Милан Миленковић: Подизачи свести

1984, илустрација Џонатана Бартона

Дубока је вера већине Срба да се, уз правилан рад и уз стално лупетање националних интелектуалаца, може подићи свест народа. Пре свега, свест је ограничена врстом, тако да су захтеви за њеним подизањем равни захтевима да се у народу подигне интелигенција, или да људи престану да буду себични, да заједничке интересе ставе испред личних итд. Од та посла вајде нема, иако лепо звучи.

Ово је, иначе, сасвим демократска, дакле и грађанска представа, која подразумева да смо сви мање-више за све способни и да имамо мање-више исте потенцијале. Дођеш код неког умно заосталог, одржиш му патриотско предавање и њему се ниво свести подигне за 20%. Не иде то тако.
Свест се може изменити, али не и подићи. Можете неком да тупите годинама, свест му се подићи неће ни за јоту, али дајте му 100 000 евра и видећете како се, пред вашим очима, мења.

Идеја, дакле, о промени свести, или њеном подизању, више говори о томе колико су српски интелектуалци реалистични и паметни, него о идеји самој. Грађанско друштво, свуда и увек, од Атине пре 2 500 година, до Србије данас, производи опадајуће осећање живота, па и политике. Живот се гаси тако што наталитет опада, а политика се уништава тако што, бар у вери грађанина, постаје власништво свих. Ако хоћеш да ма шта упропастиш, неку институцију, или неку људску делатност, само их учини предметом колективног старања. Док о нечему брине један човек, он то може да ради добро, или лоше. Ако о нечему брину десеторица, међу којима су обавезно два идиота и тројица грамзиваца, не постоји шанса да нешто ради добро.

Не тако давно, само један век уназад, у српској сеоској кући само је један доносио одлуке. То је био старешина задруге, који је обично био биран или од браће, као најспособнији, или је постављан од родитеља. Када се нешто одлучивало у селу, само су те старешине одлучивале, па је и старешина села био биран њиховом одлуком. Никоме није падало на памет да подиже свест свих чељади у кући, па да сви одлучују у складу са демократским нормама. Човек мора своју успешност, своје знање и умеће да покаже прво у кући и у ужој заједници, па тек онда да се гура у јавне послове. Ово наше време, међутим, са својим демократским расположењима, омогућава бављење јавним пословима и ономе ко је омражен и неуспешан у селу, или месној заједници, или породици. Гласачко право имају и курва, и убица, и алкохоличар, и наркоман, и лопов. Само сто година раније, такви не би смели да зуцну, нити би их ко нешто питао.

Од десет Срба, најмање петорица су политички аналитичари и то не зато што нешто знају, него зато што имају право да то буду. Да право подразуемва и неку одговорност за лупетање, ником на памет не пада. Гледају ти аналитичари како и они професионалци лупетају, па им то отвара апетите. И, заиста, има профи-аналитичара који 17 година најављују долазак Русије на Балкан, као и оних који сваког пролећа најављују рат у Донбасу, улазак у ЕУ догодине и још много других будалаштина. На крају, једног дана могу и да буду у праву, ако су довољно упорни. Русија, у сваком веку, једном заиста уђе у Србију; у Донбасу ће једном избити прави рат. Тада ће ти аналитичари рећи: Јесам ли вам рекао?

У геополитику се већ и бабе разумеју; милион Срба тачно зна шта Путин мисли и хоће, а Трамп се, од највеће српске наде, претворио у светског неваљалца, а да нико од оних, који су га називали Путиновим другаром, није поцрвенео што се налупетао. Најгоре је што, у позадини оваквих прича, лежи озбиљно и дубоко неразумевање политике, а не случајан погодак, како Срби обично мисле. Идеја да ће Трамп више служити интересима Москве, него интересима Вол стрита и војно-индустријског комплекса у Америци, наивна је до идиотлука. Ко год је ту причу причао, показао је да о полтици не зна ништа, али није ућутао, него опет паметује. Типично грађански и демократски.

