Руско друштво се креће ка безбрачности и беспородичности

 

 

Русија се већ налази у стању катастрофе институције породице и стабилно иде ка стању безбрачности и беспородичности, а власти својим деловањем само убрзавају овај процес, иако се, чини се, понашају „строго према Уставу." Овакав извештај је на семинару клуба "Универзум" направио председник одбора АНО „Заједница практичара образовних породичних наука“ Михаил Смирнов

Он је напоменуо да се кризно стање пре свега изражава у физичком стању породичне установе: број породица не одговара размерама земље и потребама друштвеног развоја. Он наставља да опада, расте удео малодетних, а као резултат опада и удео породичних грађана. Али број самохраних родитеља са децом остаје константно висок. Сви ови показатељи постоје у негативном тренду.

 

Тако се у Русији већ више од 40% домаћинстава састоји од једне особе, а њихов удео се удвостручио у последњих 20 година. Само нешто више од 20% домаћинстава su породице са оба родитеља и децом. У апсолутним бројевима, ово је отприлике 23 милиона породица. Од тога 15 милиона има само једно дете, 6-7 милиона двоје, а само мање од 2 милиона породица подиже троје или више деце. Штавише, од ових 23 милиона, отприлике трећина нису породице у ужем смислу те речи, већ један од родитеља (више о томе у наставку). Смирнов напомиње да је за развој земље потребно 25 милиона породица са 3-4 деце. Док је данас много мање породица са бар једним дететом (око 15 милиона).

 

„Анализа показује да се наше друштво де факто постепено развија у стање безбрачности и беспородичности, па се смањује и број породица које се претварају у друштвену мањину.

Према мојим прорачунима, сада је у Русији само око 28% породичних грађана у строгом смислу те речи (41 -42 милиона) Штавише, све до 2000-их тема кризе породице, била је нашироко расправљана, да би је потом у потпуности заменила тема демографске кризе. сведено на демографске показатеље рађања, смртности и очекиваног животног века“, рекао је Смирнов.

 

Он истиче да установа породице данас нема формалну дефиницију – ни општу ни секторску. И то је веома лоше.

 

„Породица уопште нема правни нити било какав легитимни субјективитет. Држава данас заправо штити не породицу као друштвену групу, већ интересе и права њених појединачних чланова – појединаца. Тако је устројен наш систем социјалне помоћи. Породица правни статус супружника-родитеља и породичне деце нема општеобавезујући јавни карактер. Званични подаци о броју породица данас су обрачунске, а не пописне природе. Подаци о броју грађана просто изостају у статистици као класа. Држава нема формално-правни основ за спровођење породичне политике у ужем смислу те речи због непостојања у законодавству субјекта као што је породица. Због тога социјална помоћ није усмерена на саме породице, већ ка деци и родитељима, без обзира на њихов брачни статус“, рекао је стручњак.

 

Он сматра да у овом тренутку израз „породица је основа друштва“ није ништа друго до метафора, што ни на који начин није заступљено у законодавству. А демографски трендови и недостатак легитимације породице значе да се загарантовано крећемо ка друштву без породице. А држава тај процес убрзава издвајањем буџетских средстава за то.

 

На пример, термин „породица са једним родитељем” није у научној употреби, али је нашао свој пут у владиним документима. А оно што значи уопште није породица, већ, на пример, самохрана мајка. Иако је непотпуна породица одувек схватана као породица, то је са становишта непотпуности њених функција. Ако нема комплетне структуре – родитеља и деце – то уопште није породица. Под непотпуном породицом подразумева се малодетна породица, јер функције родитељства и детињства нису потпуне (деца се међусобно васпитавају, деца васпитавају родитеље).

 

"У оквиру социјалне политике консолидује се замена појмова. Зашто? Имамо социјалну државу, а у темељима уставног система стоји да је основа друштва појединац са својим правима. Објекат социјалне заштите је појединац. Дакле, када кажу да пружају подршку породицама са децом, они лажу. Они пружају подршку грађанима појединцима“, нагласио је Смирнов.

 

На пример, усресређујући се на грађане, а не на породице, саме власти подстичу разводе на Северном Кавказу, који су нагло порасли последњих година. Многи се тамо венчавају по шеријату и за њих није проблем да се разведу у матичној служби ако се тиме отвори пут ка примању дечјих додатака. Породица се заправо не распада, али за државу више не постоји. Али њему то није битно, јер бенефиције не примају породице, већ грађани. Упада се у зачарани круг, сматра стручњак.

