У склопу општег запишавања свега што је било вредно у нашој историји, „патриЈоти“ су на нишан узели, и то одавно, и несрећног Вука Караџића. Кажу: упропастио је српски језик. Уместо дивног славјаносербског, који је говорило око 2% становнишва, као еталон је узео народни језик, језик чобана и ратара. Да није тако урадио, данас би сви „патриЈоти“ говорили славјаносербски, уместо што се муче са овим чобанским језиком, из кога су фасовали кечеве и двојке у школи.
Прво: славјаносербским се служио безначајан број људи и то махом у службеној коресподенцији, исто као што данас поп служи на црквенословенском, али, кад изађе из цркве, не наставља да га говори, већ се враћа на чобански.
Друго: ко „патријотама“ брани да говоре славјаносербски? Колико знам, не постоји закон против тога. Они га, наравно, не говоре зато што су горко разочарани и декуражирани Вуковом реформом. И овај чобански јадно говоре, а још црње га пишу. Ко чита „патријотска“ лупетања по нету, мора да се запита шта је тим вајним родољубима српски језик учинио, да му се тако сурово свете?
Треће: основна идеја „патријота“ је да је славјаносербски језик елите, те да би се, да је тај језик некако преживео, њиме служили баш они и тиме се разликовали од обичне светине. Би – шипак. И ова, поједностављена, пастирска варијанта, сувише им је тешка.
Четврто: Ко је читао „Успомене јањичара“ од Констанина Михајловића, које су писане у 15. веку, или Мемоаре Симеона Пишчевића, аустријског официра из средине 18. века, запазиће да су писали народним језиком, што значи да је писменост у Срба и пре Вука имала народну варијанту, односно да он ништа није измислио, већ је само стао на одређено становиште.
Пето: и Његош је писао Лучу на славјаносербском, али сумњам да је тај језик користио за разговор са сердарима и војводама, а поготову са обичним народом. Горски вијенац, као и цела наша епика, написани су народним језиком; на славјаносербском, који је рогобатан и немузикалан, тако нешто би било немогуће. Ни највећи идиот не може да замисли Филипа Вишњића како гуди у хексаметру, на славјаносербском. То, наравно, важи и за лирику. Сем Луче, не могу да се сетим ма и једног значајнијег књижевног дела на славјаносербском.
Шесто: оно што је вештачко, увек устукне пред оним што је органско. Није Вук измислио народни језик, као што рекох, већ је народни језик потиснуо вештачки и прекомпликовани славјаносербски.
Седмо: предлажем „патријотама“ да, о свом трошку, кад им је већ толико стало, отворе приватну образовну установу, у којој ће се научити возљубљеном славјаносербском. Ако им успе да отворе такву установу, а поготову ако успеју, овакви какви су, да нешто и науче, почећу да верујем да Супермен није личност из стрипа.
Осмо: за почетак, браћо „патријоти“, буквар у шаке, да научите прво чобански језик, онај поједностављени, који је, и данас, енигма за за сваког правог, расног родољуба. Непојамно је да се неко, ко не може да савлада једноставнију варијанту језика, залаже за сложенију. Овде говорим само о правопису и граматици, а кад бисмо кренули да анализирамо смисао онога што „патријоти“ пишу и говоре, пали бисмо у депресију.[1]
 |
| Анастас Јовановић – Вук и Његош |
Посебно ме увесељава једна самозвана политичка аналитичарка, која изриче овакве мисли: „Кад јуче ето обистинило се оно чега смо се плашили. Немањићка православна Србија, земља Светог Саве на чело парламента добија геј Хрватицу. Имамо Шиптарског лобисту за председника и хрватску лезбејку за премијера. Још само фали Хашим Тачи да дође за министра одбране а Харадинај у здравство па да коначно народ погледа у небо и каже Боже помози“!
Реченице би сувисло изгледале овако: „Кад, ето, обистинило се оно чега смо се плашили! Немањићка, православна Србија, земља Светог Саве, добија геј Хрватицу за председника Владе (аналитичарка не види разлику између председника Скупштине, који је на челу Парламента и председника Владе). Још само фали да Хашим Тачи дође за министра одбране, а Харадинај , за здравство (а не „у здравство“), па да коначно народ погледа у небо и каже: Боже помози“!
Боже помози да се „патријоти“ једном описмене на чобанском, па да пређу на славјаносербски. Од читаве граматике и правописа, једино су научили да се каже „србски“, а не „српски“. То је почетак и крај њихове писмености.
