Милан Миленковић: Олујна времена

"Олуја" - Шарл-Андре ван Ло

Како дође август, код нас почне лелекања над Олујом. Руку на срце, најмање лелечу Крајишници, они своја посла гледају, али медији и полудивља патриотска јавност просто повантзрају. „Злочин без казне“, „Зашто Европа ћути?“ и слични наслови, преплављују штампу. Кад Европа ћути двадесет две године, онда само кретен може да се пита зашто ћути.

Но, овај текст ће, као и толики моји текстови, бити јеретички, јер одступа од прокламованих истина и патриотских будалаштина.

Прво: наше замерање Хрватима што славе Олују показује инфантилност наше нације, која мисли да може и треба свакоме да одреди шта и како треба да слави, односно да су сви, па и Хрвати, дужни да заузму српско становиште и гледиште на догађаје.

Подсећам вас: и ми славимо своје победе над непријатељима и не питамо Хрвате да ли се то њима свиђа, или не.

Друго: туча из 1995. је била фер. Бацили смо коцку и изгубили. Да ли је, а вероватно јесте, издао Београд, или крајишки генерали, или је Крајина ослабљена тиме што је више Крајишника збрисало пре, него за време Олује – то су, све скупа, наше, српске ствари и Хрвати с тим везе немају. Нема смисла да њима припишемо наше неслоге, издаје и преваре.
И Хрвати су, 1941-е, бацили коцку, па их је Тито помлатио у Блајбургу и отео им 1/3 Бановине Хрватске, па их нисам чуо да кукају колико ми. 

Кукање је израз немоћи и недостатка плана, а и не тражи неки посебан напор. Ту смо шампиони.

Треће: да смо ми неке, рецимо, 1998-е, извели неку врсту Олује над Шиптарима, исто бисмо славили тај дан као национални празник. Што? Неко би овде пустио сузу за њима?

Ми смо поражени и морамо да сносимо судбину поражених, али да кукамо не морамо.

Злочини, почињени током Олује, редовна су појава у модерним ратовима. Ко сме да се закуне да ми ни једног цивила нисмо треснули за време ратова од 1991-е до 1995-е и доцније, током 1998-е и 1999-те?

Мени Олуја делује као договорна операција Београда и Загреба и број цивилних жртава је могао да буде далеко већи, да тог договора није било.

Пред жртвама стрељања у Крагујевцу, 1941-е, бледе све жртве Олује, али Хрвати су лака мета, а Немцима се више ништа не сме спочитавати, јер њима данас, скупа с Хрватима, лижемо дупе.

Хрвати би, кад не би били заслепљени мржњом, одличан потез учинили кад би све Крајишнике позвали да се врате и да им врате куће, имања и имовину уопште, али само под условом да не могу да је продају и изнајмљују. И сами би се изненадили кад би видели да број Крајишника који би се вратио тежи нули.

Оно што, бар мене, посебно брине, је што наше кукање над Олујом почиње да засењује злочине из Другог светског рата, који су били неупоредиво већи и организованији. Заборавићемо Јасеновац, Јадовно и Паг, да би лелекали над Олујом, а над Олујом лелечемо само још зато што Крајишници нису решили своја статусна питања. Кад их реше, заборавиће Олују, као што су заборавили и оно пре.

Ако смо иоле озбиљни људи, треба да се суочимо с тим да је Крајина трајно изгубљена и то највише због тога што Крајишници и њихове жене, који су осетили београдски и новосадски асфалт, нико више у Крајину не би могао да отера, таман да Хрвата нестане с планете. Тај процес, процес повратка у Крајину, једнако је безнадежан као повратак Срба из Србије на село. То нема везе с Хрватима, са Новим светским поретком, масонима и ХААРП-ом. Просто, са асфалта се нико у вукојебину не враћа, ма колико дирљиво о вукојебини певао и над њом плакао.

Будући да сам, оправдано или не, натуралиста у политици, сасвим легитимним сматрам отимање туђег, ако се има снаге. Хрвати нама, ми њима, без разлике. Ко је јачи, има право да отме и да гњави слабијег. То можда није лепо пред моралистима, али живот тако ради. Црногорци лепо кажу: „Ко се за своју главу не боји, с твојом може да ради шта хоће“ и то је велика истина – истина живљења, а не моралисања. Мене једна ствар силно забавља: и ми, и Хрвати, суочени са потпуним сломом нације, са демографском и привредном катастрофом, налазимо снаге још само за то да се мрзимо на истом језику. Да комшији цркне крава – како је то српски и са наше, и са њихове стране. Црћи ћемо гладни, држећи једни друге за гушу.