 

Он је уверен да је земљи потребан заокрет ка политици „Русија је породична земља“. А у наредних 30-40 година породична политика треба да постане срж демографске политике. Само она може државу извући из рупе, а не „циљану“ помоћ, која није чак ни демографска, већ социјална и усмерена на борбу против сиромаштва. Иначе, Накануне.РУ о томе пише већ дуги низ година. Власти демографску политику замењују социјалном, а породична политика уопште има у великој мери антипородични малолетнички карактер, што је и записано у Породичном законику.

 

Депутат Државне думе Николај Николајев говори о одсуству било каквог правног субјективитета породице. Он напомиње да је дефиниција породице само у закону о егзистенцијалном минимуму. Сходно томе, породица као таква нема никаква права, она једноставно не постоји у законодавству. Тиме се, иначе, ствара терен за малолетнички прогон породица. Ово је прошлог лета изјавила тадашња сенаторка Јељена Мизуљина. Према њеним речима, садашњи Породични законик заправо не оставља места породици.

 

Други проблем у Русији је развод. Од 100 бракова, 70 се заврши разводом. Под овим условима, не можемо говорити ни о каквој нормалној плодности. Иза тога следи и проблем абортуса. Према званичним подацима, свака четврта трудноћа завршава се уништењем детета, а према подацима потпредседника Државне думе Петра Толстоја и Ане Кузњецове, ситуација је заправо још гора – свака друга. Истовремено, у друштву, судећи по социолошким студијама, генерално постоји висок ниво одобравања абортуса и развода као наводно сасвим прихватљивих и нормалних појава.

 

Модератор скупа, историчар Андреј Фурсов, на крају је скренуо пажњу да су богате породице веома забринуте за брак и своје потомство, док се за сиромашне промовише идеја да породица постаје прошлост. 

 

 

Аутор: Јевгењиј Чернишов

Превод: Драган Вукојевић

Извор: Накануне

Чип, чип, чип, чип и тело

 

Презентация компании Neuralink по имплантации мозгового чипа в человеческий мозг. Фото: Zuma \ TASS

 

Трка неуроимпланата: да ли су прве рачунаре уградили у мозгове парализованих људи и да ли ће после њих на реду бити оператери дронова?

У уторак, 30. јануара, Илон Маск је на својој друштвеној мрежи ИКС, објавио да су стручњаци из његове компаније Нјуралинк (Neuralink) усадили (имплантовали) у мозак првог пацијента, неурочип за контролу спољашњих уређаја мислима (паметних телефона, рачунара, конзола за игре и телевизије, специјалних уређаја за управљање протезама). Имплант је без претеривања назван - "Телепатија".

Истог дана, кинеске новине (South China Morning Post) су известиле да је кинески имплант вратио пацијенту неке моторичке функције. Значење ове поруке је очигледно: трка неуроимпланата је почела.

Нјуралинк је још 25. маја 2023, добио одобрење за спровођење свог првог клиничког испитивања на људима, од америчке Управе за храну и лекове (ФДА). Документ је предвиђао интервенцију помоћу специјалног чипа и хируршког робота развијеног за ову сврху. Пошто је прошло већ осам месеци, јасно је колико је тежак задатак пред неурохирурзима и колико су га руководиоци пројекта озбиљно схватили. Регрутовање добровољаца међу потпуно парализованим пацијентима трајало је више од годину дана.

Уосталом, ово није био први покушај добијања дозволе за рад са пацијентима.

Илон Маск не би био то што јесте, да није зарадио велики новац на таквим вестима; у овоме је он признати мајстор.

Пре две године, Нјуралинк је вредео мање од 2 милијарде долара, а до августа је већ био процењен на 5 милијарди. Скок вредности од 2,5 пута, тржишни аналитичари објашњавају повећањем у неколико трансакција акцијама, пре него што је компанија објавила да је ФДА одобрила испитивања на људима.

У ствари, Нјуралинк није био први који је предузео истраживање у овој области. Неколико компанија је почело да развија неуронски интерфејс мозак-рачунар много раније. Сви Маскови конкуренти такође имају значајну тржишну вредност. Али они немају бренд као он, који већ дуго сам себе рекламира, са великим успехом.

Ипак ове компаније су добиле дозволу да раде са људима много пре Нјуралинка и већ су постигле стварни успех. На пример, пре годину дана, аустралијски стартап Синхрон (Synchron), чији су акционари Џеф Безос и Бил Гејтс, претекао је Нјуралинк успешно уградивши 1,5-инчни чип парализованом човеку, који му омогућава да контролише дигиталне уређаје снагом мисли. До данас су Синхронови чипови већ инсталисани у више од 10 потпуно парализованих људи.

