четвртак, 14. фебруар 2019.

Гулаг Америка: 160 000 људи осуђених на доживотни затвор

Америка као држава је најуспешнија као концентрациони логор



Американци нису обични робови већ је то њихова суштина - то је „амерички” начин живота.

Постоје вечнa основнa мерила - полазне тачке за било коју расправу.
На пример: развратник и педофил не може да суди о моралу.
Насилнику се никада не сме дати власт у руке.
Глупо је учити човека да вози авион ако се боји летења, или да буде морнар ако пати од морске болести.
И тако даље.

Али нејасно је зашто цео свет, као да је зомбиран, не види очигледан пример нарушавања здравог смисла или логике: Американци цео свет уче хуманизму, поштовању права човека, демократији и свим другим својим достигнућима - док су они сами најнеслободнији народ на кугли земаљској.


Да, драги читаоци, нисте погрешили, баш тако, најнеслободнији!
Није то комунистичка Кина и ксинјанг-ујгурски „месни концентрациони логор” и казнени систем друштвеног оцењивања.
Није то ни најкриминалнији Бразил са бескрајним фавелама.
Нити Мексико са огромним нарко-бандама против којих ратују не само полиција него и војска.
И, наравно, није то ни Русија, где се, како воле да трубе на сав глас западни масмедији, нарушава све и свашта, свакакава права човека, и то стално и сваке секунде.
Не и не - већ је то „бљештави град на врху горе”. 
Баш тамо је, на целом свету, највећи број затвореника, по глави становништва и, што је најважније, највише осуђених на казне доживотног затвора. 
Другим речима, Американци су - у сваком погледу - испред свих на целој планети. 
Још нешто, замало да заборавим, смртне казне се тамо редовно извршавају.

Статистика: каже да се у Америци сада у затворима налази 2 121 600 људи.
А дали је то много или мало биће јасније ако се то упореди са СССР-ом, где је средином 1970-их година било осуђивано око 800 000 људи годишње. Али, они су осуђени а то није значило и да су били у затвору - зато што су многе казне биле условне.
Тадашњи Совјетски Савез и Америка су имали приближно исти број становника, али код нас је затвореника било три пута мање. И ко је сада „Империја зла” а ко „Слободни свет”?

Узгред, вероватно све занима како је било код „Крвавог Стаљина”, јер су нас пристојни и угледни људи убеђивали да слепо верујемо Виктору Суворову, који је тврдио да је у гулазима било 10% целог становништва, и Солжењицину, који је писао су тамо биле десетине милиона.
Али, гле, свеукупни број осуђених био је скоро исти као у мирна времена Брежњева - 1952. је робијало 969 000 осуђених, а 1937. године 887 000.

Али ,без обзира не све то, Американци немају свог Солжењицина - ауторитет који избезумљено труби о „земљи гулага”, о тотлитарној држави и народу затвореном иза жице кроз коју тече струја - мада за то постоје сви услови.
Данас је у Русији затворено мало више од пола милиона људи. У процентина, мање него у СССР-у.

Али пустимо нас. У Трећем рајху, пред почетак Другог светског рата, у концентрационим логорима је било затворено 25 000 људи. И то не по „ревизионистичкој новој западној историји”, већ по Електронској јеврејској енциклопедији. Да је Химлер могао да путује кроз време и види затворе садашње Америчке империје би ли се смејао или плакао?

А како стоје ствари са квалитетом а не са квантитетом правосуђа у Америци?
162 000 људи је осуђено на доживотне казне - од чега многи на вишеструку доживотну казну (то је могуће по америчком законодавству и то зато да осуђеник не би могао да изађе на слободу раније или условно, односно пре предвиђеног времена по пресуди).
Значи да ако те ослободе за једну оптужбу - крив си по другим оптужбама - и не можеш да изађеш из затвора.

А преко 45 хиљада људи не може ни да помисли на молбу о условном пуштању на слободу - просто немају на то права.
Најгоре од свега је што су међу њима и деца од 11 година. 
На пример, Џорџ Браун је баш у том узрасту убио своју трудну маћеху, за шта је осуђен на доживотну робју. 

Где су сада они који нам трљају нос са Законом о малолетним члановима породица народних непријатеља? Немамо ништа против њихових питања - нека пример Џорџа Брауна буде наш одговор.
Њега нису послали у специјалну васпитну установу за малолетне већ у прави затвор за одрасле и то на доживотну робију.

А да ли знате колико је осуђених на доживотну робију у „одвратно неслободној Русији”?
Мало више од 2 000.
Упоредите те бројке: 160 000 у Америци и 2 000 у „смрдљиво тоталитарној” Русији!
А у тих две хиљаде нема ни малолетних, ни жена.
Просто је невероватно како је наша недемократска и савршено дивља држава могла тако ниско да падне - до таковог тоталитризма!
Што је најгоре, код нас нема смртне казне.

