Милан Миленковић: Ко то тамо силује?

 

Овде се налази статистика силованих по државама – БАШ ОВДЕ. Србија је на трећем месту, али отпозади. Мршав индекс. На 100 000 жена, само 0,7 силовања, док наши бели господари, Амери и остали Викинзи имају од 50 до 100 пута више жртава на 100 000 становника. Зачуђујуће, или очекивано, како ко то види, у статистици нема Велике Британије. Шведи на првом месту. Знам да ће Вучић, кад му предоче ове статистике, рећи да морамо боље и више и да су овако ниске цифре остале из доба жутих и Ђиласа. Не може се у Европу без индекса 10!

Ствар је у томе што је ова афера с М. Алексићем надувавана преко сваке мере да се покаже да је српски мушкарац свиња, која само силује, кад не силује, он пипка, завлачи руке под сукњу, скида погледом и слично. Прича је пријемчива сваком ко нема мозга. 

Ми извлачимо неозбиљно далекосежне закључке из квоцања српских уседелица да их, је ли, мушкарци стално опседају, скидају погледом, да им се у гаће увлаче, али то је део фолклора, женска рационализација сопственог положаја (о, како сам ја добра риба, сви ме хоће, сви ме траже, а мени образ брани да делим наоколо, виђесте ли мог поштења и те форе), или је, пак, у питању рационализација непривлачних жена, за којима никад ни једно мушко срце није уздрхтало, да оне нису у промету не зато што су непривлачне, већ зато што неће да имају посла мушким животињама, које хоће само секс, уместо заједничког читања Шекспира. Тај обичајни српки феминизам нема ништа заједничко са малигним и радикалним западњачким феминизмом, који поништава породицу, обичаје, традицију и који хоће да укаља све што је лепо између мушкарца и жене, а много је тога и лепо, и вредно. Српске феминисткиње, које имитирају, као скоро свако од нас, Запад и његове вредности, без удубљивања, онако, на површини, и не схватају кол'ко и шта све разарају паланачким феминизмом. Посебно су јадни мушкарци који заступају овај вулгарни феминизам, јер су то све бета и гама мужјаци, који мисле да ће се ушуњати у нечије килоте овако бедним шлихтом.

Уместо да, потпуно независно од овог случаја, којим нас медији силују данима, одбијемо с гађењем идеју да смо друштво силоватеља, ми покорно, без мозга и потпуно под влашћу медија, пристајемо на ову конструкцију. Из нашег мизерног скоројевићског и грађанског положаја, сами кличемо како смо смрдљиви и покварени Балканци, das Serbisches Schwein, примитивци и говеда. Тај ко ту причу шири, нека прича у своје име, нека не кења по читавој нацији.

То што Српкиње воле тужне приче, како је недељно петорица спопадају, мало су јој четири руке да се одбрани, нема везе с истином. Углавном је обрнуто: не мораш да тражиш, нуде. Седе, чак и празницима, саме код куће, у тренеркама, са везаним реповима, глођу грицкалице и слаткише пред ТВ-ом и кукају како су мушкарци гамад сексистичка. Кад их човек слуша, мислио би да су све биле невине до два’еспете.

У Врли нови, грађански и еуропејски свет, нисмо могли са мрким српским мужјацима, са патријахалцима и примитивцима, па смо створили, на радост жена, тип шоњавог и килавог маминог сина. Глупаче су се радовале, јер су мислиле да је лакше шоњаве контролисати, али се испоставило да маминог сина контролише мама, чак и кад мама одапне.

Сад би мучене српске феминисткиње и да прдну, и да се стисну: да нађу алфа примерак, који пере судове, пегла, пресвлачи и купа дете и поваздан слуша гоосподју како му паметује иза леђа. То је сан, то нема ни у Боливуду.

Ароганција једне генерације, која се нашла позваном да превреднује вредности, морал и обичаје, сад долази на наплату. Весела сексуална револуција из седамдесетих, са тандарењем по хаусторима је завршена и тога више неће бити. За двадесет година од данас, више од половине Сораба и Сорабкиња ће остати сами за живота свога. Памет нам дотле допире и то је то.

Ево још неких интересантних стварчица… 

Подаци из табеле су резултати истраживања у Хрватској, но, не верејум да би код нас исто истраживање дало драматично другачије резултате.

