Радознала дечурлија: Ко је измислио уметност?

Ко је измислио уметност? – Грејс, стара девет година, Белфаст, Велика Британија

Пре него што узмогнемо да одговоримо на ово питање, морамо да поразмислимо о другом: “шта је уметност?” Уметност је нешто што људи стварају да би делили идеје или осећања. Уметност може учинити да и други још нешто и другачије мисле или осећају. Уметност може бити много тога, укључујући музику, приче, слике или цртеже.

Пећинске слике се често називају првом уметношћу икада створеном. Међутим, могуће је да су људи који су створили слике сматрали да су чаробне и моћне, сасвим другачија уметности од оне на какву мислимо данас.

Пећинска слика бика из пећине Ласцаук у Француској. MisterStock/Shuttertstock

Па ко их је направио, зашто су их направили, и где их можемо наћи? У пећини Шове у јужној Француској археолози су пронашли цртеже животиња као што су вунасти носорози и мамути који су изумрли пре више од 10 000 година. Људи који су направили те цртеже користили су црни угаљ и црвени окер – боју направљену од здробљених стена које су жвакане и испљунуте у руку уметника, а затим притиснуте на зидове пећине. Сличне пећинске слике пронађене су у Аустралији, Индији и Сомалиленду.

Неки људи мисле да пећинске слике нису служиле само за забаву или украшавање. Верују да су цртежи нека врста “магије”. Цртајући животиње попут јелена или бизона, тврде, особа која је направила слику (можда ловац) мислила је да ће му то дати магичну моћ над животињом за коју се надао да ће је ухватити.

Прва размишљања о уметности 

Давно, грчки мислилац по имену Аристотел рекао је да је смисао уметности имитирање света око нас. За њега уметност није била само сликање или цртање – већ је укључивала глуму, чак и јавни говор. Пошто уметници користе руке да праве ствари, људи су о њима мислили као о радницима или занатлијама – слично куварима, фризерима или ковачима.

У Европи 13. и 14. века уметност је углавном била везана за цркву и стварана је да помогне људима да се осећају ближе Богу. Уметници су били део група званих цехови, на основу врсте посла који су радили, а виђени су више као квалификовани радники него као креативни појединци.

Тек у 15. и 16. веку, познатом као Ренесанса у Европи, уметници су почели да бивају виђени као ствараоци, а не само занатлије. Велика промена догодила се 1436. године када је Леон Батиста Алберти написао књигу под називом О сликарству, у којој је тврдио да је уметност једнако важна као и поезија и наука. Његове идеје су имале огроман утицај у Фиренци, где су радила три веома позната уметника: Леонардо да Винчи, Микеланђело и Рафаел. 

Људи су почели да размишљају више о уметницима као посебним појединцима, што је приказано у другој важној књизи, Животи уметника, коју је написао Ђорђо Вазари 1550. године. 

Уметност је почела да се дели у две групе. Прву сачињавају “лепе уметности”: сликарство, скулптурa и цртеж. Онe су сматранe важнијимa јер су изражавале велике идеје и осећања. Друга група се звала “декоративне уметности”, као што су израда стакла, резбарење дрвета и декорације књига. Сматрало се да су то мање важне уметности јер су више изгледале лепо или су корисне.

Промена поимања уметности

Фонтана Марсел Дишана (1917). Фотографисао Алфред Штиглиц.

Крајем 19. века, људи су почели више да воле декоративну уметност, јер су уметници желели да се фокусирају на ручно рађене ствари уместо на фабричке предмете. Али сликарство је и даље виђено као најважнија врста уметности. Затим, 1914. године, француски уметник по имену Марсел Дишан променио је начин на који људи размишљају о уметности.

Почео је да користи свакодневне предмете и претвара их у уметност само тако што их је изабрао и потписао. Назвао је ове “редимејди” (енгл. ready-made). Његов најпознатији редимејд Фонтана –, то је заправо био тип тоалета (писоара) који је потписао лажним именом, “Р. Мутт”. Покушао је да одржи уметничку изложбу у Њујорку 1917. Дишан је рекао да је одабир обичног објекта и називање уметношћу довољно да га направи уметношћу, јер је уметник направио избор.

Дишан је помогао у промени схватања уметности показујући да се не ради само о сликању или изради статуа – већ и о идејама.

Данас многи уметници користе свој рад да разговарају о важним питањима и да натерају људе да размишљају. Тиме се не разликују од уметника из прошлости, као што су први становници пећина који су вршили власт над својим пленом, или Дишан, који је оспорио само значење уметности.

И тако одговор на питање “који је измислио уметност?” је прилично једноставан. Човечанство је измислило уметност – од тренутка када смо могли да пратимо образац у песку или пренесемо једноставну идеју на зид пећине.

Аутор: Луција Кабалеро

Извор Конверзејшн

Превео, за сестру Сару и собног друга Дејана са Интерног одељења Чачанске болнице: Александар Јовановић

Поделите...Почињу „Дани духовне културе Русије“

Почињу „Дани духовне културе Русије“:

„Дани духовне културе Русије“ назив је програма који ће од 4. до 8. октобра бити одржан у Врању, Пироту, Нишу, Алексинцу, Београду, Сремским Карловцима

Иран изложио из САД враћено културно благо из доба империје која је ослободила Јевреје (и шта се то нас тиче)

Али Асгар Мунесан, ирански министар за културно наслеђе, туризам и занатство, разгледа глинене таблице из доба Ахеменида изложене у Државномном музеју Ирана у главном граду Техерану 2. октобра 2019 (Ата Кенаре / АФП)

   Изложба је отворена после повраћаја археолошких налаза заплењених због судског процеса којег су покренули амерички држављани, преживели из терористичког напада Хамаса 1997. године у Израелу

   У Државном музеју Ирана у среду је отворена изложба око 300 клинописних глинених таблица, враћених из Сједињених Америчких Држава после вишедеценијске судске битке.

