Стефан Каргановић: Суђење Радовану Караџићу улази у завршну фазу

 

Напомена Степског сокола: Недавно сам овде поставио изврсну анализу Стефана Каргановића, о правној фарси или "судском гоњењу" Војислава Шешеља од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу. Био сам толико импресиониран тим чланком да сам питао г. Каргановића да ли би мене и читаоце обавестио о садашњој ситуацији Радована Караџића. Каргановић је љубазно пристао и послао овај чланак. С обзиром не неке коментаре изазване претходним чланком, нажалост, морам да вас све подсетим на две ствари које сматрам очигледним:

1) Описати грубо кршење основних правних норми и грађанских права окривљеног не мора нужно да значи подржавање таквих ставова, акције или лица. На пример, осуђивање убиства Моамера Гадафија од стране линчерске руље не подразумева одобравање његове политике и карактера.

2) У данашњем свету, чини се да "нико" нема интелектуалног поштења или храбрости да саслуша оптужене Србе на МКСЈ, или чак да изрази забринутост због потпуног недостатка поштовања и основних правних норми на њиховим суђењима. Одбијам да "заборавим" или "не примећујем". Нећу бити пуки посматрач и подлећи друштвеном притиску усаглашавања.

Желим да изразим своју дубоку захвалност Стефану Каргановићу за изванредне анализе ова два суђења.

The Saker
*******

Суђење Радовану Караџићу улази у завршну фазу


Тужилаштво и одбрана су дали своју завршну реч на суђењу Радовану Караџићу, бившем председнику Републике Српске, које је закључено 2. маја 2014. Суђење је спроведено пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу. Укупно је саслушано 195 сведока тужилаштва и 238 сведока одбране. Тужилац Алан Тигер је тражио максималну казну - доживотни затвор за др Караџића, који је оптужен за геноцид, злочине против човечности (прогон, истребљивање, убиства, депортације, итд), и кршење закона и обичаја рата. Др Караџић је био политички шеф државе босанских Срба током етничког сукоба 1992-1995 у Босни и Херцеговини и, као председник, врховни командант њених оружаних снага.

Иако се током дугог суђења тужилаштво фокусирало на разне импутиране злочине, главне оптужбе против доктора Караџића тичу се "етничког чишћења" муслимана и, у мањој мери, хрватског становништва, опсаде и бомбардовања Сарајева од стране српских снага, и догађаја у Сребреници пошто су је српске снаге заузеле јула 1995. године.

У својој завршној речи која је почела 1. октобра, Караџић је поновио да је невин по оптужбама наведеним у оптужници. "Нисам крив", изјавио је. "Овај суд не суди мени, већ српском народу."

Иако није правник по професији, већ психијатар, доктор Караџић се сам заступа у поступку, а како суђење напредује стручност Караџића се приметно повећава. Иако је у свом 876 страница обимном завршном поднеску педантно обрадио сваку ставку приказану у оптужници, у закључним напоменама се углавном фокусирао на побијање три оптужбе које су срж оптужнице тужилаштва.

    1. Никада није било политике или "удруженог злочиначког подухвата" да се муслимани протерају са српских подручја Босне;
    2. Гранатирање и снајперско деловање по Сарајеву био је пропорционалан одговор на ватру и нападе босанских муслиманских снага из милитаризованог града, а најдраматичније од тих  догађаја, као Маркале, организовали су муслимани да би добили међународну интервенцију у своју корист; и
    3. Он није имао сазнања да ће затвореници из Сребренице бити погубљени, да их убијају или су побијени, а број таквих погубљења је претеран.

Оптужени је одлучно изјавио да су велика померања све три етничке популације (муслимани, Хрвати и Срби) у области у којима њихови сународници чине већину или су под контролом њихових оружаних снага неоспорна, али да је то инхерентна карактеристика већине етничких конфликата. Тужилаштво није, Караџићева је тврдња, успело да изнесе никакве доказе постојања плана или политике босанских Срба за протеривање припадника других националности са територије под својом контролом. Сасвим супротно, издата су бројна наређења војсци и властима под Караџићевом командом којима се забрањује злостављање муслиманских и хрватских небораца.