Дакле, из прве табеле се види да ни једна жртва силовања пријаву није поднела путем медија, што је ових дана правило у Србији: Наравно, медијима се пријављује кад је у питању нека претходно договорена кампања, иначе прост свет иде у полицију.

Из треће табеле се види да свега 3% силованих није поднело пријаву, а да је свега 8,2% чекало више недеља, али не и година, да поднесе пријаву.

Неће много проћи, бистрији медју онима који су се залетели да на основу медијске кампање скину скалп Мирославу Алексићу, охладиће главу и видеће да су пожурили, али, сасвим по српски, неће признати грешку, него ће да релативизују, рацонализују и, наравно, паламуде.
У случају Мирослава Алексића све је обрнуто: осам година пријаву није поднео нико, а онда их је, у три дана, поднело њих двадесетак, а не би ме чудило да се појави  и педесетак девојака. И, гле чуда, ниједна није одмах пријавила немио догађај! У којој је то статистици могуће? 

Све у свему, ово се није десило никада: режимска и еуропска штампа сложно пресуђују  Алексићу, без да узму изјаву од неког правника, но, зато узимају од глумаца, спортиста, продаваца кокица на улици и све је у тону линча. За М. Алексића, до овога, није знало ни чуло 95% Сораба, а у једном дану му је 95% њих већ пресудило, на онову неколико бајатих изјава. 

Први пут је, да се ја сећам, уједињена другосрбијанштина и мусави срБски псеудонационализам напредњачког типа, скупа јашу по кичми Сораба који, побудаљени од баражне ватре медија и риалитија, пију сваку водицу која се пред њих стави.

Иако сам  (ко слуша моје емисије – зна) говорио да су обе екипе састављене од истог, грамзивог и бескурпулозног људског материјала, које су одабрале своје стране, не као неко озбиљно опредељење, већ као стратегију преживљавања, у покушају да живе од продаје магле и силовања Сораба медијским средствима, ипак сам изненађен овим степеном сагласја и засеравања правних норми, као што је она  о претпоставци нечије невиности. Од Информера и Курира ме то не чуди, али Данас и остали „другосрбијански“ медији се убише призивајући и зазивајући правну државу, да би се по њој истоварили без икаквих обзира.

Тон у коме се одвија линч над  Алексићем, као и изненадно уједињење две, наоко супротстављене линч руље, говори да су хајку наредили наши бели, викиншки господари, којима обе екипе полетно лижу дупе. Александар Вучић ово није наредио, јер последње што би урадио је да себе скине с насловних страна, у корист неке анонимне глумице. Уосталом, све наше људскоправашке и феминистичке приче, као и методологија њихове примене су импортног типа.

Мирис господара се осећа у дисквалификацији свакога ко само посматра случај, не изјашњавајући се ни у чију корист. У оптици увозне феминистичко-људскоправашке идеологије, одбијање да се да подршка глумици је „срамно“, „скандалозно“ и „неемпатично“. Нема везе што ничим није доказано да се неки догађај уопште десио и да је неко ту, уопште, жртва или џелат. Ако ти медији кажу да је неко жртва, теби остаје само да се прикључиш хајци, као сваки добар ловачки пас.

Свако тражење да се сачека неки доказ, нека пресуда, или неко питање, рецимо, зашто је глумица чекала осам година, се квалификује као „виктимизација жртве“. Нема постављања питања, нема права на сумњу. Шлус!

На „Малчанског берберина“ ни 30% ове хајке није вођено.
Шиба чисти адреналин, точи се мржња, безмозговићи и игноранти су дочекали моменат да фркћу и – помало невероватно – сви они ковидоскептици и антимаскери, који су завршили микробиологију на Јутјубу – нису одлучили да истом брзином, дакле 15-20 минута проницања у материју – заврше и права и да запазе пресумпцију невиности, као озбиљно цивилизацијско достигнуће. Но, шта ће Сорабима цивилизацијско достигнуће – попа дајте, вештице дајте, врачаре дајте, јебеш право, јебеш законе!!! У та достигнућа се убраја и Habeas Corpus Act, који каже да се нико не може држати у притвору без доказа о кривици. Истина, у Сорабији, земљи у којој не цвета економија и култура, али бујају телетабиси, притвор се одређује у складу са доктрином Петооктобараца: „Ухапсите га, па му нађите нешто“.