Глинене таблице из доба Ахаеменида изложене у иранском Националном музеју у главном граду Техерану, које су САД вратиле после пресуде Врховног суда САД.  (Ата Кенаре / АФП)

   Таблице су пронађене у рушевинама Персеполиса, главног града персијског Ахеменидског царства (6. - 4. век пре нове ере) на југу Ирана. Предање каже да је Кир Велики, који је владао за време Ахеменидског царства, ослободио Јевреје из вавилонског заточеништва 539. године пре нове ере, омогућавајући им да се врате кући и подигну Други храм.

   Изложени радови су из пошиљке од 1783 глинених таблица и делова таблица које је у Иран вратио Оријентални институт Универзитета у Чикагу.

   Велики део таблица враћен је у три наврата у периоду између 1948. и 2004. године, пре него што је њихов потпуни повраћај спречен судском одлуком по основу тужбе коју су покренули амерички држављни, преживели из терористичког напада палестинске терористичке групе Хамас 1997. године у Израелу.

Туристи испред рељефа из Персеполиса, историјски призор са краљем Даријем.(Ата Кенаре / АФП)

   Оптужујући Техеран за подршку оружаној групи, тужитељи су захтевали заплену и продају таблица, да би се од Ирана наплатило 71,5 милиона долара досуђене казне.

   Поступак је завршен тек фебруара 2018. године када је одлуком Врховног суда САД забрањена заплена ових археолошких налаза.

   Али поновно успостављање америчких санкција Исламској републици од августа 2018. године отежава повратак антиквитета у Иран.

   Јер ту је "размена" Ирана и САД, поготово са америчким министарством финанија које мора да да одобрење, како рече управник Државног музеја Ирана Мухамед Реза Каргар за АФП.

   Додајући да "нема разлога за бригу" у погледу повраћаја преосталих предмета.

   "Жестоко се боримо да таблице буду на сигурном и да их вратимо у Иран, на шта смо утрошили милионе долара", изјавио је Кристофер Вудс, управник Оријенталног института Универзитета у Чикагу, алудирајући на трошкове парничења Института до доношења одлуке Врховног суда.

   "Надамо се да ће следећа испорука бити много бржа и већа, јер таблице помажу бољем разумевању организације ахеменидског друштва, његових институција управе и подршке. Из њих смо сазнали и имена неких важних припадника владајуће класе и, много важније, на који начин су владали", рекао је Кристофер Вудс за АФП.

   И извештај којем је допринео и "Тајмс оф Израел".


Извори: АФП, Тајмс оф Израел
Превео Александар Јовановић, за / Ћирилизовано

и СКЦ "Ћирилица" Београд, јер вест је и лепа и поучна пошто говори о постојању уљудности чак и између архинепријатеља, а нама показује да се не сме одустајати од свог, српског, отетог културног блага, којег ни не знамо колико има у Ватикану, Бечу, Берлину, Цариграду...

Интернет: Доступно свих 1 119 страница "Атлантског кодекса" Леонарда да Винчија

Компанија за визуелизацију података "Вижуел еџенси" (The Visual Agency) је недавно објавила дигитализовано издање дванаестотомног "Атланстског кодекса" са 1 119 страница. И сада, по први пут, имамо на располагању интерактивну апликацију  и могућност разгледања свих страница детаљних цртежа и напомена. Претраживање ове збирке је као...као да сте ушли у ум чувеног ренесансног сликара, инжењера и проналазача.

"Атлантски кодекс" је највећа збирка Да Винчијевих цртежа, обухвата читав његов радни век. Почиње скицом из 1 478. године, из времена када је радио у свом родном тосканском граду, Винчију, завршава се цртежом из 1 519. године, када је умро у Француској. "Атлантски" из назива кодекса потиче отуд што је Да Винчи користио листове великог формата, сличне онима који су се користили за географске атласе. Портфолио је препун најразличитијих нацрта изума као што су падобрани, војна оруђа, хидраулична пумпа...а садржи и архитектонске нацрте и анатомске студије.

Пројекат дигитализације "Атлантског кодекса" остварен је у сарадњи са Амброзијанском библиотеком (Biblioteca Ambrosiana), где се чувају све странице збирке старе 500 година.  "Вижуел еџенси" је направила апликацију у боји и лаку за коришћење, која омогућава претраживање по датуму, области и теми:

"Овакво каталогизовање 'Атлантског кодекса' је јединствено и отвара нове путеве проучавања Да Винчијеве збирке текстова, нацрта и цртежа - рада једног од највећих генија у читавој историји." - http://www.codex-atlanticus.it/#/Overview

Иначе веб-сајт је на италијанском, а за енглеску верзију кликните на "EN"  у доњем десном углу насловне странице.

http://www.codex-atlanticus.it/#/Overview

Аутор: Ема Тагарт
Извор: All 1,119 Pages of Leonardo Da Vinci’s “Codex Atlanticus” Now Available Online
За Ћирилизовано и Линукс Такс Чачанин превео: Александар Јовановић, на Бунсен лабс Линуксу

Божански образац ритма

Најстарији дешифровани календар са српским коловратом. Извор за илустрацију овде

У космогонији старе србске вере једнобоштва, извор живота и сваког постања je светлост, баш како пише у јеванђељу по Јовану: Бог је светлост. Али, Вишњи бог и холограмска представа света у старој србској вери, налазе потврде у савременој квантној физици и хелиоцентричној астрономији, по којој једна ротација Сунца одређује звездани месец, а то је биоритам Земље сагласан ритму вечности! (1)

Биоритам је заједнички именитељ за макро и микросвет, па није ни чудо, што је појам биоритма замена и поистовећење за реч Бог која је духовни појам само на чобанском језику бабСтамене, јер то је једини духовни језик на свету који познаје циклусно знање! Долази од архаично србског б'ога, 28 конака, што је управо звездани месец у биоритму Земље, а та реч још значи Закон (свих закона) јер је сагласан ритму космичке вечности!