Опсада Сарајева, као што се и очекивало, било је веома спорно питање током суђења. Караџић је поновио став српске стране да су муслимани били бројнији у граду, али је околина углавном била насељена Србима. Као резултат, није било "опсаде" у правом војном смислу, већ само држање линија разграничења између територија две заједнице. Караџић је у великој мери био успешан када је доказивао да су у Сарајеву, насупрот споразуму постигнутом на почетку рата у погледу његове демилитаризације, биле значајне и добро опремљене муслиманске војне формације које су водиле офанзивне операције против српских снага током сукоба.

Један од најважнијих делова одбране несумњиво је то што је, педантно и компетентно, демонтирала причу створену око гранатирања пијаце Маркале, са бројним цивилним жртвама, што су наводно учиниле снаге босанских Срба у фебруару 1994. и августу 1995. године. Та гранатирања су била значајна: у психолошком погледу, послужила су усмеравању светске јавности против српске стране и, додатно, као изговор за војно интервенисање снага НАТО-а на муслиманској страни и успостављању војне равнотеже у рату.

Караџићева одбрана је појачала сумњу, широко распрострањену од самог почетка, да су масакри на Маркалама били класичне операције "лажне заставе", осмишљене и спроведене од стране муслимана, можда уз помоћ западних обавештајних служби. Изведене су, рекао је Караџић, да би друга страна била оптужена, међутим није било намерног ратног злочина што су га починиле српске снаге. Форензички докази и сведочења очевидаца које је изнела одбрана оставили су нетакнутим веома мало оптужби тужилаштва у вези са Маркалама.

Осврћући се на Сребреницу, а тврдећи да тужилаштво није понудило доказе који би га повезали са планирањем, извршењем, односно сазнањима о било каквим злочинима почињеним после српског заузимања Сребренице у јулу 1995. године, доктор Караџић је енергично оспорио важећу и устаљену причу. Његов став је био да су тврдње тужилаштва о 7 000 до 8 000 погубљених затвореника нешто немогуће, јер тужилаштво није изнело доказе да је више од 3 500 муслиманских ратних заробљеника уопште било заробљено у тој војној операцији. Поред тога, у складу са доказима које је предочила одбрана, велики број муслиманских губитака су уствари погибије у борби током пробоја 28. дивизије муслиманске војске из Сребренице према Тузли, те су због тога легитимне жртве које се не могу приписати као ратни злочин.

Становиште доктора Караџић је да је до 1.000 муслиманских ратних заробљеника вероватно погубљено после пада Сребренице 11. јула 1995. године, али да - изузев оних из освете - погубљења нису имала ни званични ни предумишљајни карактер и да их је вршила бескрупулозна структура изван војног ланца команде босанских Срба. Караџић није негирао да је било масакра затвореника, већ да су била много мањег обима него што стоји у оптужници, али је тврдио да ни војска ни политичке власти Републике Српске у то нису биле укључене.

По питању "геноцида", које је посебно сложено са правног становишта и морално осетљиво, Караџић је аргументовао да докази не показују никакву намеру, пре заузимања Сребренице 11. јула 1995. године, да се истребе муслимани као група заштићена Конвенцијом о геноциду. Поред тога, он је указао на много супротних доказа изнесених на суђењу, који говоре да се са заробљеницима до 13. јула поступало на стандардан начин, чиме је поново одбацио постојање претходне специфично геноцидне намере. После тог датума, групе затвореника су стрељане на различитим локацијама, али тужилаштво није успело да те догађаје повеже са државном или војном политиком. Према Караџићу, било би исто тако смислено на та убиства гледати као на освету локалних Срба, за злодела која су претходно починиле снаге муслиманске војске користећи енклаву Сребренице под заштитом УН као одскочну даску за војне операције против српских цивила у околним подручјима.

У сваком случају, тврди Караџић, предмет једног геноцида - чак и да је постојала намера да се почини - могли су да буду само босански муслимани као целина, а не релативно занемарљив проценат муслиманског становништва и избеглица у малом граду. Међутим, нису изведени докази да су злочини таквог обима планирани или почињени било на националном, било на општинском нивоу.