Сораби, брзи на удицу као клен и скоро исто толико паметни, прогутали су причу као Шешељ три прасета. Наравоученије је да су Сорaби у челичном стиску медија, који могу да им раде шта хоће. Одсуство критичке свести, карактеристично за мање интелигентне примерке врсте, плус њихово масовно конзумирање медија и присуство на друштвенм мрежама, нису добра комбинација, јер стварају ефекат Кју-клукс клана, који прво веша, па онда суди.

 

При том, не сећам се да сам икад видео безмозговића који се уздржао да се не прими на неку причу на прво слушање или читање, а нарочито нисам упознао будалу да се уздржала гласног солидарисања с руљом.

Мене, лично, боли дупе за Мирослава, али телетабиси, кад скачу и вичу „распни га“, заборављају да и они могу да буду предмет прогона, једнако као и Алексић. 
Руља мозга нема.

П.С. Молим само да ми се не приписује да виктимизујем жртву, што је метод да се као зачепе уста свакоме ко укључи мозак у оваквим стварима.

Милан Миленковић: Ко то тамо силује? 

 

 

Милан Миленковић: Рађање касте

Ако су ови протести и контрапротести, који нас малтретирају овог пролећа нешто доказали, то је да је политичка назови елита у Србији срасла и да се хомогенизовала. „Власт“ и „опозиција“ су само конструкти, појавни облици касте и то што неко игра ову, или ону улогу, нема никаквог утицаја на друштвено кретање.

Србија је, наиме, друштво које је потонуло у жабокречину и које је лишено било какве друштвене динамике. Протести и противпротести су само привидна динамика и суштински делују, и једни, и други, као стабилизатори система, иако остављају привид да се хоће некакве промене. Које промене? Неће више бити дивљег капитализма? Страних инвестиција које пустоше српски буџет? Неће бити приватизација?

Привидни обрачун унутар касте се, дакле, не одвија да би се нешто у друштву променило, јер сви имају исте циљеве, већ да би се прерасподелили положаји и материјална добит унутар касте.

У ту сврху се ангажују велики материјални, медијски и људски ресурси и због тога се и и и стиче утисак да је друштво заталасано и покренуто, док оно, у суштини, стоји у месту, јер се ни једно озбиљно питање српског народа, српске државе, привредног облика, или расподеле, није ни додирнуло. Друштвено кретање и није ход по улицама, или урлање преко медија, већ подразумева  промене у друштвеној бази: у својинским облицима и производним односима.  Српска каста је, од самог формирања почетком овог миленијума, своје место пронашла у служењу Западу и сасвим је задовољна тиме да влада у име страних амбасада у Србији. Тиме је конзервирана друштвена динамика и не само да је конзервирана – она је ограничена материјалним потребама касте, која зарађује на друштвеној статици. Зато су реформе сталне, а промене никакве. Реформе, стога, треба схватити као учвршћивање и радикализацију пеотооктобарског модела друштва, у чијем срцу се налази грандиозна пљачка Србије и српске сиротиње, отимачине власништва, дивљег капитализма и медијског слуђивања.

Није далеко дан када ће се, јер је то у логици ствари, привидно зараћене стране у привидном сукобу, изљубити међусобно и братски поделити положаје. То неће, бар не у првом тренутку, бити широко прокламовано, али ће временом почети да се појављују иста она објашњења као када су Весић, или Мали, или Ана Брнабић, прешли у владајућу екипу.

Улични шетачи, који мене неодољиво подсећају на екипу зомбија из Игре престола, су делом састављени из партијских активиста и чланова НВО који ће нешто вајдити, без обзира на исход протеста, јер учествују у стабилизацији система, док већина шета и галами за сендвич, или без сендвича, а свакако без мозга и користи. Идиотски захтеви за „нормалном“и „здравом“ Србијом су медицинске природе, а не политичке. Сви захтеви опозиције су тако дизајнирани да не окрње систем, јер се нормалност и здравље не могу дефинисати, али би захтев за престанком приватизације, или шкартирањем страних инвеститора, били веома конкретни и опипљиви. Зато таквих захтева и нема.