Стекавши способност да контролишу рачунар, они комуницирају са вољенима путем месинџера, па чак и купују у продавницама.

Синхронова технологија подразумева увођење микрочипа кроз крвне судове у тачно одређено подручје мозга. Усађивање не захтева оштећење ткива или отварање лобање. После два дана пацијент може да иде кући.

Маск, то не може, али његов метод има друге предности: теоретски, његов чип је много моћнији (1024 контакта наспрам 16 код Синхрона) и пружиће много више могућности. Поред тога, најважнији део програма Нјуралинка није чак ни чип, већ хируршки робот који изводи операцију на отвореном мозгу. Што више контаката треба да се усади, што је њихова величина мања, то је већи ризик од грешке хирурга. Верује се да робот драматично смањује ове ризике.

Историја истраживања

Садашња достигнућа нису се појавила ниоткуда. Брзи развој неуронских интерфејса у различитим земљама траје већ 30 година. Да бисмо боље разумели како ове револуционарне медицинске технологије функционишу, корисно је подсетити се историје.

Рад на стварању неуронског интерфејса први пут је почео 1970-их на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу (UCLA). Истраживања која су резултирала развојем алгоритама за реконструкцију покрета из сигнала неурона у моторном кортексу (они контролишу моторичке функције) такође датирају из 1970-их година.

Постепено је било могуће идентификовати сигнале из моторичког центра мозга из одређених група неурона и користити их за управљање спољашњим уређајима. Ове групе у различитим земљама и лабораторијама предводили су изузетни научници: Ричард Андерсен, Џон Донахју, Филип Кенеди, Мигел Николелис, Ендрју Шварц.

После вишегодишњих експеримената на животињама, средином 90-их, први уређаји способни да преносе информације са тела на рачунар су усађени људима. Научници су успели да обнове оштећене функције слуха и вида, као и изгубљене моторичке способности.

Успешно функционисање неуронског интерфејса заснива се на способности мозга да се прилагоди; као резултат, имплант служи као извор биолошких информација.

Наука и технологија стичу искуство и замах. Међу лекарима се операција уградње слушног (кохлеарног) импланта не сматра нечим феноменалним. Али ово је исти неуроимплант. Иако је након операције потребан дуг период рехабилитације и обучавања пацијената. Данас око 100.000 људи широм света користи такве уређаје.

Како то ради

Силицијум има способност да повеже неживу материју са живим неуронима, а транзистори окружени неуронима примају сигнале од нервних ћелија. Истовремено, кондензатори им шаљу сигнале. Сваки транзистор на чипу детектује најмању, једва приметну промену електричног набоја која се јавља при "пецкању" неурона (активацији) у процесу преношења јона натријума.

У недавној прошлости, такво микроелектронско коло је било способно да прима импулсе од 16 хиљада можданих неурона биолошког порекла и шаље повратне сигнале ка неколико стотина ћелија. И ово није чисто механичка интервенција: традиционална биолошка кола су такође укључени у процес. Пошто су неурони изоловани из ћелија које их окружују током производње чипа, морали су да се додају беланчевине који „слепљују“ неуроне у мозгу, образујући такође, додатне комуникационе канале.

Истраживања у Русији

У Русији се слична истраживања спроводе у Руској академији наука, Московском државном универзитету, низу државних предузећа и приватних лабораторија. За разлику од западних научника, они су се фокусирали на неинвазивне методе прикупљања информација из мозга (за нас је најразумљивији електроенцефалограм). За снимање мождане активности, неинвазивни интерфејс користи електроде постављене близу површине мождане коре.

Такви уређаји се једноставно стављају на главу, многи су чак пуштени у продају. Прототип шлема-неуро интерфејса је пре неколико година представио Институт за електронске управљачке машине И.С. Брук (ИНЕУМ), део концерна Автоматика. Познато је да Руска Уједињена Корпорација за израду инструмената (део Ростека) такође тестира неинвазивни неуронски интерфејс мозак-рачунар. Пацијенти са таквим уређајем, према речима инжењера и програмера, моћи ће да мислима контролишу роботске протезе.

Ови сензори откривају промене у напону и мере фреквенцију и интензитет сваког неуронскеискре“ у мозгу. Уређај детектује електричну везу између неурона у мозгу. Ова метода, за разлику од Маскове методе, оштро ограничава количину добијених информација, али не захтева хируршку интервенцију.

Међутим, о учинку руских компанија одавно се ништа не извештава. Сасвим је могуће да се то објашњава војном сврхом развоја — у различитим земљама, у настојању да се особље доведе у безбедну зону, многи концерни развијају неинвазивне интерфејсе за даљински контролисана борбена оружја и оруђа.