Значи, биоритам је синоним за појам бог усклађен са целом васионом, који одређује све психофизичке процесе живог света! Како биоритам практично функционише? Ритам откуцаја срца стоји у вези пулса, тако, што је усаглашен са пулсирањем Сунцем и пиналном жлездом, која на молекуларном нивоу контролише рад 200 милијарди ћелија у телу човека! Наравно, нису у питању само кардиоваскуларни систем и крвни притисак, већ и ендокрини, респираторни, сензомоторне реакције и фине моторичке радње (покрети), лучење урина, сан и будно стање као облици свести, когнитивно-моторне функције (памћење, расуђивање), или менструациони (лунарни) циклус који је у директној вези са ротацијом Сунца. Сви процеси и циклуси, како они на небу тако они у људском телу морају међусобно бити усклађени, јер у супротном долази до здравствених сметњи или болести!

Како се манифестује наша реалност? Једини извор је Дух из кога све проистиче и враћа се у њега (аријски дју(т), светлост, што је семантички у србском језику истоветно лексеми бог. Када су питали мисирске свештенике, да ли постоји нешто без чега се не може, одговор је био мера, јер она представља печат невидивог реда у видивој природи! Тај печат је информациони код појавног, као божанска пропорција мере, која је једнака за структуру ДНК, шкољку наутилус која је биосензор лунарног процеса или галаксију на небеском своду!

Календар усклађује временске јединице помоћу броја који представља фреквенцију вибрације, јер он је символ пролазног и суштина свих постојећих ствари, па се помоћу њега може протумачити материјални свет. Отуда, мера налази потврде у математичкој вези са музиком коју је још Тот назвао „знањем реда свих ствари“, Варон протумачио као “модулацију мере”, а Лајбниц дефинисао као „вежбу тајне аритметике“.

Свет проистиче из примордијалних циклуса и квантних појава, где је видиво и невидиво условљено кодом октавног закона, који управља васионом од констелација звезда до ћелијског кретања на субатомском нивоу! Универзалност овог обрасца огледа се у сагласности ритма 12

месеци циклуса године, са 12 тонова темпероване скале (клавир, оргуље), јер, ова лествица од седам тонова са пет полутонова у музици даје неограничен број могућности! Отуда је у Откровењу Јовановом светлост приказана као драги камен (јаспис), са 12 темеља и 12-оро врата, по три на све четири стране света (Јов. 21:10-21), јер је у србској митологији драги камен поређење за пролећно небо о равнодневици, а камени је и свод небески или престо божији.

Као што је тело човека састављено од 12 хемијских елемената, тако небо има 12 сазвежђа у колу небеском (еклиптика) које има 12 месеци године! Да универзалност броја 12 није случајна, показују бројни примери: хипофиза лучи 12 хормона, молекул хлорофила је састављен од четири

емијска елемента у симетричном облику од 12 делова, „дрво живота“ има 12 плодова Манеов законик 12 књига, св. Сава 12 епископија, Рист 12 апостола и исто толико главних празника, од којих су главни две равнодневице и две повратнице Сунца, Кимери, алијас Сумери имају 12 градова, скандинавски доњи свет 12 река, мисирска митологија 12 одаја ноћи и 12 одаја дана, зороастризам има 12 путовањa душе, Артур 12 витезова, туце 12 бројева...

Цели тонови темпероване скале одговарају броју спектра светлости, јер, природа Сунца се огледа у броју седам. По октавном закону, основна и природна материјална мера србског календарa је седмица или недеља, која представља синоптички циклус на Сунцу. Отуда се циклус Сунца може

представити као збир страница једнакостраничног квадрата: 7х4=28 дана или конака месечевих, што приближно представља време једнако једној ротацији Сунца. (2)

Духовно је у материјалном увек препознатљиво као скривена хармонија, али она не може постојати без мере! Зато се истина увек прво јавља у форми лепог, јер иза ње стоји златан пресек као божански образац мере. Костур из Лепенског Вира у јога положају и Ристово распеће су урађени у
златном пресеку и упоредни су божанској планини, која изворно представља икону, ариј. трикона, троугаон. То значи, да је икона изворно троугаони урочник као симбол хармоније (ариј. самџњана, склад) која стоји у вези златног пресека, јер, три тачке су услов равнотеже (мат. и дух.) у природи. (3) Отуда је и акорд сазвучје од најмање три тона, као основни елемент склада у музици.

У чему је посебност србског духовног календара који је сагласан биоритму? У простом сабирању циклуса година, јер се ова природна цикличност заснива на божанском ритму вечности! То значи, да је древни србски луно-соларни календар једини духован у ритму сунчевог система, за разлику од осталих који су проста комбинација математике и астрономије. Откуда је за човека неопходно да познаје биоритам и цикличност духовног календара? Зато, што биоритам Земље има
пресудан значај на људско здравље, јер, од њега зависе апсолутно сви психофизички процеси и циклуси!

Постоји утврђена веза између крвотока и месечевих мена, а састав људске крви директно реагује на сунчеве буре, док атомске експлозије на Сунцу утичу на кардио-васкуларни систем код човека преко биопоља, које чине осцилациони процеси на субатомском нивоу (К. Павлович Петров)!
Зато је Гален Пергамски сматрао да медицинска дијагностика мора да узме у обзир небеске појаве. Хипокрит је такође сматрао познавање астрологије пресудним за медицину, наводећи да залазак Плејада или успон звезда, нарочито Сириуса и Арктуруса представљају кризне тачке многих болести. Отуда, Хипокрит је сматрао да лекар мора да познаје астрологију, чиме се данас бави астромедицина.

