Милан Миленковић: Götterdämmerung

„Аsgardsreien“, Петер Николај Арбо, Норвешка, 1872

Сумрак богова

Недавна изјава генерала Владимира Лазаревића, дата Новостима, којом нас је генерал упознао са својим високим мишљењем о министру Вулину, који је, ако је веровати Лазаревићу, савршено решио сва борачка питања, показала је да је био у праву Дучић када је написао да „све што љубимо, створили смо сами“, па тако и хероје, генерале и остале заштитнике отаџбине.

Врло брзо му је истерцирао и пуковник Шљиванчанин, из дна официрске му душе честитајући Вулину постављење на место министра одбране. 

Ради се о две иконе српске војске, о двојици официра за које се веровало, а ваљда се и даље верује да су истински патриоти и хероји. Није моје да судим ни о чијем патриотизму, још мање о хероизму, али ми хвалосепеви Вулину изазивају лаку мучнину.

Стотину смо се пута опекли оцењујући карактер људи по њиховом професионалном ангажману. Веровали смо да је сваки добар глумац уједно и људина и по у приватном животу, да су наши велики писци Мајке Терезе, да су наши велики војници моралне громаде. Биће да смо се, ту и тамо, преварили. То је исто као када бисмо претпоставили да је наш обућар, зато што одлично поправља ципеле, морални узор за српски народ.

Срећом, Господ Бог је на земљу послао Александра Вучића да нас опамети и да нам прикаже моралну страну националних икона на прави начин. Вучић, наиме, има необичан таленат да види нечији карактер иза граница професионалних квалитета, па смо тако упознали многе иконе патриотизма, од Дрецуна до Лазанског, у сасвим другом светлу, од оног које их је обасјавало пре Вучићеве епохе. Нису они због тога ни мало слабији новинари – далеко од тога – само нам је Вучић приближио и открио њихову људску страну. Тако су и наши хероји, генерал Лазревић и пуковник Шљиванчанин, открили своју људску природу, која се скривала иза божанског ореола хероја нације. Нема ту љутње. Што би Исус рекао: дух је спреман, али је тело слабо. 

Ипак, морам да изразим сумњу, бар кад се ради о генералу Лазаревићу, да се само збунио кад је Вулин у питању. Бије га глас да је разуман и разложан човек, а нема таквог човека који би се у Вулину толико преварио. Не могу и нећу да чепркам по мотивима ове двојице официра, али усуђујем се да помислим да ове похвале на рачун новог министра војног не би прошле на полиграфу. Обојица наших официра, наших националних хероја и икона, никад не би постали високи официри да тако слабо познају људе. Осим, наравно, ако од слабог познавања немају неку хасну. 

Ми се чудимо што се данашњи генерали и пуковници сагињу, као сунцокрети, пред никад горим политичарима у Србији али, ето, имали су од кога да уче, јер је и претходна генерација официра умела да нахвали властодршца. Некада Милошевића, данас Вулина, а сутра ко зна кога. 

Лазаревић и Шљиванчанин су пропустили прилику да ћуте и мислим да су погрешили. Били су, колико до пре пар дана, националне иконе, а после ових похвала Вулину, тешко да ће то остати. Питање је следеће: шта је то због чега двојица војника, под старост, жртвују своју професионалну и људску биографију, за похвалу Вулину?


Претходно од истог аутора: Милан Миленковић: Кремљољупци 


Аутор: Милан Миленковић
Извор:  Götterdämmerung | Милан Миленковић