Суђење Караџићу (и углавном паралелно суђење команданту војске босанских Срба, генералу Ратку Младићу) је последње у низу хашких суђења од оснивања и почетка рада Трибунала средином 1990-их. У смислу важности, оно је значајно јер тачно изражава дух и методологију МКСЈ. Неједнакост у ресурсима између многобројног особља тужилаштва и малог тима одбране је нападна. Веће је редовно одобравало захтеве тужилаштва и блокирало захтеве одбране. Тужилаштво је током суђења лишило одбрану хиљада страница потенцијално ослобађајућих доказа, без да је изазвало и мрву труда судског већа да исправи ту нечувену процесну и материјалну неправду. Захтев одбране за приступ важним доказима за независну форензичку верификацију, као што су ДНК подаци који наводно подржавају верзију тужилаштва о броју жртава из Сребренице, веће је глатко одбило. И тако даље, и тако даље ...

Неједнакост услова у којима је спроведено суђење оставља мало сумње у то да ће се судије добро потрудити да разматрају доказе и њихов значај са становишта тужилаштва. Што се тиче формалног исхода суђења Караџићу, готово је извесно да ће судије избећи политички ризичан корак неуважавања препоруке тужилаштва за казну доживотног затвора Радовану Караџићу.

То је практично решено, већи проблем је како ће пресуда бити упакована и какав ће одјек имати на политичкој сцени Босне и Херцеговине.

Караџићев близак сарадник, председник Народне скупштине босанских Срба Момчило Крајишник, прво је био оптужен за геноцид али у када му је изрицало пресуду веће је ту тачку одбацило услед недостатка доказа. У предмету др Караџића, без обзира био он осуђен за геноцид или не (при томе треба имати у виду, у светлу јуриспруденције Трибунала, да у оптужници остаје довољно других тачака по којима би се могла изрећи доживотна казна) коначни исход ће се неизбежно одразити на локалне политичке односе у БиХ. Како год, то ће оснажити непрекидне муслиманске захтеве за укидање Републике Српске као „геноцидног ентитета.“ То би такође пружило квази-правни основ за захтев да порески обвезници Републике Српске исплате огромне суме на име одштете појединачним муслиманским „жртвама,“ које су од разних судова већ уредно обезбедиле пресуде за патњу коју су им српске снаге проузроковале током босанског грађанског рата.

Постоји још једна значајна потенцијална последица пресуде у предмету Караџић а то је у вези са Српском демократском странком (СДС) у Републици Српској, коју је др Караџић основао. Док се Караџић крио, и касније пошто је доспео у Хаг, његову странку – која је некада сматрана бастионом српског национализма – преузео је кадар прагматичних политичара одлучних у намери да избегавају сукобе са западним силама и спремних да се политички прилагоде у замену за подршку Запада да смене Милорада Додика, садашњег проруског председника Републике Српске. Кандидат СДС-а је изгубио на изборима у Републици Српској 12. октобра, међутим та странка и даље рачуна на подршку око четвртине изборног тела. У Бања Луци колају гласине да је ново руководство СДС-а пристало да преиначи своју страначку идеологију тако да би била прихватљивија евро-антлантистичким покровитељима, слично начину како је аналогна операција била изведена у Србији пре неколико година под вођством бивших радикалских националиста, Александра Вучића и Томислава Николића.

По добро обавештеним изворима, садашње руководство СДС-а било је упозорено од стране западних фактора да би им било боље да још пре завршетка Караџићевог суђења потпуно трансформишу свој традиционални имиџ. У противном, њихову „екстремно националистичку“ – а после Караџићеве пресуде можда још и „геноцидну“ странку – Високи представник у Сарајеву, а он је уствари тај ко стварно влада Босном и Херцеговином, могао би једноставно да стави ван закона. 

Аутор: Стефан Каргановић 

Извор:The Vineyard of the Saker: The Trial Of Radovan Karadžić Enters The Final Phase

Превод: Александар Јовановић и Стефан Каргановић

ПРЕДМЕТ ШЕШЕЉ: ИМА ЛИ НАЈЗАД ПРАВДЕ ?