Ако се на то гледа непристрасно, питање је какав је смисао - за амерички правосудни систем - да држи у затворима 160 000 доживотно осуђених?
Ако је то мера која треба да уплаши будуће злочинце - апсолутно је јасно да је неуспешна.
Зашто нису осуђени на 10 или 15 година строгог затвора чак и за тешке злочине?
Зар то није довољно чак и за повратнике и чланове банди?

Ствар је у томе што се, од недавно, у Америци примењује „правило три грешке”, по коме се, после трећег преступа, човек може осудити на доживотну казну или 25 година робијања.
Ако се неко, на пример, пијан, потуче и трећи пут, он се, као вишеструки злочинац може  осудити на доживотно затварање.
Праведно? Шта кажете?
Просто је невероватно како руски дивљаци успевају да без таквих драконских казни имају четири пута мање злочинаца?

Јавна је тајна (ако можемо тако да кажемо) - што се нико озбиљно на то не осврће, нема ни говора о широкој и јавној расправи - било где - а нити у самој Америци поводом тога.
А у Америци робија скоро један проценат зрелог мушког становништва и шта? 
Па ништа?
Сви су срећни и задовољни.

А када у Русији затворе Ходорковског -  у „најслободнијој и најправеднијој држави од кад је света и века)”- почињу да пене због неправде учињене гаду.

Све то наводи на закључак: Америка као држава, као друштвено уређење, најуспешнија је као тоталитаристички концентрациони логор.
Американци нису просто „неслободни” - већ им је то суштина - односно, начин живота, постојања.
И наставиће тако - по сваку цену - само тако и никако другачије.
Бомбардовати, бомбардовати и бомбардовати - то им је спољна политика, а  
затварати, затварати и затварати - унутрашња политика.

Зато сва њихова баљезгања, блебетања и будалаштине о правима човека, педера и лезбејки - овде или онде - треба у корену пресећи - указивањем на стање у самој Америци.
Јер бројеви и чињенице говоре сами за себе.


Аутор: Григорије Игњатов
Извор: Архипелаг US-лаг: 160 тысяч пожизненно заключённых
За Ћирилизовано превео: Вељко Лаврнић

уторак, 12. фебруар 2019.

Прича једног родитеља о Академији Свети Сава у Чикагу


Фотографија полазника Академије Свети Сава преузета са званичног веб-сајта, St Sava Academy – Dual-language education in an Orthodox-Christian learning environment. Претходна фотографија уклоњена на захтев наставнице музичког која је била на снимку, а која сматра сматра да је њено објављивање "неумесно" јер више не предаје тамо.