Исто важи и за медије: опозицији медији нису потребни из неких начелних разлога, јер Вучић и његова екипа ионако по васцели дан  причају причу коју би и опозиција причала, али су медији потребни да би се представници шатроопозиције персонално боље углавили унутар касте, уз исту причу. Кад би они причали неку другу причу, Вучић би их и пустио на телевизије које контролише, али опасност и лежи у томе што је прича иста и онда само укус публика, односно бирача, одлучује коме ће да додели положај унутар исте парадигме. Што би Вучић ризиковао да неко на екрану изгледа боље, лепше или паметније од њега? Када би постојале другачије идеје, или другачија визија друштва, угрожена би била читава каста, а не само Вучић. Он добро зна како је преузео причу Демократске странке и не жели да проба срећу с тим да неко  преузме његову причу.                    

Занимљиво је и следеће питање: у Савезу за Србију се налазе Тадић, Лутовац, Ђилас, Борко Стефановић, Зоран Живковић и још неколико шампиона Демократске странке, који су се уредно разишли и основали своје странке; како то да нису могли заједно у ДС-у, а могу у СзС? Као да нека невидљива рука препакује српску политичку сцену и одређују ко ће с ким и где.

Исто важи за шатриотску сцену, која се врти као пропелер и где је веома мало оних који могу да се похвале да нису прескакали из једне патриотске организације у друго, док се нису саплели и улетели у неку еврооптимистичку странку. Пусте паре…

СзС је формирао преговарачки тим за разговор са Вучићем и изгледало би чудно да су то урадили, а да нису добили миг да је овај расположен за разговор, ако и да су му расположење за разговор са опозицијом подигли наши страни господари. Остаје нам да гледамо развој догађаја, који иде у правцу или двопартијског, или једнопартијског система.

Насловна фотографија – један снимак из историје протеста у Југославији. Београд 27. марта 1941. Аутор фотографије је непознат редакцији.

Претходно од истог аутора: Он, своја станица на путу ка самом себи

Аутор: Милан Миленковић

Извор: 

https://milanmilenkovic.com/milan-milenkovic-radjanje-kaste/

Он, своја станица на путу ка самом себи

Александар Вучић је најпотцењенији политичар у Србији од 5. октобра наовамо. Све смо схватали озбиљније: и Ђинђића, и Коштуницу, па чак и Тадића, који је имао ону црногорску позу, која сакрива празнину. Вучића доживљавамо жовијално, као комедијанта и лажова.
Потцењујемо га, углавном, зато што је наша етнопсихолошка особина да кад с неким не можемо на крај да изађемо, почињемо да му се смејемо и да причамо како је луд, болестан, да сутра одлази с власти, неће још дуго и сличне варалице.

Милан Миленковић: Медијска испаша

Одбацујући, као модерни (а нарочито као постмодерни) људи биологију као основ људске егзистенције и поверовавши да се природни закони могу силовати по потреби и мери демократије и опште једнакости, дочекали смо, у јесење дане грађанског друштва, да нам се природа и биологија сурово свете и то баш кроз онај систем који их је одбацио. Наравно, у изопаченом друштву, у умирућој демократији, чију смрт поправљачи света мисле да могу да одложе, освета биологије има сасвим фарсичан смисао: биолошка инфериорност се уздигла на ниво грађанске већине, која тиранише, у име своје инфериорности, читаво друштво. Конзумент, тај љигави демијург грађанштине, прешао је са потрошње добара на потрошњу медијских производа, односно померио се од хлеба ка играма, што је крајња консеквенца позне демократије. Сан књишких мољаца да ће, помоћу просветитељских метода[1], извести преобратни процес, те ће, подизањем свести у оном делу популације који није способан да разуме ништа изнад нивоа „Задруге„, или „Парова„, од конзумената направити стоике. Наравно да од тога нема ништа и неће се десити.

Милан Миленковић: Дан устанка

Пре два месеца, тачније 7. јула ове године (патриоти би рекли: „о Ивањдану“), прича се, у мојој емисији, вртела око заборављеног Дана устанка, односно дана када је Жикица Јовановић-Шпанац, у Белој цркви, убио жандара и тиме започео, макар формално, устанак НОП-а. Прекјуче ми, не знам ни сам како је та тема опет дошла на ред, слушалац каже како је Жикица са два метка призвао бомбе на Београд, а да је исто тако могао убити и поштара, јер је и поштар део окупационог апарата.[1]

Милан Миленковић: Олујна времена

"Олуја" - Шарл-Андре ван Ло

Како дође август, код нас почне лелекања над Олујом. Руку на срце, најмање лелечу Крајишници, они своја посла гледају, али медији и полудивља патриотска јавност просто повантзрају. „Злочин без казне“, „Зашто Европа ћути?“ и слични наслови, преплављују штампу. Кад Европа ћути двадесет две године, онда само кретен може да се пита зашто ћути.