После скоро дванаест година ванправосудне агоније у притворској јединици Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу, српски политички лидер Војислав Шешељ вратио се 12. новембра кући у Београд. Истина, околности његовог ослобађања („привременог“, по терминологији суда који га је затворио) више постављају питања него што дају одговоре. Да наведемо само једно, једноставно питање, које одмах пада на памет, зашто нема пресуде после, како се чини, бескрајног суђења? (Главни тужилац Серж Брамерц прогнозира да ће можда бити донета крајем 2015. године.)
 

Прљава позадина предмета Шешељ. Свако ко је пажљиво пратио овај развучени поступак потврдиће његову јединственост, чак и по неконвенционалним стандардима ad hoc политичког суда у Хагу. Политика је отворено управљала овим поступком од самог почетка. Присуство националисте и политичког заједљивца Војислава Шешеља и његове Српске радикалне странке је било крајње незгодно за слугерањски прозападни режим инсталиран у Београду после „обојене револуције“ октобра 2000. године, што је обележило успон злогласних плаћеника „Отпора“, банде професионалних превратника, подржаних западним новцем и логистиком, који су у оперативном смислу били претходници низу слично оркестрираних удара другде. У незаборавном „дилу“ са тадашњим хашким тужиоцем Карлом дел Понте, српски премијер Зоран Ђинђић је са њом утаначио да „води Шешеља у Хаг и никада га више не врати“. Дел Понте се на то обавезала 2003. године, и убрзо издала налог за хапшење Шешеља, без обзира што нити је оптужница била спремљена, нити је било доказа који би је подржали. Оптужница је лежерно састављана наредних неколико година, док је оптужени Шешељ трунуо у хашкој затворској ћелији и чекао реализацију процедуралних финеса које обично претходе притвору, а не обратно.

Али све то време Шешељ је био стражарно чуван на сигурној политичкој удаљености од западних лутана у Београду, који су ужурбано цепали Србију и ропски испуњавали налоге западних амбасадора, проконзула разорене земље.

Процедурална пародија. Човек би рекао да ће пет година кашњења с почетком суђења Шешељу бити довољно да се увиди нечувено кршење људских и процесних права оптуженог и да ће резултирати одбацивањем оптужнице. Али не и у МКСЈ. Чини се очигледним да нечувено кашњење и ускраћивање привременог пуштања на слободу током тог периода, заједно са спорим темпом суђења, пошто је коначно почело, представља довољно озбиљно кршење права на брзо суђење и тиме валидан разлог за поништавање даљег поступка. Треба напоменути да је право на „правично и експедитивно суђење“ загарантовано Правилом 65 (Б) сопственог Правилника Међународног суда о поступку и доказима, што је после  дванаест година затварања Војислава Шешеља очигледно и по свим стандардима прекршено. Додајте томе потпуни колапс оптужнице у време када је њено изношење завршено марта 2011. године, и консеквентну немоћ тужилаштва да изађе с ичим оптужујућим. Према сопственим правилима Трибунала, правилом 98бис да будемо прецизни, у тој фази је судско веће требало да процени доказе у најповољнијем светлу за оптуженог, и да укине даље поступање, ако тужилаштво није изнело доказе на којима би се, разумно гледајући, могла темељити осуда.

Упркос очигледном неуспеху тужилаштва да представи такве доказе, и јасно израженом мишљењу председника већа Антонетија да је концепт удруженог злочиначког подухвата, од којег је зависио већи део оптужнице – погрешно примењен у Шешељевом случају, веће је већином гласова донело одлуку да се суђење настави. Политички корисници овог продужења били су тадашњи и садашњи управљачи Србије. Као резултат тога, они су до пре неколико дана били заштићени од непријатне перспективе Шешељевог тријумфалног повратка, да поново води своју оживљену Радикалну странку на следећим српским изборима. Да би ствар била још апсурднија, уместо да иде напред ка некој врсти закључка после саслушања по 98бис у пролеће 2011., тужилаштво је од тада вијугало око споредних питања, посебно с оптужбама за непоштовање суда подигнутих против оптуженог, због наводног откривања идентитета заштићених сведока оптужбе. Није било битно што су сви ти сведоци потписали изјаве да немају ништа против укидања заштитних мера. Тако је ефикасно спречен напредак суђења у фазу одбране и изрицање пресуде, док се ова измишљена питања разматрају, иако је цео поступак одавно требао да буде закључен.