Његош, вечни Његош, каже: „Људи трпе, а жене наричу“. Код нас и људи наричу. Ако у нама умре, а умире, нагон за јуначком смрћу, за ратним походом, за веселим отимањем, за осветом (наши су стари певали: „За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу“, као израз жеље да се намире историјски дугови), немамо ми шта ту да се на Хрвате жалимо. Они су искористили наше слабости, а нису их измислили. Уместо да се, и поводом Олује, а, богами, и поводом ранијих ситуација, кад су двојица усташа водила по сто Срба на клање, загледамо у себе, ми нисмо пропустили прилику да се загледамо у другога, а себе аболирамо. Нације постају велике управо тако што прво постану одговорне, односно у себи траже разлоге што су, у некој историјској ситуацији, поражене. Ми смо као деца: увек је други крив и никад ми нисмо разбили лоптом прозор. Нису, у том погледу, ни Хрвати бољи: и они су, за све своје историјске недовољности и неспособности, окривили Србе. Ко их слуша, мислио би да би Хрватска данас била Швајцарска, да није имала Србе а, кад се Срба решила, потонула је, вођена својим најбољим синовима, до дна о коме није ни огла да сања кад је кренула да Србе прогања. Биће да је у питању неки балкански синдром, односно лако и често пребацивање одговорности на друге и трагичне, до те мере да се не може довољно нагласити, неспособности да се од сопствене власти тражи ма и мрва одговорности. Нас, мислим на Србе и Хрвате, може и дебил да води.

Усташе воде Србе на стрељање, Банија, 1942.

Хрвати, бејаше то пре пар година, крену у социјални протест, да траже веће плате и бољи стандард и, у пола протеста, неко им покаже ћириличну таблу и они полуде; забораве зашто су дошли да протестују. Скидање ћириличне табле им мења један оброк дневно. Исто раде и са нама ови наши преваранти: кад смо без посла, без прихода и гладни, добијемо фонтану, која мења око 600 калорија дневно по глави становника.

С овом памећу, коју имамо, и ми, и Хрвати, заслужујемо да нестанемо. Ми чак не умемо ни људски да се мрзимо, него онако, естрадно, са много декоративних елемената.

Једино кога ми је жао, када је Олуја у питању, јесу они момци код Петриње, који су се мушки борили, не знајући да су већ продати. Они су истински хероји.

Крајишници су дозволили да им пола браће ухвати маглу пре 1995-те, дозволили су да их воде неспособњаковићи, попут Рашковића, Мартића и Бабића; дозволили су да их воде генерали који ни сами нису знали коме су лојални – Београду, или Книну; дозволили су да им се отме тешко наоружање. Ни једног тренутка нису дошли на замисао да су за све ово сами криви, као што ни ми не долазимо на замисао да смо криви што 17 година, овде, у Србији, влада најгоре што Србија има. Увек је крив неко други.

Према томе, немамо коме да се жалимо. Крајишнике занимају само још статусна питања, имовина, пензије и документа. Крајина је остала у песмама и користи још само за свадбе и весеља. Кад се организује, у Београду, неки протест против Олује, свих има на њему, сем Крајишника. Они гледају своја посла, немају времена да се баве тривијалним питањима.

Ја сам оно што се данас означава као Србијанац, немам кап динарске крви, нема родбину из Книна и Никшића. Не пада ми напамет да више жалим због Олује, него Крајишници. У Хрватску, док сам жив, отићи нећу, иако знам да тамо живе људи, а не крокодили и да Хрвати нису рогати. Учен сам да немам брата док не роди мајка и тога се држим. На индивидуалном плану, спреман сам да се дружим (и дружим се) и са Хрватима, и са Бошњацима, па и са Шиптарима. Не мислим да су, појединачно, гори од нас. Био сам ожењен Хрватицом и једнако је била добра, или лоша, колико би то била и Српкиња (мада су СрБкиње сигурно боље). Ено је, иако смо разведени, слави Ђурђиц боље него ја. Ипак, у мојој свести, можда сасвим погрешно, одлазак у Хрватску би значио да сам халалио Јасеновац и Јадовно, Паг и јаме, а ја то не могу, иако нико мој у тим јамама није. Мени Хрвати никог од фамилије нису убили, али путовницу не би узео од њих таман да ми 10 сома  јура у њу муну. Ма колико се трудио, не могу да разумем Србе из Хрватске, или барем онај њихов део који нешто тражи од Хрватске. За крв се узима крв, а не путовница. Али, шта ја знам о томе, ја сам геџа, Копаоничанин, никакав Србин спрам Црногораца и Крајишника, који су цвет српства. Цела века слушам како је најлакше бити Србин у Србији, како је подвиг то бити у Хрватској. Нисам сигуран. Ми смо све примили, чак и гураве Словенце, а нас нико. Ко год од Срба да овде дође и одакле год да дође, ко да је у туђе дошао – само мисли како да отима, харачи и управља. Ми смо, за Србе са стране, не браћа, него хранљива подлога. Да не буде забуне: бар трећина мојих пријатеља су Крајишници и Црногорци и, веровали или не, и они то виде. Некад се и зезамо на ту тему. Кажу: ми смо дошли овде да вам поправимо расу, да вас научимо бизнису итд. Мој друг Боле им каже: а ми смо вам дали само станове, паре, положаје итд. Мало међупријатељско зезање.

Према томе, доста кукања и нарицања. Ако имамо план (а немамо) за повратак на Косово и у Крајину, вратимо се. Ако немамо снаге и воље, кукање ту  помоћи неће.

Милан Миленковић | Radio 2M

Претходно од истог аутора: Јутјубер

Аутор: Милан Миленковић
Извор:  Олујна времена | Милан Миленковић