Најбољи практични показатељ улоге биоритма Земље и његове сагласности са космичким ритмом, представља тибетански медицински календар који је насавршенији на свету. У дијагностици се он дели на четири годишња доба по 72 дана (=288). Али, постоји и пето, такође од 72 дана, подељено на четири уметка по 18 дана који се размештају (умећу) иза пролећа, лета, јесени и зиме. У сваком од пет годишњих доба, природа и човеков пулс имају другачије тонове и ритмове, а дијаганостика на
основу пулса, подразумева пре свега усклађење знакова у природи и сазвежђа на небу (Агна Бакова). То, мора прецизно да зна сваки тибетански лекар, јер организам човека је ритмички одраз космоса и
функционише по том обрасцу. (4)

Основна небеска кретања су ротација и револуција Земље, па су сезонски циклуси и ритмови везани за годишња доба. Отуда, полет и живост у пролеће и лето, а депресивност у јесен и зиму. Биоритам одређује понашање целокупног живог света, што се најбоље види у условима изолованости, када људски организам и даље ради по биолошком сату. Оживљавање природе у пролеће, као и сеоба птица у јесен прате природне пресеке енергије примордијалних циклуса са Сунца и васионе. Промена
у осцилацији магнетног пола Земље дневно варира око 40 километара, а код човека стоје у корелацији са менталним болестима, док животиње губе оријентацију, јер су у случајевима појачане геомагнетне активности нумеричке вредности погрешне.

Природни ритам вибрација нематеријалних енергија је 432 херца као образац универзума. Ову природну фреквенцију универзума, Гебелс је променио на 440 херца у циљу манипулације, што је Америка такође званично потврдила 1950. године као ИСО стандард за музику, иако је музика Моцарта и Вагнера на 432 херца! Тиме се ремети биоритам, што се може упоредити са Баховом реформом музике која је избацила полутонове, иако је овај свет поред реда чини и поредак хаоса! Отуда, нематеријални параметар сунчевог система има три нематеријалне енергије у одбрани од „сунчевог ветра“ или електромагнетне силе са Сунца: магнетно поље Сунца, Земље и сваког живог бића, јер је свако електрично поље специфичне фреквенције.

Шаманизам користи космички образац фреквенције 432 херца за исцељења. Међутим, молитва такође исцељује, али на фреквенцији од 8 херца (неки кажу 3), јер мозак ради на фреквенцији од 1 –
10 херца. Поред будног стања и сна (са сновима или без њих), сматра се да је четврто стање свести молитва, јер она активира мозак на комуникацију у очекивању одговора! Јордански кардиолози кажу да је најважнија јутарња молитва, што вероватно стоји у вези максималног лучења хормона
адреналина и кортизола који подстичу метаболизам. (5)

Максималан енергетски прилив, у коме долази до повећања конвекционе електричне струје и магнетских бура, буди не само природу на Земљи већ целокупан интерпланетарни простор. (6) Отуда је почетак космичке Нове године приближан земаљској, а одређује је максималан прилив енергије из
космоса и са Сунца, који се догађа крајем марта (20–25) по србском, или почетком априла (2–7) по грегоријанској корекцији србског календара. Али, човек нема перцепцију за овај апсолутни принцип, па он нема практичан значај као релативан принцип на кардо правцу географског истока, иако су оба догађаја приближна тренутку када Сунце сече геомагнетни полутар Земље.

Еталон ритма вечности у древном србском календару је непокретна хелиоцентрична звездана година од 12 месеци, са стилом о пролећној равнодневици на главном правцу географског истока, а њена улога је да повеже непроменљиво „вертиклано“ и променљиво „хоризонтално“ време
које се мора обнављати. Она је заједнички именитељ соларне године и 12 синодичких месеци, а сагласна је биолошком ритму Земље, електромагнетним променама на Сунцу, кретању наше галаксије око осе Млечног пута и пулсирајућим циклусима у универзуму!

Биоритам је космичка поезија најстаријег и најпрецизнијег духовног календара из неолита,заснована на циклусном знању, које на планети Земљи има само народ Срба чија се традиција скрива, потискује или погрешно преузима! 

1) Биоритам Земље је звездани месец од 27 дана, седам часова, 43 минуте и 11,5 секунди, а синодички или календарски који почиње са младином и коњукцијом има 29 дана, 12 часова, 44 минута и 2,8 секунди.

2 )Човек има седам чакри, на лицу седам отвора, дете добија зубе у седмом месецу а мења у седмој години, срце сваког седмог дана спорије куца, а организам се обнавља сваке седме године.

3) Симбол хармоније у старом Мисиру који је чувао Хорусов свештеник, био је равнострани троугао, у коме су катете Озирис и Изида а хипотенуза Хорус. Природни уплив пролећне равнодневице у колу небеском је симбол
хармоније који одређује кардо правац географског истока. Зато су Расени одређивали правац за копање раке према источном хоризонту.

4) Просечан пулс има 72 откуцаја а просечан број удисаја је 18 у минути.

5) Минимална продукција хормона адреналина и кортизола је око 22 часа увече, а максимална између 4 и 6 сати изјутра.

6) Поред корпускуларног зрачења Сунца које је дифузно, постоје и зрачења Млечног пута и Универзума.

Аутор: Слободан М. Филиповић

Извор: Билтен 2 Србског културног центра „Ћирилица“ Београд

http://ћирилица-скц.срб/

Трибина у Руском дому поводом књиге "СРБИЈА И РУСИЈА" Владимира Кршљанина

 

Позивамо Вас на Трибину
ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА
поводом изласка књиге "СРБИЈА И РУСИЈА"
Владимира Кршљанина.

Трибина ће се одржати у Руском дому у Београду у среду, 13. марта са почетком у 18 часова. 

Учествују:
др Слободан Антонић, редовни професор на Филозофском факултету,
др Душан Пророковић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду,
др Александар Раковић, виши научни сарадник Инстутута за новију историју Србије,
др Зоран Милошевић, научни саветник Института за политичке студије, директор «Центра академске речи»,
Славољуб Качаревић, генерални директор компаније «Информатика»
и аутор

Музичка тачка: руски вокални ансамбл "Роса"

Улаз је слободан – добродошли!