Но, овај текст ће, као и толики моји текстови, бити јеретички, јер одступа од прокламованих истина и патриотских будалаштина.

Милан Миленковић: Јутјубер

Етјен Гаспар Робертс – „Опсенаријум“

Увек ме је чудило како српски интелектуалци, посебно ови, да тако кажем, патриотске оријентације, бркају број прегледа на Јутјубу са политичком тежином. Прегледи расту, десетине и стотине хиљада, а кад дође време да се скупе потписи или, не дао Бог, да се изађе на изборе, испостави се да имају три пута мање гласова, него прегледа.

Одличан пример је случај са последњих избора, где су националне Јутјуб ведете, Дејан Лучић и Јован Деретић, са носиоцем листе, др Комазецом, као ГГ „За препород Србије“, добили 13 260 гласова, односно 0,35%  изашлих на изборе, а сам Лучић нема емисију у којој има мање од толиког броја прегледа, а често добацује и до више десетина хиљада.

Одакле долази забуна? Зашто Јутјуб публика не гласа за оне које највише гледа?

Милан Миленковић: Чантра као судбина

Кад год видим да неко, у текстовима, помиње „бестелесне силе“ или, још јачу, инверзну варијанту „силе бестелесне“,¹ осим што знам да имам посла са клерикалним патриЈотом, знам да имам посла и са ваћарошем, јер између првог и другог једва да има разлике.

Ради се, наравно, о тексту Мирослава Паровића, „Силама бестелесним“, у коме нам он саветује да, уместо да се мајемо и замајавамо некаквом опипљивом борбом за Косово, или против окупације, сваку борбу сведемо на културну раван и да ту бијемо наше битке па, ако нас Бог и добра срећа погледају да нам неко заврши посао, добро јесте, а ако не, терамо културни отпор до краја вечности.

Милан Миленковић: Тупаџије

"Брод будала", Карл Добски

Кад год напишем неки чланак о мученим антикомунистима, односно о томе како су по лажовским потенцијалима давно превазишли мрске комуњаре, јави ми се неки паметњаковић, који ће рећи следеће: „Надам се да ће аутор некада написати неки текст у коме износи и мане комуниста“. Таква паметовања сматрам малициозним, јер нисам видео антикомунисту који је, чисто објективности ради, рекао ма и једну лепу реч о Црвенима. За њих објективност не важи, могу да измишљају шта и колико хоће. Објективност је за друге.

Данас, међутим, видех један коментар на Фејсбуку, у коме лице, очигледно срБски оријентисано, каже како су „комунисти истребили грађанску класу и како од тада нисмо имали честиотог дипломату који би у правом смислу речи оправдао ту функцију. О осталом нећу ни да причам. После је следило „описмењавање“и „индустријализација“ што је био први корак ка уништењу српског села као темеља вековног опстанка. Последице и данас трпимо и вероватно се никада више нећемо опоравити. Дође нам главе то блато о којем несрећник прича, он је тренутно залечио свој комплекс ал је допринео да му се нација изнутра распадне и метаморфозира у нешто чега би се и сам уплашио кад би могао видети„.

Како је дубоко и кобно наше нераумевање и незнање, како су страшне наше заблуде!

Милан Миленковић: Index librorum prohibitorum

Средином oсамдесетих, кад се осетило да комунистичке  стеге попуштају, дојучерашњи комунисти су почели да крштавају децу и да славе славу, Божић и Ускрс. У почетку je ишло мало теже, није се знало шта треба да се ради, па је било: „Друже попе, је л’ обичај да славски колач буде округао, или четвртаст“, или: „Оче Игњатије, да ли се на црвена јаја ставља срп и чекић“, али се брзо научило. Уосталом, прекид и није био дуг: 30-35 година.

Било је, наравно, комуниста који су и пре oсамдесетих славили славу и ишли у цркву, али само зато да би зна-се-где дојавили ко им на славу долази и ко вазда дрежди по цркви.

У почетку, док се ствар није захуктала, било је мало напето са дечицом, рођеном позних шездесетих и седамдесетих:

„Тата, зашто ми раније нисмо славили славу“?

„Зато, сине, што је сад касно да славимо раније, хе хе“.