Два пута у будућност

Инвазивно усађивање неуроимпланта пацијенту током веома скупе и сложене хируршке процедуре и уређаји који се носе на глави две су гране тржишта које се брзо развија. У догледно време тешко је замислити да ће се потрошач бацити под нож неурохирурга како би проширио своје могућности – управљање уређајима мислима. Главна област ове технологије је помоћ парализованим особама које нису у стању да комуницирају и живе активним животом. Ако осигуравајућа друштва креирају релативно приступачне програме, за ове несрећне људе ће почети други живот.

Али број таквих људи је веома мали ако се посматра тржишно. И мало је вероватно да ће такве операције ускоро изаћи из категорије јединствених. Али неинвазивни интерфејси за једноставне задатке брзо проширују свој обим примене. А њихова главна компонента уопште није уређај, већ софтвер.

Такви уређаји ће брзо постати помоћници оператерима беспилотних летелица или спасиоцима. Они ће највероватније бити стотине пута јефтинији и једноставнији од Нјуралинкових чипова и имаће сасвим ограничене задатке. Али поредећи два главна правца у стварању неуронских интерфејса, не сме се заборавити да живо мождано ткиво реагује са електродом, хемијски утиче на њу и мења њена својства. Због тога, усађени чип захтева поновљене операције сваких 5-6 година да би задржао функционалност. За сада не постоји други начин - чак и контакти од хемијски инертног злата морају да се мењају.

Међутим дугорочно, сви неуронски интерфејси, без обзира на начин повезивања са мозгом, створиће за човечанство додатни ниво свести, проширујући људске могућности.

На пример, данас постоје програми који могу дешифровати мисли и превести их у говор или писану реч брзином до 60 речи у минути. Илон Маск је о томе написао на свом ИКС налогу: „Замислите када би Стивен Хокинг могао да комуницира брже од дактилографа или аукционара. То је циљ“.

Оставимо за сада по страни такве снове великог иноватора попут лека за гојазност, аутизам, депресију и шизофренију помоћу неурочипова. Ипак, управљање уређајима и механизмима је наша блиска и стварна будућност. Међутим, један сан писаца научне фантастике може се остварити и раније него што се очекивало: ако два пацијента могу да пренесу мисли рачунару и од њега примају информације, онда ће преко овог електронског посредника размењивати мисли не трепнувши. Међу парализованим пацијентима могу се појавити прве „невољне телепате“.

 

Аутор: Валериј Ширјајев

Превод: Драган Вукојевић

Извор: Новаја газета

Деменција није смртна казна. Научници су открили 15 фактора ризика за рану деменцију

 


 Научници су открили 15 важних фактора ризика раног развоја деменције. Али ово је веома оптимистично истраживање, јер се скоро сви могу исправити. То значи да улога наслеђа у настанку ове тешке болести није тако велика и фатална.

 Студију су спровели научници из Велике Британије и Низоземске. Чланак је објављен у часопису JAMA Neurology, једној од публикација Америчког медицинског удружења (АМА).

Студија веома великих размера

 Око четрдесет различитих фактора ризика повезано је са развојем деменције. Група научника спровела је велику студију како би успоставила ред међу њима и „одвојила бабе од жаба“ – да би идентификовала факторе ризика који заправо убрзавају развој деменције не у старости, већ у релативно младој доби – до 65 година. Ова старосна доб се сматра границом између ране и стараћке (сенилне) деменције.

 У ту сврху коришћени су подаци Британске Биобанке. Узорак су изабрали међу људима који су тамо регистровани од 2006. до 2010. године. Студија је обухватила 356.052 особе (55,3% жена) млађе од 65 година. Просечна старост учесника студије била је 54,6 година и нико није имао деменцију. Током периода посматрања, који је трајао до 2021. године, регистровано је 485 случајева ове болести (код мушкараца се развијала нешто чешће – 51,8%).

 Ово одговара стопи обољевања од 16,8 случајева на 100.000 особа годишње. Да бисте разумели шта то значи, замислите скупину од 1000 људи, од којих је сваки живео 100 година. Дакле, међу њима, 16,8 људи (тј. отприлике 17) ће развити деменцију пре 65. године. Да би обим проблема био још јаснији, могу се навести следеће бројке: око 370.000 нових случајева деменције са раним почетком бележи се годишње широм света.