Велика сала Руског дома * Краљице Наталије 33 * Београд

О КЊИЗИ ВЛАДИМИРА КРШЉАНИНА

«СРБИЈА И РУСИЈА: Аргументи за нову политику»
(Издавачи: Центар академске речи, Шабац; Информатика, Београд; Међународна словенска академија, Москва)

Може ли српска политика да буде слободнија, успешнија и поноснија? Како се ослободити смртоносног НАТО загрљаја? Да ли је могућно и шта значи војно-политичко савезништво са Русијом? Како је српски отпор западној агресији утро пут Владимиру Путину? Које су то цивилизацијске одреднице на основу којих Русија и Србија граде позитивну алтернативу за читав свет? Шта стварно повезује Србију, Путина и Трампа? Шта нам је чинити у свету који се променио јер смо и ми томе допринели? То су нека од темељних питања на која одговара ова књига.

«Владимир Кршљанин није само истакнути друштвени и политички делатник савремене Србије. Он је и политички мислилац, који аргументује зашто Србија треба да буде међу лидерима Словена, не претварајући се у периферију Европске Уније.
Србија је, заједно са Русијом, духовни стуб словенског света, што значи да су управо оне позване да спасу, како јединство Европе, тако и сам мир на континенту.
Кршљанин брани тај закључак свом снагом своје душе и логиком размишљања. У потпуности сам са њим сагласан.»
СЕРГЕЈ БАБУРИН

«Русију Кршљанин с правом препознаје као одлучујућу шансу да се Србија извуче испод атлантистичког ига. Русија нам свих ових деценија, као и у ранија два века, јасно показује наклоњеност, и то делима, а не речима.
Кршљанин прижељкује активнију улогу Русије, али он зна да је таква улога могућа само ако Москва у званичном Београду добије искреног партнера коме је стало до суверености и демократије.
Зато је ова Кршљанинова књига важна. Разнородна и необична по својој структури, она има документарну, али и еманципаторску вредност.»
СЛОБОДАН АНТОНИЋ

Идолопоклоничка бесловесност или "Смешне слике са Путином"

Од жалосног ка...да ти се стомак преврне.

Нисам мењао изворни редослед фотографија, осим што прву нисам оставио да буде насловна, јер је технички килава а појављује се и касније.

Уредник веб-сајта English Russia » Daily selected things from Russia and ex USSR countries jе овако образложио чему овај прилог:

"Неко мора - појављује се све више фотографија са ликом председника, па рекосмо ајд да нешто од тога пренесемо и вама, да уживате."

Нисам сигуран да ли је Рус саркастичан или стварно мисли да је овакав кичерај симпатичан. Какогод, мој мотив...

Мој мотив је стид због реаговања Путина и званичне Русије на најновију израелску агресију на Сирију. Мук што пара уши, и још гласније ћутање српских "русофила", у овим фотографијама бесловесних обожавалаца и (не)дела им имају, сматрам, одличну илустрацију.

Извор: Funny Photos with Putin | English Russia
Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Crunchbangplusplus-у

Прилог разумевању женског ума: графити у јавном тоалету

Александар Јовановић / Ћирилизовано: Кад год отворим Afirmator | Časopis za umetnost i društvena pitanja наиђем на неки бисер. Али ово је био шок. И женскиње шкраба по јавним клозетима?! Значи, то кад...се шминка - мисли?! Боооже! Уверите се сами. Пошто купљено пото и продато - нећу да ћирилизујем. Изволте, на:

Gradski grafiti

Ovo je jedini toalet u gradu u koji se ide sa fotoaparatom – kako bi se fotografisali grafiti! Nalazi se u centru grada, u jednom šarmantnom, malom kafiću, u kojem služe odličnu belu kafu. Dok popravljate šminku, možete da pročitate svakakve mudrosti:

Raj je stanje, a ne mesto.

Volim sneg, to je jedino što dođe sa planine a ne postane direktor.

Mladost je mana, koja se svakim danom ispravlja.

Neću ići na svoju sahranu. Moraćete da me nosite!

Њујоршки бар забранио реч "буквално" ('literally')

Извор: Looking Glass Language

Претерана и често погрешна употреба речи "буквално" живцира многе у Сједињеним Америчким Државама, али још нико није отишао тако далеко као њујоршки бар који је коришћење те речи дословно и забранио.

"У енглеском језику нема иритантније речи и ми то нећемо толерисати", наводи се у обавештењу на улазу у бар "Континентал" у четврти Ист Вилиџ на Менхетну.

Сваки гост који реченицу започне са "Ја буквално" имаће пет минута времена да попије своје пиће и напусти бар.

„Древна Босна“ – залог за Нови Санџак

„Срби су луд народ.“ – ово је поодавно дијагностификовао психијатар др Јован Рашковић. Но, у страдaњу Српске Крајине то се можда и није могло правилно сагледати, гледајући општу самоиздају и мазохизам, а то већ нису поуздани симптоми растројства ни за личност, па не могу ни за народ.

ПИШЕ: Горан Лучић

Али након промоције књиге „Древна Босна“, народног посланика Муамера Зукорлића,  у установи Народне скупштине Србије у Београду, то је већ неупитно. Јасно је српско национално лудило (проистекло из мазохизма или издаје, питање је сад) са суицидним намјерама.

Шта значи термин ЦРНИ ЛAБУД?

Фотографија: Пиксабеј

Сви смо чули за “црну овцу” као метафору за особу која се не уклапа у масу и окружење или која се издваја из друштва. Међутим, да ли знамо шта значи термин  “црни лабуд”?

Пол Џозеф Вотсон: Никад горе савремене уметности (ВИДЕО)

700 година од почетка ренесансе и ево где стигосмо.

Да ли је ово "висока култура" - бескрајно парадирање ђубрета без смисла које ништа не говори и не пружа?

Интервју: Иван Петровић – ОМОГУЋИТИ УЗДИЗАЊЕ НАЈБОЉИХ

Иван Петровић

ИВАН ПЕТРОВИЋ је аутор и главни уредник новог часописа „Идентитет“, научно-истраживачког и преводилачког пројекта који покреће теме потиснуте од стране јавности. Из уводне речи уредника сазнајемо о намери да се отворе ризнице и омогући спознаја, односно суочавање са стеченим знањем и самим собом. Из живе речи нашег саговорника покушавамо да докучимо разлоге и сврху његовог подухвата.