Духовит покушај пропада, јер дете дави даље:

„Тата, а зашто сте мене тек сад крстили“?

Отац нема петљу да свом наследнику трособног комунистичког стана каже да је тридесет година провео као карактерно гованце, па каже:

Милан Миленковић: Лепо разговарати

Разговор неједнаких, Ксавијер Пруво (Xavier Pruvot)

Често сам,  у својим емисијама, гостима, посебно политичарима, постављао хипотетичко лакмус-питање: „Jутрос сте послали министар, или председник владе и долазите на радно место. Шта бисте прво урадили?“

Било је ту свакојаких одговора, али највише ми се допао одговор једне политичарке, која је рекла, а да трепнула није: „Ми бисмо са свима лепо разговарали о свему“. Шта год то значило. Иначе, та госпођа је већ била министар у једном од претходних сазива владе. И лепо је са свима разговарала о свему.

Но, једини прави одговор би, по мом мишљењу био: „Багро покварана, сви марш напоље!“ Но, тај одговор нисам ни од кога чуо, јер свако од политичара има животни план да, кад се једном дочепа неког министарства, ту остане доживотно, а можда и после тога, тако да себе види у улози онога ко је избациван, а не ко избацује.

Милан Миленковић: СПЦ блуз

Некада сам био религиознији него данас. Не као лечени алкохоличари и наркомани, као они нико није религиозан, нити као деца из комунистичких породица, али ипак сам, некако, више веровао. Или бар лакше. Сад сам матори скептик, све ми је тешко, па и вера. Мислим, верујем и сад, али с муком.

Срећа у несрећи је да на моју веру, наслеђену од предака, није утицала црква, иако ми је деда био свештеник. Срећа, кажем, јер ово срозавање цркве ми не производи атеистичка расположења, нити потребу да цркву неуротично оправдавам за све, као што раде ови што су преко ње дошли до Бога.

Милан Миленковић: Götterdämmerung

„Аsgardsreien“, Петер Николај Арбо, Норвешка, 1872

Сумрак богова

Недавна изјава генерала Владимира Лазаревића, дата Новостима, којом нас је генерал упознао са својим високим мишљењем о министру Вулину, који је, ако је веровати Лазаревићу, савршено решио сва борачка питања, показала је да је био у праву Дучић када је написао да „све што љубимо, створили смо сами“, па тако и хероје, генерале и остале заштитнике отаџбине.

Врло брзо му је истерцирао и пуковник Шљиванчанин, из дна официрске му душе честитајући Вулину постављење на место министра одбране. 

Ради се о две иконе српске војске, о двојици официра за које се веровало, а ваљда се и даље верује да су истински патриоти и хероји. Није моје да судим ни о чијем патриотизму, још мање о хероизму, али ми хвалосепеви Вулину изазивају лаку мучнину.

Милан Миленковић: Кремљољупци

Не знам како вама, али мени је пун куфер контрадикторних и нејасних порука, које Кремљ, преко трећеразредних чиновника и у езотерију потонулих геополитичара, шаље Србији.

Наша се јавност узмувала око изјаве Ане Брнабић, несрећног премијера још несрећније Србије, да ће Србија, аkо буде морала да бира између ЕУ и Русије, изабрати ЕУ. Сама Брнабићева нема дилему ко су јој стварни господари и ту јој се нема шта замерити. Међутим, није се једном догодило да руски званичници изјаве да подржавају Србију на њеном путу ка ЕУ, а они знају, ваљда, да тај пут подразумева и усклађивање спољне политике Србије са спољном политиком ЕУ, што би значило, у најмању руку, увођење санкција Русији.

Милан Миленковић: Ми о вуку, а Вук на врата (а Турци без Мурата до краја рата)

У склопу општег запишавања свега што је било вредно у нашој историји, „патриЈоти“ су на нишан узели, и то одавно, и несрећног Вука Караџића. Кажу: упропастио је српски језик. Уместо дивног славјаносербског, који је говорило око 2% становнишва, као еталон је узео народни језик, језик чобана и ратара. Да није тако урадио, данас би сви „патриЈоти“ говорили славјаносербски, уместо што се муче са овим чобанским језиком, из кога су фасовали кечеве и двојке у школи.

Прво: славјаносербским се  служио безначајан број људи и то махом у службеној коресподенцији, исто као што данас поп служи на црквенословенском, али, кад изађе из цркве, не наставља да га говори, већ се враћа на чобански.