Ово је мало другачија прича о Академији Свети Сава у Чикагу, српској, православној школи која чува наш национални идентитет, језик, веру и културу. Мало другачија прича од оне коју читате или слушате у медијима.
Наша култура, језик и вера су угрожени у Америци. Верујем да ће већина вас помислити: „Ако јој се Америка не свиђа, нека се врати кући!“. Није поента вратити се кући, поента је остати свој било где да живиш. Поента је изборити се за своје право, за свој језик и своју културу. У Чикагу има Срба који су генерацијама овде и јако су поносни на своје српско порекло, језик и на своја српска имена. Са друге стране, имате људе који живе овде по пар година па са својом рођеном децом причају на „тарзан“ енглеском и променили су имена у неке Мајклове, Питере и Саманте. Нажалост, од ових других, не чују се ови први. И што је још више тужно, наша култура, језик и вера су угрожени ИЗНУТРА, од оних који би највише требало да их штите!
Први проблем који смо имали у вези са школом је кад смо схватили да се наша ћерка свако јутро заклиње америчкој застави што је увела нова директорка, која је на то место дошла неколико дана пре почетка школске године. За оне који не знају закон, у САД је у државним школама обавезно заклињање застави, али ви као појединац можете одбити да то урадите, и да за време рецитовања, седите мирно и не правите буку. У приватним школама је то ОПЦИОНО! Дакле, школа сама одлучује да ли ће то увести пре наставе или не. Зашто је СРПСКА ШКОЛА, која се рекламира да чува српско наслеђе и културу одабрала да јој се деца заклињу америчкој држави на верност, остаје непознаница.
Покушали смо да се изборимо за своја права, тј. да нам дете не мора рецитовати заклетву али директорка је одбила уз речи да ми рушимо заједништво школе и заједнице (?!) ако одбијемо да радимо што и остали! Такође ми је саветовала да доводим дете мало касније у школу да би избегли рецитал. Дакле, ја треба са дететом да седим у колима док се цела ствар не заврши, и да тек онда могу да га уведем? Обратила сам се за помоћ челницима цркве (школа је иначе при  при Саборном храму Васкрсења Христовог у Чикагу), a  свештеници су укључени у рад школе (или би макар требали да буду), међутим никакву конкретну помоћ нисам добила. На већину порука и мејлова не одговарају, чак се једном нису ни појавили на састанку који смо заказали.
Ствар се почела некако решавати када сам ја након пар недеља стрпљења, покушаја да их уразумим и гомиле неодговорених мејлова позвала федералне адвокате. Иначе, ако вас неко приморава да рецитујете заклетву, тиме крши Први Амандман, што је озбиљан преступ. У више америчких држава се воде постопци на суду против школа, директора и наставника који су се мало „занели“ у својој „љубави према домовини“ и сад их чекају казне. И поред могућности да узмем велику количину новца и тужим школу, нисам срећна зато што сам морала правду да истерујем адвокатима, цела ситуација ми је болесна и токсична, али биће да о нашој (и не само нашој) националној свести више брине амерички закон неко српски народ. Ако школа не брине о српском националном идентитету, зашто се рекламира уопште као српска школа?
Немам ништа против директорке, не познајем је лично, и немам став о њој, али да није најкомпететнија особа за тај посао, није. Никада до сада се није бавила тим послом, а и не прича српски језик (што је био један од услова конкурса за директора школе).  
Након признања једне од чланица школског одбора, да она воли Америку и поносна је што ту живи, запитали смо се да ли школа постоји да школује и васпитава Србе као Србе, или Србе као будуће „испране мозгове“ и америчке слуге. Пре извесног времена Тихомир Арсић је посетио школу, имате текст на РТС-овој страници на интернету, на којој је испричана „прича о школи“, већина информација нису тачне. Покушала сам да оставим коментар испод текста, није објављен.
Други шок који сам доживела у школи је током божићне представе. Деца су нам између осталог, певала католичке песме на енглеском језику, а један део програма је био и на немачком језику. Од шока нисам могла да дишем. Писала сам наставници музичког и диекторки и питала да ли је пригодно певати католичке песме за православни Божић. Наставница музичког ми је јако нељубазно одговорила да не смем више да јој пишем и да је све сто је било на репертоару било сасвим у реду. Директорка није ни одговорила. Нико из цркве није реаговао на моје примедбе у вези репертоара и даље чекам одговор ректора.
Трећи шок се десио у петак 9. фебруара. Добили смо летак од учитељице за први разред  да се деца припреме за прославу Светог Валентина, да напишу честитке и понесу кутију за украшавање. Тај летак као и све мејлове (оних двадесетак које сам написала и оно мало одговорених, чувам). Чувам и летак. Где јасно и гласно каже да ће нам деца славити Светог Валентина у српској православној школи. Старешина цркве при којој је школа и уједно ректор школе, не одговара на поруке које му је мој муж послао.
Мој супруг и ја јако волимо српску школу. Хоћемо да нам дете одраста у православном духу и међу „нашима“. Јако нас погађа све што се дешава и ако се ствари не реше, мораћемо нажалост да тражимо нову школу.
У овом чланку имена нису објављена али се сва имена (наставника, директоркино и ректорово, који је уједно и старешина цркве се налазе на сајту школе). Моје име, мејл адреса и број телефона су познати редакцији, ако неко жели ме контактира да би ми помогао или ме посаветовао шта ми је чинити даље, нека се јави. 

Опрема чланка: Ћирилизовано
Подаци аутора познати редакцијама "Ћирилизовано" и "Озон прес"

субота, 09. фебруар 2019.

Пол Крејг Робертс: Минут до дванаест

The Doomsday Machine
Многи млади мисле да је нуклеарни рат немогућ јер би то било неразумно, ирационалан је. А у ствари, нуклеарни рат не само да је могућ него је врло вероватан. Зашто? Зато што Вашингтон безобзирно повећава напетост у односима с Русијом и Кином, а време реакције је прекратко за разјашњавање и размишљање. Лансиране ракете, за разлику од бродова и авиона, не можете опозвати.

Џон Волш, Стивен Коен, ја и наши исписници, сви који смо искусили деценије хладног рата, сада видимо његово, много опасније, ускрснуће. Старија генерација мора учити да научи млађе да пошаст човечанства неће отклонити лицемерне демократе из Вирџиније. Рецензија Џона Волша о књизи Денијела Елсберга  Doomsday Machine може помоћи Американцима да се суоче са стварношћу.

Јер, ако не погледамо истини у очи, нећемо дуго.


Претходно од истог аутора: Пол Крејг Робертс: Бајке о запослености у Америци

Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: Two Minutes To Midnight - PaulCraigRoberts
Превео, највише ради Срба који живе у САД: Александар Јовановић / Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Дебијан Линуксу