– Са Иваном Петровићем разговарао: Зоран Туцаковић

Недавно се појавио други број часописа за друштвено-политичка питања и културу „Идентитет“. Шта је било од пресудног утицаја да прихватите изазов времена и опробате се као уредник? 

– Идеја за часопис настала је крајем лета прошле године, када сам и дизајнирао, сада већ препознатљив, лого. За основу почетног слова узео сам антички стуб коринтског стила (којег ћу касније модификовати), сматрајући да је антика извориште наше европске културе, а да је сам стуб, поред темеља, основа сваке грађевине и део који се уздиже од земље стремећи ка небу – попут духовњака и истинских уметника, али и „обичних“ људи, који су стремили духовним висинама. „Шта год да ткаш, везуј конце за небо“, то је свевремени савет Св. Владике Николаја.

За оне који се сећају "заједничког" језика: знате ли шта је "постјугословенска кинематографија"?

Александар Јовановић / Ћирилизовано: Можда ћете нешто сазнати из (нећирилизованог, наравно) "Ал Џазириног" чланка испод. Да би се ваљано и детаљно обрадио "постјугословенски" филм (и продукција ТВ серија, слична, иако сложенија, по карактеру производње), а који нипошто није нова појава, потребна је пре свега стручност, али и вишемесечни рад, техничка средства и - новац, превише новца чак и за оних пар релативно добростојећих родољубивих и проруских медија. Стога, такво штиво нећете ускоро имати. Али бисте бар могли да се не нервирате што је масонче - и заиста велики српски продуцент - Драган Бјелогрлић у ТВ серији "Сенке над Балканом" неки догађај приказао из несрпског угла, и да, уместо емотивног приступа, појаву посматрате са рационалне стране. Јер:

Glumac u velikim problemima: Istina o kreditima Dragana Bjelogrlića | Faktor.ba - Evo, "Senke nada Balkanom" je uradio pod pokroviteljstvom RTS-a, Ruske Federacije, Makedonije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Svi očekuju da će postići svjetsku slavu, što bi Bjelu potpuno finansijski uzdiglo - kaže naš izvor.

Јер очигледно је да Запад преко језика (Унијаћење српског језика: "Hrvatski i srpski su JEDAN JEZIK: Stotine intelektualaca potpisalo deklaraciju, među njima Šerbedžija, Mirjana Karanović..." (АЖУРИРАНО)) и културе стимулише интегративне процесе на територији бивше Југославије - можда за стварање неког петог круга, какве "Утешне мини ЕУ", али то исто чини и Руска Федерација.

Чему Руска Федерација учествује у још једној југословенизацији Срба?

Ја немам одговор на то питање. Али ми је очигледно да овога пута ПУТИН НЕ ЗНА ШТА РАДИ. Од гована се пита не прави: ватиканоиди и балије никада, ма и у најмањој мери, неће бити наклоњени Руском свету, то јесу и могу бити само Срби, и Русија не би смела да нас ОБМАЊУЈЕ.

Уф што волим "Агрокор"!

Američka filmska Akademija, svake godine nominuje šest filmova od kandidata koje predlažu filmske organizacije iz država širom svijeta  Al Jazeera

Postjugoslovenski film u oskarovskoj utrci

Ove godine postjugoslavensku kinematografiju predstavljati jedan filmski žanr – drama.

Nakon što su sve zemlje prijavile svoje kandidate za nominaciju za Oscara u kategoriji za najbolji strani film, američka Akademija za filmsku umjetnost i nauku je objavila da su ove godine prijavljena čak 92 ostvarenja, što je najveći broj do sada. Naslove svojih predstavnika objavile su i zemlje sa prostora bivše Jugoslavije, BiH (Muškarci ne plaču, Alen Drljević), Hrvatska (Ne gledaj mi u pijat, Hana Jušić), Slovenija (Rudar, Hanna Slak), Srbija (Rekvijem za gospođu J, Bojan Vuletić), Kosovo (Neželjeni, Edon Rizvanolli) te Albanija (Buđenje dana, Gentian Koci) kao neizostavan segment regionalne kinematografije, dok su Crna Gora i Makedonija izostale iz ovogodišnje „oskarovske utrke“.

Tako će ove godine postjugoslavensku kinematografiju predstavljati jedan filmski žanr – drama, podijeljen na sedam narativnih linija i isto toliko rediteljskih formi, u kojem se, s jedne strane, autori suočavaju s ratnom balkanskom ostavštinom, a s druge, problematiziraju njene pojedinačne posljedice – siromaštvo, tranzicija, generacijski jaz, socijološke i kulturološke procijepe u kojem odrastaju današnje generacije.

Dvije nominacije i jedan „zlatni kipić“

Oscar za najbolji strani film nagrada je američke Akademija filmskih umjetnosti i nauka, koja se dodjeljuje od 1956. godine za ostvarenje koje nije producirano na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, te čijeg je 51 posto narativa zasnovano na jeziku koji nije engleski. Američka filmska Akademija, dakle, svake godine nominuje šest filmova od kandidata koje predlažu filmske organizacije iz država širom svijeta. Kada je riječ o zemljama koje su nekada činile Jugoslaviju, nakon što su oformljene pojedinačne kinematografije, samo dva ostvarenja su ušla u uži izbor za nominacije za Oscara u kategoriji najboljeg stranog filma, i to Klopka (2007) Srdana Golubovića i Epizoda u životu berača željeza (2013) Danisa Tanovića.

Također, samo imena dvaju regionalnih zemalja su bila izgovorena na svečanim dodjelama Američke filmske akademije, i to Makedonija i BiH, odnosno ostvarenja, Prije kiše (1994) Milče Mančevskog i Ničija zemlja (2001) Danisa Tanovića, dok je potonji i nagrađen „zlatnim kipićem“.