Реч о председавајућем судији Жан-Клод Антонетију. Пошто је заредом замењено неколико судија, Антонети је уочи почетка именован за председавајућег судију Шешељевог суђења. Судећи по чисто формалним стандардима, његов наступ је био за похвалу. Али, иако је за разлику од својих претходника био углавном фер судија у судници, сам Антонети није могао имати одлучнијег утицаја, пошто је био окружен судијама какви су Хархоф (недавно замењен судијом Мандиаје Нијанг) и Латанци, који нису ни покушавала да сакрију свој анимозитет према оптуженом. Нема неког посебног разлога да се доводи у питање Антонетијева лична част и професионална честитост, али његова практична улога у поступку против Шешеља је ограничена и може се упоредити са Дубчековом: улога му је да делује као „људско лице“ Трибунала. Шта год био главни разлог Антонетијевог именовања, мора се признати да је његово генерално разумно понашање имало парадоксални ефекат: бољи Шешељев наступ. Лишен обавезе да буде enfant terrible како би драматизовао неправедност и апсурдност поступка против себе, Војислав Шешељ, за кога се не може рећи да је човек велике друштвене префињености, али јесте особа огромне ерудиције и правничке компетентности, најзад је могао да се усредсреди на ефикасно вођење одбране и да демонстрира своје комплетно мајсторство адвоката од заната.

Списак процедуралних повреда у случају Шешељ је дуг и разноврстан, али можемо га свести на следећа главна питања.

Несумњиво, фундаментално питање у овој категорији је очигледна чињеница да сама оптужница није била мотивисана правним већ чисто политичким мотивима. Иако скандалозан, позив премијера Ђинђића тужиоцу Карли Дел Понте да учини да Шешељ нестане из Београда је донекле разумљив, пошто је дошао од политичара који је гледао како да се отараси свог главног политичког супарника. Али да наводно угледна међународна правосудна институција поступи по таквом грубо политички позиву, за Хашки трибунал је брука првог реда.

„Суђење“. Такав несрећан почетак случаја Шешељ није могао а да не доведе до дугог низа накнадних злоупотреба. Упркос чињеници да се Шешељ  добровољно предао неколико дана пошто је био обавештен о налогу за хапшење и да је у различитим тренуцима током свог заточеништва испуњавао све критеријуме Трибунала за претпретресно условно ослобађање, њему је упорно ускраћивана та привилегија дата другима. Тако је остало све док се Веће није коначно суочило са питањем да ли ће имати правно образложену осуђујућу пресуду и истовремено утемељење за „политички коректну“ дугу затворску казну после ионако већ неразумно предугог притвора. Отарасити се несносног окривљеног је постало приоритет. Када су Војиславу Шешељу пре неколико месеци  дијагностификовали метастазе карцинома јетре, искрсло је соломонско решење за готово безуслован „условни отпуст“. Трибунал га је практично избацио из његове ћелије у Притворској јединици Уједињених нација и спаковао га за Београд. Они су то несумњиво урадили у слатком очекивању да ће незгодан затвореник бити позван пред свог Творца и поштедети тамничаре још једне смрти у њиховој авлији пре него што би просто постало неодрживо даље одлагање задате и политички обавезне (али с обзиром на укупни судски фијаско, енормно непријатне) осуђујуће пресуде.

Мањкава од самог почетка, оптужница против Војислава Шешеља почела је да се распада када је почело суђење. Испоставило се да су сведоци – „експерти“ које је позвало тужилаштво били парада полуидиота и незналица или, према Шешељевој незаборавној судској сентенци: „Ако они знају мање од мене о предмету своје струке, онда немају шта да траже овде.“ Наводни очевици Шешељевих злочина су били чиста катастрофа за тужилаштво, а њихов наступ је обележило кривоклетство. Велика већина сведока је на суду признала, под Шешељевим немилосрдним унакрсним испитивањем, да су их уцењивали, вршили притисак, или их подмићивали да пруже лажне доказе против њега, а све под руководством тужиоца. Један сведок је у судници чак открио да су му истражитељи тужилаштва обећали  приступ „девојкама“, ако пристане да пружи инкриминишуће доказе против окривљеног. Многим сведоцима оптужбе је очигледно лакнуло када су у релативној безбедности суднице најзад могли да повуку велике делове или читаве претходно дате изјаве. Један од сведока оптужбе је од очито запрепашћених судија чак затражио дозволу да приђе окривљеном и загрли га.