 Непријатеље свог мозга морате упознати лично

 Ево 15 фактора ризика за рану деменцију које су научници идентификовали:

1. нижи степен образовања,

2. нижи социо-економски статус,

3. присуство 2 ε4 алела у аполипопротеинском гену (АПОЕ)

4. потпуни престанак конзумирања алкохола,

5. поремећаји употребе алкохола (пијанство и алкохолизам),

6. социјална изолација (сам живот и неспремност на комуникацију са људима),

7. недостатак витамина Д,

8. висок ниво Ц-реактивног протеина,

9. смањена снага стиска шаке,

10. губитак слуха и глувоћа,

11. ортостатска хипотензија,

12. мождани удар,

13. дијабетес,

14. болести срца,

15. депресија.

 Много разлога за оптимизам

 Строго говорећи, са ове листе постоји само један фактор који се не може уклонити – присуство 2 ε4 алела у аполипопротеинском гену (АПОЕ). Једноставно речено, ово је лоше наслеђе у смислу развоја Алцхајмерове болести. Носиоци таквих гена након педесете године, почињу да имају проблема са размишљањем, који напредују прилично брзо.

 Али сви остали фактори су променљиви. Односно, могу се мењати и на тај начин смањити ризик од ране деменције.

Професор Дејвид Левлин (David Llewellyn, Professor of Clinical Epidemiology and Clinical Health) са Универзитета Ексетер (University of Exeter Faculty of Health and Life Sciences), без претеране скромности, своје истраживање назива револуционарним. Зашто? Ево његовог одговора: „Ово је највећа и најпоузданија студија те врсте икада спроведена. Занимљиво, она по први пут показује да можемо предузети мере да смањимо ризик од деменције циљајући различите факторе који доприносе њеном развоју.

 Његово мишљење дели и други учесник студије, др Џенис Ренсон (Dr Janice Ranson, Senior Research Fellow and Deputy Director of the Deep Dementia Phenotyping (DEMON) Network), виши научни сарадник на Универзитету у Ексетеру: „Наше истраживање отвара нове хоризонте у могућности смањења ризика од ране деменције. Мислимо да би ово могло означити нову еру у смањењу нових случајева ове болести.“

 Како заштитити мозак у пракси?

 Шта то значи у пракси? Узмимо за пример прву тачку. Образовани људи неизбежно су вредно користили свој мозак. И пре свега, они настављају са умним радом у свом животу. Узмимо их за пример. Укључите мозак, нека ради. Не ограничавајте се само на механички (аутоматски) рад и пасивни одмор у слободно време. Не заглупљујте се на интернету и ТВ-у. Усавршите своје знање у било којој области, читајте, научите нове ствари, укључујући језике. Али физичка снага је такође важна – видите тачку 9, слаб стисак руке указује на слабост мишића уопште. Запамтите, када мишићи раде, глави је лакше, више крви дотиче у њу.

 Али на пример, тачке 4 и 5 односе се на алкохол. Ваш избор у превенцији деменције је „златна средина“, умерена конзумација алкохола, а не апстиненција или злоупотреба.

 Није корисно бити усамљеник (тачка 6), људска комуникација је одлично оптерећење за мозак. Говор је најмоћнији стимулатор његове активности, довољно је запамтити да мислимо речима. Осим тога, комуникација даје позитивне емоције. Ово је такође превенција депресије (видети тачку 15).

 Тачке 12-14 су повезане. Ако се ове болести активно лече, ризик од деменције се смањује. А ако их спречимо, онда се још више смањује.

 Вероватно треба да објаснимо тачке 8 и 11. Ортостатска хипотензија је вртоглавица или чак несвестица када особа устане након што лежи или седи. Симптом указује на недовољан проток крви у мозгу у таквим ситуацијама. Дешава се када постоји лоша регулација крвних судова (помоћи ће физичке вежбе) или развој повећане укочености услед артеријске хипертензије (да би се то спречило, важно је снизити крвни притисак на нормалу од самог почетка болести).

 Висок Ц-реактивни протеин указује да постоји латентна или очигледна упала у телу. Повећава ризик од многих болести. Да бисте га смањили, потребно је да излечите сва постојећа жаришта упале (од покварених зуба до проблема са кожом), ако их има. Али њихово одсуство не значи да особа нема упале у телу. Поспешују га слатка и масна храна, а спречавају поврће, воће и бобице.

 Дакле, ваша глава је у вашим рукама. Чувајте је од малих ногу.

 https://aif.ru/health/life/demenciya_ne_prigovor_uchenye_nashli_15_faktorov_riska_rannego_slaboumiya

 https://medicine.exeter.ac.uk/people/profile/index.php?web_id=David_Llewellyn

 https://medicine.exeter.ac.uk/people/profile/index.php?web_id=Janice_Ranson

Аутор: Александар Мељников

Превод: Драган Вукојевић

Извор: Аргументи и факти