„Balkanski rat“ kao najpopularnije „oskarovsko“ štivo

Od početka 90-ih do danas, u kinematografijama zemalja bivše Jugoslavije ubjedljivo najveći broj filmskih ostvarenja u svojim narativima obrađuje ratni i postratni sadržaj. Upravo filmovi o posljednjem „jugoslavenskom ratu“ privlače posebnu pažnju zapadne javnosti, što potvrđuju i nominacije te nagrade koje su osvajali tokom protekle dvije decenije. Među njima se svakako izdvajaju jedina dva filma koja su bila nominovana za nagradu američke filmske Akademije, Prije kiše i Ničija zemlja, koji, brišući granicu između zločinca i žrtve, posljednji „balkanski rat“ predstavljaju kao začarani krug sudbinskog određenja u kojem vječno tumaraju balkanski narodi.

U sjeni ovih ostvarenja, tokom godina su nastajali filmovi koji su rat tretirali kao tragični čin u kojem glavni protagonist nije historija, politika, nacija ili država, već pojedinac i njegova tragična sudbina. Tu se svakako izdvajaju Grbavica (2006) Jasmile Žbanić, Crnci (2009) Gorana Devića i Zvonimira Jurića, Obični ljudi (2009) Vladimira Peričića, Cirkus Columbia (2010) Danisa Tanovića, Krugovi (2013) Srdana Golubovića, te Zvizdan (2015) Dalibora Matanića, kao također, predstavnici svojih zemalja u utrci za nominacije Američke filmske akademije.

Nove „ratne“ generacije

Bh. kandidat za nominaciju za Oscara 2017/2018., Muškarci ne plaču Alena Drljevića, koji još jednom dokazuje da na ovim prostorima nikada neće prestati obručunavanje s ratnom balkanskom ostavštinom te otkopavanje i ponovno vraćanje u zemlju duhova zlokobne prošlosti. Iako se, dakle, vjerovalo da je o proteklom ratu na prostorima bivše Jugoslavije već sve rečeno kada je u pitanju filmsko platno, Drljević je uspio kreirati ostvarenje sasvim drugačijeg narativnog obrasca i rediteljskog koncepta. „Muškarci koji (ne)plaču“, jesu ratni veterani i bivši pripadnici Armije BiH, HVO-a i Vojske Republike Srpske, koji su se nekada gledali preko nišana, a koji se danas bore protiv zajedničkog neprijatelja, PTSP-a.

Tokom mirovne radionice u izoliranom planinskom hotelu, sukobljavajući se sa fizičkim neprijateljem te utjelovljujući pojedinačne ratne traume, oni, u konačnici, izlaze kao pobjednici iz svojih „ličnih ratova“ koji su godinama čučali u najskrivenijim dijelovima njihovih psiha, a koji im nisu dopuštali da nastave sa životima.

Drljević u svome filmu, također izjednačava žrtve i zločince, ali samo prostorno, dok posljedice njihovih ličnih trauma prezentuje upravo u razdvajanju ovih ratnih uloga. Također, za razliku od stereotipnih prikaza mačo muškaraca, npr. u filmovima Podzemlje (1995) Emira Kusturice i Lepa sela lepo gore (1996) Srđana Dragojevića, koji su svojevremeno predstavljali Saveznu Republiku Jugoslaviju, u ostvarenju Alena Drljevića, muškarci s Balkana plaču jer nisu stvoreni da nemilosrdno ubijaju, niti da budu ubijani, niti oboje istovremeno.

Za svoga „oskarovskog predstavnika“ Slovenija je ove godine izabrala ostvarenje Rudar Hanne Slak, zasnovano na istinitoj životnoj priči Srebreničana Mehmedalije Alića, koji je, istovremeno tragajući za posmrtnim ostacima svoje braće koja su ubijena u Srebreničkom genocidu tokom 1995. godine, otkrio masovno partizansko gubilište u rudniku Huda Jama u istoimenom slovenačkom naselju. Rudar je filmska priča o čovjeku sa ovih prostora, „rudaru“ vlastite historije, kojem rat predstavlja iskopavanje uglja, čiji se grumeni konstatno vraćaju sa svakim novim zamahom i udarcem krampa. Dakle, i jedno i drugo ostvarenje, rat predstavljaju kao nikada završeni proces, koji se poput koncentričnih krugova stvara iz vlastite prošlosti, u psihama preživjelih i otkopavanjem masovnih grobnica.

Tranzicija, siromaštvo, generacijski jaz i ostale postjugoslavenske nedaće

Najuspješniji ovogodišnji hrvatski film je Ne gledaj mi u pijat rediteljice Hane Jušić, u čijem je narativu šibenska porodica Petković koja živi u tijesnom stanu socijalističke novogradnje, međusobno se dovodeći do ludila. Kada joj otac doživi moždani udar, ulogu glave porodice preuzima 24-godišnja Marijana, dok njena neodgovorna majka i razmaženi brat otežavaju ionako depresivnu životnu situaciju. Kako bi isplivala na površinu iz nepodnošljivo zagušljive porodične atmosfere, Marijana počinje istraživati granice vlastite slobode i seksualnosti. Kao istovremeno iznimno sumorna i klaustrofobična te duhovita i životna socijalna drama, Ne gledaj mi u pijat je uspješno ostvarenje o sukobu generacija, slobodi, i potrazi za identitetom kroz odrastanje i istraživanje seksualnosti te iskušavanje vlastitih granica.

