки Срби оставши без главног извора прихода морали пристати на колонизацију у Срем, Банат и Бачку. Терор месних одбора који су тражили да им се преда много већа количина вуне од оне коју овца може дати опеван је двостихом у десетерцу: ''Одњо ђаво Титу и Стаљина / Однесоше вуну са лајина''. Кад сам одрастао сазнао сам да ни Срби у Србији и у другим крајевима нису боље прошли.

Терор његове владавине је осим људи осетио и читав биљни и животињски свет!

Умало да заборавим. Учили смо и причу у којој је мали Јожа једном приликом разбио наћве (дрвено корито у којем се меси хлеб) санкајући се у њима. Какве ли симболике?!

Хоће ли ''јуниор'' наћи нове ''јањичаре'' међу Србима? Хоће! Наћи ће се још неки ''Жикица Јовановић Шпанац'' и ''Влада Зечевић''. Нису се сви који су заборавили име и порекло прикључили демо(но)кратама, има још неангажованих. Оних који уместо крсне славе, славе 29. новембар и оних које су успели убедити да је мултиетничка средина и она средина у којој живи 80% Срба, а 20% свих осталих. Оних који Сремски фронт сматрају ''јуначким бојиштем'', а не ''кланицом за српску младост'' Оних који су заборавили ''Јасеновац'', ''Јадовно'', ''Дракулић'', ''Покретни преки суд Виктора Томића'' који је у Срему починио страховите злочине, ''Голи оток'', ''Медачки џеп'', ''Бљесак'' и ''Олују'', или их можда никад нису ни памтили и оних који се још нису довољно ''напасли свеже детелине''.

На сву срећу (бар се тако надам) нема их много. Таман толико да сви постану почасни грађани Кумровца. Јошка би их могао повремено угостити на својој дедовини, кад их већ толико ''воли'', и тако им указати ''љубав'' коју према њима осећа. Деди би било драго, њих би прошла носталгија, а и нама би лакнуло! Нека остале Србе остави на миру! Нема његова партија будућности, ни перспективе у Светосавској Србији!

 Аутор: Слободан Каназир

За рубрику Ћирилица: Милорад Ђошић 

Слободан Каназир: Од Бога вам плата и награда!

Четрдесетих година прошлог века, сазнавши за страдање свог народа којег су хрватске усташе немилосрдно истребљивале, Јован Дучић је написао песму „Сину тисућљетне културе“ посведочивши о овим злочинима више, него иједан уџбеник историје до сад написан. Седамдесет година касније, Бојан Милановић је компоновао и отпевао поменуту песму, а од фотографија и текстова на ту тему направио видеозапис и поставио на You Tube. Колико ми је познато то је једини вид презентације којим је овај Бојанов рад представљен широкој јавности. Прећуткује се, као што је Дучић прећуткиван, пуних педесет година комунистичке владавине.

Коме смета ова песма? Коме смета истина, ако не ономе коме је драга лаж?. Ко је отац лажи свима нам је познато!

Отац лажи би, кад би то могао, најрадије оспорио истину о којој говори ова песма, али је она неоспорива.

На удару би била уметничка вредност да она није евидентна. Песма је зналачки написана, зналачки компонована и зналачки одпевана. Обојица су доказани уметници, сежу изван граница свог времена и познати су широкој јавности.

Једна од могућности је да се удари на њихове личности. Како ударити на личности људи који се нису уљуљкали у ловорикама личног успеха, а могли су, него су за свој животни задатак одабрали сведочење истине иако то подразумева одређена одрицања? Истина је Божанска категорија! Ко истину говори, добро твори! Ко ратује против истине ратује против Бога! Ко против Бога ратује унапред је губитник!

Зато је богоборцима једино остао очајнички покушај да убеде читаоце и слушаоце ове песме да је она написана, компонована и отпевана непромишљено, у тренуцима слабости и сужене свести чиме више говоре о себи, него о овим племенитим и честитим људима. Ако је њихова свест била сужена током стварања, каква ли је била свест злочинаца о којима песма говори?

Кад ни то не успе, на удару ће бити Јованови бркови и Бојанова фризура која им се, највероватније, баш сасвим не допада.

Оспораватељима не смета што су „књижевна“ дела усташког доглавника Миле Будака постала обавезна лектира у хрватским основним школама и што се на факултетима пишу семинарски радови на тему његовог „стваралаштва“. Овде се открива исходиште отровних стрела. Потврђена латинска перфидност не бира средства да дође до циља коме тежи, користећи се лицемерјем као опробаном формулом за остваривање својих сатанских планова. Врши се замена теза! Велича се џелат, а пљује се по жртвама! Бесрамно, како то само латини знају!

Може ли се нормалан људски ум помирити са оваквим гледиштем и прихватити га као своје? Недао Бог! Постоји у српском роду још људи којима је познато значење речи достојанство! Једино чега се бојим је то, да опет не прође седамдесет година до следеће српске реакције на новопочињене злочине!

Јоване и Бојане, нека вам је од Бога плата и награда!

Слободан Каназир