Оптужница против Војислава Шешеља, више него било који други скандалозни поступак пред Хашким трибуналом, илуструје праву природу тог суда и кристално чисто симболизује његову институционалну корупцију, коју је најбоље окарактерисао истакнути политиколог Џон Локленд у наслову једне од својих књига: лакрдија.

А да, јесмо ли заборавили да споменемо званичне оптужбе против Војислава Шешеља ? Никако, али су оне смешне и незнатне у односу на укупно подривање основних правних принципа каквим се његово суђење исказало у свим фазама. Окривљени је оптужен за „подстицање“ на насиље и етнички прогон у својим политичким изјавама, што није чак ни наведено као злочин у Статуту Трибунала, као што је неухватљива и доктрина удруженог злочиначког подухвата. Али без обзира, и овакве изјаве морале би се сматрати законом заштићеним слободним говором са сваког, осим најострашћенијег становишта политичке осветољубивости.

Знане „политичке непознанице“ Шешељевог предмета. На врху овог списка је неизвесност у вези са ефектом Шешељевог изненадног повратка из Хага на главно политичко питање дана у Србији: како се отарасити (на миран начин) одбојног двојца, председника Томислава Николића и премијера Александра Вучића, који су до 2008. године били Шешељеви блиски сарадници и предводници Радикалне странке док је вођа био утамничен, а који тренутно уништавају земљу. Пре пет година ова двојица бивших сабораца извршили су запрепашћујући volte-face тако што су се у потпуности одрекли гледишта која су до тада дуго времена заступали, да би се претворили у водеће експоненте придруживања ЕУ, отписивања Косова и прихватања скоро свих могућих политика којима су се пре тога оштро супротстављали, тврдећи да их се гаде. Круже гласине да је њихово изненадно преобраћање било охрабрено монетарним подстицајима спојеним са обећањима подршке Запада, да се најзад, после неколико неуспелих покушаја, домогну власти у Србији. Нервоза овог нелојалног тандема је опипљиво расла како се дан Шешељевог тријумфалног повратка у Београд, 12. новембар, приближавао.
Мада је могуће да умире од рака, Војислав Шешељ може с правом да посматра ову, можда задњу, етапу своје политичке каријере и физичког живота са приличним задовољством. Потпуно сам (пошто је одлучио да своју стручност као бивши професор права стави у службу сопствене одбране) не само да је усмртио, већ је и понизио хашку аждају. Под Шешељевим немилосрдним ударцима, предмет тужилаштва се напросто распао. Оно што је почело као стандардно хашко набрајање „злочина против човечности“ (укључујући убиство, мучење, сурово поступање, прогон, уништавање насељених подручја, па чак и пљачку јавне и приватне имовине, да наведемо само неколико) на крају је спало на политички некоректну реторику, што једва да је необично за прегрејане политичаре у многим деловима света и зашта би се тешко могло тврдити да је преступ који завређује дуготрајну робију.

Пре неколико година, на својој годишњој конференцији за штампу, руски министар иностраних послова Сергеј Лавров је издвојио прогон Војислава Шешеља за посебну критику и навео га је као један од значајних разлога зашто би требало затворити Хашки трибунал. Противправно понашање и систематско кршење професионалних норми, што је карактерисало предмет Војислава Шешеља, чини препоруку г. Лаврова убедљивом и актуелном. Томе би се само могло додати, после скоро дводеценијског наношења штете међународном праву, да не би било довољно само га затворити. Нарочито у светлу парадигматичне природе кршења основних права Војислава Шешеља, али једнако и због дугог низа сличних злоупотреба у многим другим предметима, све одлуке и пресуде Хашког трибунала морају бити подвргнуте преиспитивању, погубни преседани које је увео имају се ставити ван снаге, а његови вољни колаборанти треба да буду професионално укорени. 


Аутор: Стефан Каргановић
Извор: The Vineyard of the Saker: The Šešelj Case: Justice At Last?
Превод: Александар Јовановић и Стефан Каргановић