S druge strane, ovogodišnji srpski kandidat za Oscara jeste ostvarenje Rekvijem za gospođu J Bojana Vuletića, o srednjovječnoj ženi u depresiji, koja planira samoubistvo na godišnjicu muževljeve smrti. Vuletićevo ostvarenje uvjerljivo prezentira Srbiju kao zemlju kojoj siromaštvo, tranzicija i reforma administracije ne dopuštaju izlazak iz začaranog kruga svojih frustracija, u kojoj je i umrijeti iznimno komplicirano. Nasuprot „gospođe J“, u istom ovome bezizlaznom krugu žive njene kćerke koje nisu u depresiji, ali kojima, također, cjelokupna postjugoslavenska društvena zagušljivost, ne dozvoljava disanje punim plućima. Najreprezentativniji ovogodišnji makedonski film, koji nažalost nije izabran za „oskarovsku utrku“, jeste Kada dan nije imao ime rediteljice Teone Mitevske, za koji scenarij potpisuje bh. scenaristkinja Elma Tataragić.

Film je inspirisan istinitim događajem iz aprila 2012. godine kada su u blizini Skoplja na jednom jezeru pronađena tijela ubijenih tinejdžera, a nastavljajući tradiciju postjugoslavenskih filmskih prikaza „izgubljenih“ ovdašnjih generacija (Ljeto u zlatnoj dolini, Tilva Roš, Djeca, Neposlušni..., govori o njihovom jednom danu, kroz koji se vidi socijološki i kulturološki procijep u kojem oni odrastaju.

Nakon najvećeg uspjeha u mladoj kinematografiji i prošlogodišnje nominacije za Oscara u kategoriji kratkog metra, za ostvarenje Shok, svog ovogodišnjeg kandidata za eventualno još jednu nominaciju Američke filmske akademije, ponovno ima Kosovo. Riječ je dakle, o još jednom ovodišnjem regionalnom debitanskom ostvarenju, naslova Neželjeni, reditelja Edona Rizvanolija, u kojem je glavni protagonista ponovno mladi čovjek, Alban koji, kao izbjeglica sa Kosova, živi sa majkom u egzilu u Holandiji. Ipak, mračne uspomene iz njegovog prošlog života mu ne dozvoljavaju definitivni bijeg od vlastitih korijena natopljenih krvlju, nagovješten kroz početak ljubavne veze, bez suočavanja sa njihovim nikada uništenim tragovima.

Ko su ovogodišnji favoriti?!

Iako je, dakle, riječ o relativno uspješnim ostvarenjima, od kojih se posebno izdvajaju hrvatski i bh. kandidat, njihova eventualna kvaliteta, odnosno autorska inovativnost i specifičnost u obradi narativa, nije jedini kriterij u „oskarovskoj utrci“, već, je to, prije svega, interes većine Američke filmske akademije u sadržaju postjugoslavenskog filma, koji je već stvorio svojevrsni kalup za regionalne filmadžije. Drugi način da se privuče pažnja Američke filmske akademije, jeste zapaženiji festivalski uspjeh, prije svega na Filmskim festivalima u Cannesu, Veneciji, Berlinu, te zatim u Torontu i na Sundanceu, koji bi eventualno film „prodao“ distributerima u SAD-u.

Također, kao eventualni favoriti za ovogodišnje nominacije čiji će uži izbor biti objavljen u decembru, već su se izdvojili pojedini filmski naslovi, što zbog tematike kojom se bave, što zbog iznimno uspješnog festivalskog života. Prije svih, ovdje se izdvojio ovogodišnji kanski pobjednik, švedski kandidat Kvadrat (The square)  Rubena Östlunda, koji apsolutno odstupa od tradicionalne narativne strukture, a koji je zasnovan na istoimenom galerijskom performansu koji ima za cij provjeriti solidarnost u savremenom švedskom društvu. Velike šanse za prolaz u uži krug za nominacije, ima i kandidat ispred Francuske, koji je u Cannesu nagrađen priznanjem Grand Prix, a riječ je o ostvarenju 120 otkucaja u minuti (120 Beats Per Minute) Robina Campilla, u fokusu čijeg narativa je borba mladih aktivista za podizanje svijesti o AIDS-u, tokom 90-ih godina u nezainteresovanom i diskriminirajućem pariškom društvu.

Nominaciji i eventualnom „zlatnom kipiću“ se svakako može nadati i izraleski „film godine“, Foxtrot, višestruko nagrađen na festivalu u Veneciji, čiji je reditelj Samuel Maoz, zbog negativnog prikaza izraelske vojske i scena ubijanja palestinskih civila, optužen za djelovanje protiv Izraela.

Određene šanse se daju i čileanskoj transrodnoj drami Fantastična žena (A Fantastic Woman) Sebastiána Lelija, nagrađenoj na Berlinaleu, „kanskim“ predstavnicima, ostvarenju Bez ljubavi (Loveless), tradicionalnog favorita za „stranog Oscara“, Rusa Andreya Zvyagintseva, te novom uratku njemačkog reditelja turskog porijekla Fatiha Akina, Iz ništavila (In the Fade), u središtu čije radnje je neraskidiva veza između terorizma i osvete u turskoj zajednici.

Na koncu, kao mogućeg favorita iz sjene, potrebno je izdvojiti i biografski triler Prvo su ubili moga oca (First They Killed My Father), premijerno prikazanog na festivalu u Torontu, koji je ispred Kambodže režirala Angelina Jolie, a čija je glavna protagonistkinja 7-godišnja djevojčica koja je 1975. godine u Kambodži tokom vladavine ozloglašenih Crvenih Kmera, bila prinuđena uzeti pušku u ruke i pogledati smrti u oči.

Ipak, u konačnici, čini se da kreativni fokus novih generacija postjugoslavenskih filmadžija apsolutno nije na zadovoljenju očekivanja Američke filmske akademije koja preferira „velike teme“ (Dane Komljen, Mina Đukić, Nikola Lezaić, Hana Jušić, Aida Begić...) već se oni, prije svega, usmjereni na intimne teme i pojedinačne sudbine svojstvene npr. Crnom talasu, u kojima se reflektuje njihov lični i kreativni pogled na sadržaj, film i umjetnost uopšte.


Аутор: Мирза Скендерагић
Извор: Postjugoslovenski film u oskarovskoj utrci | Al Jazeera Balkans