Милан Миленковић: Дан устанка

Пре два месеца, тачније 7. јула ове године (патриоти би рекли: „о Ивањдану“), прича се, у мојој емисији, вртела око заборављеног Дана устанка, односно дана када је Жикица Јовановић-Шпанац, у Белој цркви, убио жандара и тиме започео, макар формално, устанак НОП-а. Прекјуче ми, не знам ни сам како је та тема опет дошла на ред, слушалац каже како је Жикица са два метка призвао бомбе на Београд, а да је исто тако могао убити и поштара, јер је и поштар део окупационог апарата.[1]

Наравно, бомбе су на Београд пале три месеца пре него што је Жикица убио жандара, али један патриота не мора да има знање, већ расположење, тако да слушаоцу нисам замерио ову мали историјску непрецизност и обртање узрока и последице. Ово друго је, међутим, добро питање: да ли је и поштар део окупационог апарата? Ја мислим да није и то зато што није инструмент силе. Део окупационог апарата су били жандари и остале наоружане формације (попут Збора, на пример), које су служиле окупатору и које су могле да примене силу. Слушалац је побркао буџетског корисника са слугом окупатора. И учитељица прима плату из буџета, али није део окупационог апарата. Њен министар, међутим, јесте и то због тога што намеће школске програме у интересу окупатора.

Исто тако, делови окупационог апарата су и сви они који користе делегирану силу, односно они који, у својој делатности, могу да траже асистенцију полиције, или других органа принуде.

Према томе, у условима окупације, нужни делови окупационог апарата су Влада, Скупштина (јер доноси законе које намеће окупатор), судови (јер спроводе законе које је наметнуо окупатор, до нивоа радног спора), полиција и војска и сви они који користе њихову асистенцију у својој делатности, попут извршитеља, на пример. Исто тако, део окупационог апарата су све институције које су настале вољом окупатора (попут разних агенција и канцеларија), али је јасно да кафе-куварице, чак и у тим институцијама, нису део окупационог апарата, већ су то само они који заузимају руководеће положаје.

Окупација Београда, април 1941.

Глумац, који игра комедије у време окупације, јесте гњида, али није део окупационог система, јер нема средства принуде. Када би, рецимо, полиција на силу приводила публику у позориште, да гледа представе, онда би и глумац био део окупационог апарата. То што изгледа да јесте је због тога што се глумци, по природи својој, упињу да задовоље господара изнад стандарда које овај тражи. Играће у свакој представи, или у сваком филму, у коме Срби изгледају као директни потомци Луцифера, само ако у томе има нешто пара, или популарности. Често је довољан и мршав аплауз.[2]

Остаје озбиљно питање како дефинисати окупацију, па самим тим и појам слуге окупатора. Окупација се обично дефинише као војно деловање, током ког оружане снаге једне државе, војним средествима, заузимају територију друге државе. Четврта Женевска конвенција регулише обавезе окупатора (да нахрани становништво на окупираном подручју, о заштити цивилног становништва, о понашању према лицима лишеним слободе итд.). Тако гледано, Србија данас није окупирана, изузев на територији КиМ.

С друге стране, тешко је разликовати модерни колонијализам, од класичне окупације. У том смислу, појам окупације би могао да се прошири и да се њоме означи стање када једна држава (или војни савез) под претњом силе, или корупцијом, принуде законодавна, судска и извршна тела[3] у окупираној  држави да служе интересима стране државе (или војног савеза).[4]

Исто тако, веома је тешко замислити суверену земљу која је окупирана, тако да се одсуство суверенитета може сматрати другим именом за окупацију. Држава која није суверена, а није ни окупирана, може уживати у том стању само ако постоји договор великих сила да се такво стање очува. Сувереност се може остварити или ако се поседује нуклеарна бомба[5], или ако постоји снажна конвенционална војска, у условима непостојања пете колоне. [6]

Да сажмем:

    Неоколонијална управа и окупација се разликују у корист окупације, јер неоколонијална управа није дужна да се придржава Четврте Женевске конвенције.
    Ма колико десничари славили колаборацију, она ће увек бити окренута против сопственог народа.[7]
    Жикица је легитимно треснуо жандара у најмању руку зато што је борба против окупатора легитимна, сем у очима десничара.[8]

[1] Ја сам, наиме, тврдио да је жандар, који је попио метак од Жикице, део окупационог апарата, па тиме и легална мета.

[2] У Старом Риму, глумци и проститутке нису могли да се сахрањују на гробљима са поштеним светом, већ су имали своја гробља.

[3] У извршна тела спадају и институције принуде и силе.

[4] Можда би требало размислити и о појму „самоокупација“, или „аутоокупација“.

[5] Одавно већ постоји термин „нуклеарни суверенитет“.

[6] Бити окружен НАТО пактом и није нека срећа, али ограничава могућности за нуклеарни удар по Србији, јер би, ма како мала нуклеарна експолозија била, озрачила и становништво околних држава, које су у већ у пакту.

[7] Ко сумња да су све петооктобарске власти до данас из истог корпуса идеја као и њихови опоненти на десници, нека погледа њихов однос према колаборацији и капитализму и видеће да су у питању браћа рођена.

[8] Не и легално, у тим условима, јер окупатор не дозвољава да се његове слуге легално ликвидирају.

Насловна фотографија – Устанички плакат „Србија се умирит не може“, скен из књиге „Отписани“ Драгана Марковића (Просвета, 1977.)


Претходно од истог аутора: Милан Миленковић: Олујна времена

Аутор: Милан Миленковић
Извор: Дан устанка | Милан Миленковић