Девето: никако ми у главу не иде да је неко, ето, ватрени „патријота“, родољуб до сржи, а мрзи га да научи да се коректно служи језиком возљубљеног, многострадалног народа свог. Још нисам срео „патријоту“ да зна десет-двадесет песама, а да нису од чика Јове Змаја, или да знају стотинак повезаних стихова из Горског вијенца, на пример.
У развојној психологији и социологији културе, читава поглавља су посвећена међузависности језика и мишљења. Упрошћено: где је језик грбав, грбава је мисао; где је атрофирао језик, ту је мишљење одавно збрисало из лобање. Кич се, каже Данило Киш, мери баналношћу својих асоцијација, те нам, баш зато, „патријоти“, са дубоким патосом, саопштавају баналне ствари, као истине које су доступне само посвећенима: да је Ана Брнабић Хрватица и, к томе, још и геј; да сми ми „небески, многострадални народ“; да је Вучић, Бриселским споразумима, предао Косово Шиптарима. Све је то тачно, али то су олиндрале, општепознате фразе и памет покупљена са нета, тако да таква памет вазда касни за збивањима и још се изражава таквим језиком и таквим фразама, да то изазива бол код свакога са завршеном пристојном средњом школом.
Десето: модеран, мусави и неписмени србски „патријотизам“ покушава да превреднује све наше традиционалне вредности, јер је сам нетрадиционалан, односно грађанизован до карикатуре. Под плаштом борбе против давно покојног комунизма, врши се превредновање традиционалних српских вредности и за иконе патриотизма се проглашавају бедни колаборационисти, попут Љотића и Недића, или побегуље, попут Николаја Велимировића. То нема везе са комунизмом: у српском народу колаборационизам никада није био на цени. С друге стране, све што је расно, мушко и борбено у нашој историји, то је за „патријоте“ недостатак мудрости, комбинован са делатношћу МИ6, масона, Билдерберг групе и Ватикана. У том погледу, „срБска десница“ се врло мало разликује од свог колеге, Александра Вучића, који не пропушта прилику да се истовари на све људе, или догађаје, који су Србију начинили великом.
Стално „патријотско“ сиктање на Вука Караџића је део матрице: чувари, кобајаги, традиције, „срБски десничари“, под плаштом родољубља, заправо поништавају српску традицију, не разумевајући да су и морални кодекс, и језик српског народа, као и вредносни систем, далеко старији и од Вука, и од 27-ог марта, и од комунизма и да се историја одвијала тако како се одвијала, јер је тако морало бити, а не зато што Срби нису имали данашњу десничарску памет.
Упутство: све што не знаш, питај „патријоту“, поготову ако је десничар и антикомуниста. Разлика између њега и Бога је у томе што Бог зна све, а наш десничар још мало више. Он је, тај наш „патријота“, снабдевен гротескним катихизисом родољубља, који је мешавина неписмености, десетак цитата Николаја, Љотића и светих отаца, што је управо она најгора, најопаснија комесарска памет из доба комунизма, само што су они, после рата, били снабдевени цитатима Маркса и Енгелса и наоружани дијалектичким материјализмом, у који су`се разумели као данашњи њихови десничарски наследници у граматику, правопис, историју и политику. Иста памет, са различитим предзнаком.
Наравно, оргија незнања и неразумевања би била само симпатична будалаштина, да грлатост и развијене пљувачне жлезде, баш као и комунистичких комесара, не опструишу сваку друштвену дебату. Између две примитивне Србије, оне вучићевске, и ове „патријотске“ никакве разлике нема у погледу људског материјала. Ако бисмо терали мак на конац, испоставило би се да се у Вучићевој фауни да наћи далеко већи број писмених и способних, него у „патријотској“ фауни.
Вукова реформа, да и ту будем до краја прецизан, може бити предмет дебате, чак и критике, али тај посао није за неписмене и примитивне. Да би се нешто критиковало, мора се претходно познавати. Не знам колико сам упознао (и саслушао) критичара Маркса, који никад ни једну његову изворну реченицу нису прочитали; не знам са колико сам бесних клерикалаца, који никад Библију нису прочитали у целини, дебатовао о верским питањима; не знам колико сам пута разговарао о Вуку и реформи језика са мудрацима који су неписмени….
[1] „Само оно што је битно, има вредност. Остало је све прича о битности и вредности“. Ако сте помислили да је цитат из Алана Форда, односно нека Грунфова мисао, преварили сте се: то је мисао иконе „патријота“, Николаја Велимировића.
http://opusteno.rs/mudrosti-f136/velike-misli-vladika-nikolaj-velimirovic-t11276.html
Претходно од истог аутора: Милан Миленковић: Надсрбљавање
Аутор: Милан Миленковић
Извор: Ми о вуку, а Вук на врата (а Турци без Мурата до краја рата) | Милан Миленковић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!