 |
| Извор за карикатуру: Belarus flies away with Putin | Cartoon Movement |
Једна од великих заблуда нашег доба је веровање да су унутрашња и спољна политика повезане, у смислу да природа датог режима одређује да ли је доброћудни или злоћудни учесник на међународној позорници. Према овом миту, демократије су природно мирољубиве и доброћудне; ауторитарне државе (врло широка и лоше дефинисана категорија) природно су агресивне и злоћудне. Стога су ауторитарне државе по својој суштини претње међународном миру и безбедности и као такве с правом мете наше спољне политике.
Стварност је, наравно, сасвим другачија, као што показује недавни случај Белорусије.
Белорусија је, као што сигурно знате, у свим вестима због онога што је названо њеним чином пиратисања авиона "Рајанера" који је летео преко белорускогг ваздушног простора. Да ли је то заиста био чин „пиратерије“, препустићу непристасном међународном арбитру да одлучи (какво шта, наравно, не постоји). Али случај зорно показује да однос унутрашње-међународно није све што је напрсло.
Са становишта унутрашње политике, Белорусија је далеко од либерално-демократских узуса. Њен председник, Александар Лукашенко, готово сигурно свој положај дугује изборној превари у спрези с суровим, мада циљаним, ограниченим насиљем државног апарата. С обзиром на то да превара и насиље немају другог смисла до да Лукашенка одрже на власти, може се рећи да је већина критика усмерених против њега и владе му - заслужен.
Али да ли је Белорусија претња међународном миру и стабилности? Да ли би требало да због тога будемо забринути толико да оправдавамо њено санкционисање и чинимо све што можемо у подршци промене режима? Критичари би без сумње указали на овонедељне догађаје и одговорили потврдно. Али ставимо све у перспективу. Какве су последице „отмице“ авиона? Да ли је нарушен суверенитет друге државе? Неко убијен? Да ли су притворени небелоруски држављани? Да ли је неко од грађана који нису Беллоруси претрпео нешто више од одлагања лета неколико сати? Оштећена ли је нека имовина? Је ли неко бомбардован?
Одговор на све наведено је не. Чак и ако би се могло показати да је ово кршење међународног права (у шта сумњам), прилично је благо и ове ствари пролазе пошто не представљају опасност за било коју другу земљу ма где. У ствари, упркос ауторитарном режиму, Белорусија је прилично безопасан играч на светској сцени. Колико ја видим, никоме не прети, никада није, и вероватно никада неће ни претити.
Многе либералне демократије, насупрот томе, крваве су до лаката, и ако бисте горња питања поставили о неким њиховим делима, одговори би били изричито „да“.
После горе реченог многи ће почети да љуте на мене и да ме оптужују да подржавам диктатора. Или ће, као што би после мог последњег чланка за РТ, кренути да ме нападају да изврћем питање. Како већ рекоше:„Како се усуђујете да наглашавате да су западне државе селективне у бесу и да се противе кршењима међународног права само других. Чисто извртање питања.“
Може бити, зависи шта се подразумева под извртањем питања (whataboutism).. Али као што рекох, нема ничег лошег у одговарању питањем на питање ако се та техника прописно примени. Ако јој је правдање недела, онда је то погрешно - логички је погрешно заговарати да је ОК починити недело јер је исто учинио и неко други. Али ако је њен циљ да се разоткрије лицемерје или да сецирају истинске мотивације других разоткривањем неслагања у њиховим поступцима, онда је извртање питања сасвим валидно. Рецимо да особа Ц осуђује „пиратерију“ од стране особе А, али одбија да осуђује очигледна дела пиратерије од стране особе Б. То даје разлог за претпоставку да оптуживање за пиратерију per se (као такву) није главни узрок јару, већ да је води нешто друго, рецимо несклоност према особи А и склоност особи Б. То су корисне информације и нема ништа лоше у томе на њих указати.
Али из неког разлога то уме да наљути људе. Највероватније, стога што прска њихов морални балон. Али морални балон и заслужује пуцање, јер је стварност таква да, уз неке значајне историјске изузетке, у међународним пословима генерално нема добрих и злих, либералних демократија и аутократија, већ државе које следе своје интересе. У том погледу постоје само две врсте - моћне државе и немоћне државе - или што рече Тукидид, „Снажни раде шта хоће јер им се може, а слаби трпе јер морају“.
Међународни систем фаворизује моћнике, могу да се извући и са горим стварима. Сједињене Америчке Државе нису горе од Белорусије, али су моћније и зато се понашају горе него Белорусија. Ово није морални суд, само чињеница. Као што је чињеница и то да се чешће лоше понашају. Русија такође, јер је и она сила, мада очигледно мања него Америка. Као резултат, њихова недела, иако већа од белоруских, нису толико велика. И то је то.
Другим речима, селективни морални бес је грешка. Погрешно је нападати слабе због повремених кршења међународних правила, јер су те повреде ретке и углавном блаже. И греши се кад се на тапет стављају моћници, јер су њихова доследнија, флагрантнија и штетнија недела производ њихове моћи, а не неке инхерентне злобе. Али у целини гледано сматрам да је оптуживање потоњих оправданије, просто зато што је њихово лоше понашање доследније, флагрантније и штетније. Укратко, беснети на Белорусију је погрешно, баш као што је погрешно љутити се на Американце (или Кинезе, Русе или Британце). Али ако се већ мора, оправданије је бес и оптужбе сручивати на ове друге.
Домаћег што се тиче, ми на Западу имамо неколико ваљаних разлога што нам је милији сопствени систем од ауторитарних режима негде другде. Али на међународном плану нисмо ништа бољи (нити гори) од свих осталих на које волимо да се жалимо. Осуђујте Лукашенкову унутрашњу политику колико год хоћете, али немојмо се претварати да је Белорусија међународна опасност. Па онда, када амерички државни секретар Ентони Блинкен или британски министар спољних послова Доминик Раб почну да се жале на опакост белоруске државе, само их питните: „Када је то Белорусија последњи пут напала некога, сер?“ Извртање питања? Наравно. Али потпуно оправдано.
Аутор: Пол Робинсон
Извор: Иррашаналити (Irrrussianality)