Yevgeny Zamyatin WE by Kirillzak

Свест човекова не може никада бити другачија од света који је пред његовим очима. Чак и „подизачи“ туђе свести не примећују да су и они у истој матрици, да и сами имају свест која је обликована епохом, тако да од других траже да се, како подижу свест, прилагоде демократији и да је правилније и боље конзумирају. У позадини леже две кобне претпоставке: да сајбије имају вишу свест од оних које желе да освесте, што није тачно, и да је демократија вечна, само је тренутно у проблемима, јер је неки нису разумели. Толико слепило је карактеристично за књишке мољце и поправљаче света. Иоле снажнији дух зна да је демократија за нама и да од поправљања њеног нема ништа. Догматски типови је поправљају, а клерикални је зову „саборношћу“, која је само друго име за демократска расположења нововераца. Млађи међу вама, који ово читате, увериће се да од демократије нема ништа, да је потрошена одавно и да се, под њеним светим појмовима (подела власти, опште право гласа, једнакост…) пробија елементарна и брутална воља за моћ. Ми већ данас живимо у постдемократском друштву, само што је укус просечног грађанина за полтику такав да одбија да то види и то не зато што је глуп (мада често и јесте), него зато што „има уверења“, па мисли да његова уверења покрећу свет. Ако је он, у глави, замислио демократију, нема друге него да се она створи пред његовим очима! Ако нешто може да од просечног, па и паметнијег припадника врсте начини идиота, то су уверења и идеологије.

У политици се увек ради само о једној ствари: ко свест народа контролише, а не ко је подиже. Ако Вучић то није убедљиво показао за ових пет година, не знам ко је. Замисао да ће се свест подићи на такав ниво да ће руља престати да гледа Фарму и Парове, па ће прећи на то да слуша поучителне говоре и наступе српских интелектуалаца, наивна је до ступидности. Просто: бар 30% популације и не разуме шта јој главоње причају, а бар 50% нема стрпљења да слуша ништа што није забавног карактера, или да чита ма шта што нема слова од 5 сантиметара. Подизање свести се завршило тако што увек исти људи крстаре по трибинама и већ се добро познају са онима који на трибинама свест подижу. Нови конкуренти за подизање свести се или не појављују, или се појаве једанпут. И, руку на срце, приче српских мозгаџија су, са ретким изузецима, досадне, заморне и раздвојене од живота. Мозгаџије не опажају прилично баналну чињеницу да свест јединке, па тиме и свест народа, зависи од материјалног положаја, а не од читања патриотске литературе и слушања патриотских генија. Заправо, да су заиста генији, приметили би да су окренули узрок и последицу, јер очекују да ће се подизањем свести доћи до бољег материјалног положаја, што се никад није десило и неће.

Идеја да свест нечему претходи је, иако будаласта, веома омиљена код наших интелектуалаца. Живот је, међутим, старији од свести, па и од мишљења. Мора се прво јести, да би се мислило. У томе је и разлика између поправљача свести и оних над којима се поправљање врши: поправљачи имају не вишу, него другачију свест, јер још увек једу редовно, док они које поправљају немају мање свести, него им је другачија, зато што немају сигуран оброк. Свест не лебди у простору, или у ваздуху, па је треба само дохватити, него почива на социјално-економским основама. Крајње је непоштено тражити од некога ко чека извршитеља, или чека да му искључе струју сваког часа, или нема шта да дадне деци за доручак, да се издигне изнад личних проблема и сагледа лепоту деморатије и њој саобрази своју свест. То показује колико су српски, нарочито срБски интелектуалци далеко од свог народа и колико га не разумеју.

Одвајањем свести од материјалне основе, од начина живљења, заправо се излази из политике и прелази у неку врсту религије, јер свака религија савршено игнорише социјални и економски положај пастве. Догми се мора служити, био стомак пун или празан! Тако и српске мозгаџије: свест се има подићи, макар  ‘леба не јели! Не они, наравно, него народ. За предаваче и подизаче свести, хлеба увек има.

Пошто се неће десити да се свест подигне на празан стомак, пошто се неће десити да се свест макар преобликује у правцу испуњавања жеља маминих генија, а нарочито се неће десити да мамини генији свест контролишу, остаје им само да сузама квасе хартију и микрофоне и да бол излију у мемоаре. Што је најсмешније: сви генији за политику имају савршене планове за будућност, пуни су решења као говно витамина, само треба, претходно, да се подигне свест народа, јер би та подигнута народна свест њих довела на власт. Једино решење које немају је како подићи свест.
Прави познавалац политике мисли само о томе како свест контролисати и ништа више. Зато влада Вучић, а не мамини генији и рузмарини.


Претходно од истог аутора:  У Србији, знање је само себи казна


Аутор: Милан Миленковић
Извор:  Подизачи свести | Милан Миленковић