Милан Миленковић: Надсрбљавање

Од појаве нових, посткомунистичких Срба, уочљива је појава по којој овај текст носи наслов. Ко је бољи Србин, која су мерила која некога чине Србендом, а некога тек Српчићем? Ко је давалац атеста, односно ко је тај који меру српства одређује? Ко је овлашћени обер-Србин?

Суштина снобизма је, каже највећи српски социолог културе, Милош Илић, у имитацији и диференцијацији. Дакле, прво се имитира нешто што се не разуме (српство, православље, облик државног уређења) и то тако што се нема увид у живе узоре (јер је, због комунизма, настао дисконтинуитет у традицији и обичају), већ се следе папирни узори, књиге и извикани интелектуалци (готово сви, попут Данка Поповића, бивши оберкомунисти), или давно преживели, у политичком смислу, Љотић и Николај Велимировић. Све патриотске лекције су учене, дакле, без живог узора, без традиције и обичаја, те су зато мртворођенчад, скупа са онима који лекције држе.

Осредње школовани фићфирићи, провинцијски вуковци и деца комуниста су се дочепали србовања и безочно и бесрамно себе прогласили овлашћеним патриотама, од Драшковића и Шешеља, до ових данас.

Милан Миленковић: Избледели Бог

„Христос са мачем“ из манастира Дечани, фреска стара седам векова. Фото – Ђуро Боснић.

„Морамо прихватити хомосексуалце и транссексуалце и бити с њима, јер, то је оно што би Исус урадио данас.“ – рекао је папа Фрањо октобра 2016.

Христос то, међутим, не би данас урадио, а ево и зашто: он је живео баш у време декаденције античког света, декаденције која је била веома налик овој данас и није је прихватио, већ јој се одупро. Не сумњам да би Папа, а с њиме и наши архијереји, који милионе згрћу кроз густу мрежу продавница, итекако одобрили и трговину у храмовима, па би чак рекли да би и Христос, да је данас ту, то такође одобрио али, док је ходао по земљи, Исус није одобравао такве ствари.

Милан Миленковић: Уместо честитке

Јубилеј ИН4С-а, девета годишњица рада и постојања, пала је у мрачне дане за Црну Гору, а нарочито у мрачне дане за Србе који у њој живе. Уласком у НАТО пакт, Црна Гора је постала срце таме у региону и живо сведочанство колико једна држава може да падне, да би један човек остао на власти.

Но, добра вест за Србе из Црне (и све црње) Горе је да историја још траје и да ништа на овом свету није вечно, па ни НАТО пакт. Улазак у ову утварну организацију и не мора бити толико рђав, ако Срби из њега нешто науче.

Милан Миленковић: Подизачи свести

1984, илустрација Џонатана Бартона

Дубока је вера већине Срба да се, уз правилан рад и уз стално лупетање националних интелектуалаца, може подићи свест народа. Пре свега, свест је ограничена врстом, тако да су захтеви за њеним подизањем равни захтевима да се у народу подигне интелигенција, или да људи престану да буду себични, да заједничке интересе ставе испред личних итд. Од та посла вајде нема, иако лепо звучи.

Ово је, иначе, сасвим демократска, дакле и грађанска представа, која подразумева да смо сви мање-више за све способни и да имамо мање-више исте потенцијале. Дођеш код неког умно заосталог, одржиш му патриотско предавање и њему се ниво свести подигне за 20%. Не иде то тако.
Свест се може изменити, али не и подићи. Можете неком да тупите годинама, свест му се подићи неће ни за јоту, али дајте му 100 000 евра и видећете како се, пред вашим очима, мења.

У Србији, знање је само себи казна

Рафаело Санти, „Атинска школа“

Приметио сам, на први поглед, необичну ствар: што се више обистињују моје политичке прогнозе, то више себи непријатеља стварам. У суштини, нема ту неке необичности, већ је у питању „српски синдром“, завист и мржња према ономе ко нешто или зна боље, или нас разочарава у вери у нешто, а та вера нам замењује памет.

Када сам, пре пар месеци, насупрот одушевљеној гомили, говорио да Трамп није човек преокрета, већ експонент система, свашта се на моју главу сручило. У очима наивне гомиле, кремљолога, путинолога и плитких аналитичара, Трамп је био најбољи Путинов друг, још из детињства, те будући велики српски пријатељ.