Он, своја станица на путу ка самом себи

Александар Вучић је најпотцењенији политичар у Србији од 5. октобра наовамо. Све смо схватали озбиљније: и Ђинђића, и Коштуницу, па чак и Тадића, који је имао ону црногорску позу, која сакрива празнину. Вучића доживљавамо жовијално, као комедијанта и лажова.
Потцењујемо га, углавном, зато што је наша етнопсихолошка особина да кад с неким не можемо на крај да изађемо, почињемо да му се смејемо и да причамо како је луд, болестан, да сутра одлази с власти, неће још дуго и сличне варалице.
Истина је проста: Вучић је од Шешеља научио (а биће да је то знао и као пубертетлија) да је политика нешто што се не води, али од чега се живи. Таква замисао одводи до вежбања у технологији владања и то Вучићу одлично иде. У овом тренутку се не види зашто би ускоро пао с власти, осим што су у тај став уграђене пусте жеље опонената.
За разлику од свих других постпетооктобараца, Вучић је уз себе везао бирачко тело које има емоцију за њега. О природи те емоције се да дебатовати, али је она несумњиво ту. Од Слободана наовамо, ни један политичар није био тако вољен од присталица. Не мислим ту на чланове СНС-а, они га и не воле, него она популација која у њему види месију.
С друге стране, одлично је олупао опозицију, тако да она нема ни једног харизматичног лидера (јединог харизматичног – Шешеља – држи у џепу), а кад се на гомилу скупи, крајњи домет јој је, под оптималним условима, 1/4 гласова.
Истовремено је сопствену партију очистио од потенцијалног бр.2, који би могао да му поцепа странку. Ко год би сад напустио СНС и покушао да део чланова преведе код себе, ни своју породицу не би превео.
Коалиционе партнере је, са све талентованим Дачићем, дресирао да шене боље него ови из његове партије. Успео је, дакле, да огради своју позицију и то, потпуно сам сигуран, уз чак повремено конфронтирање са господарима. „Не давимо Београд„, односно Паткица, је била казна за његове грехе, којом га је кажњавао господар. Ипак, испливао је. Увек је налазио начин да господарима да нешто наше, за неки његов интерес.
Затворио је медије и релативни је господар изборног процеса. Релативни – а ту почињу и слабости Вучићеве – јер је амерички амбасадор показао да може ефикасно да се „гурне“ у изборни процес. На изборима за Београд ће прегазити опозицију и то не зато што ће смислити боље форе него раније, већ и због тога што му, изгледа, Запад чисти пут олупавајаћи ионако дилетантску опозицију (позиви дела опозиције на бојкот нису самостална одлука тих политичких организација, већ је у питању наредба. Овог пута, после протеста Двери и Стаматовића, бојкот постаје депласиран, јер су открили своју немоћ. Бојкот је имао смисла само као параван за немоћ, односно нека врста покушаја да се опозиција „шлепује“ на малу излазност и да апстиненте, доцније, представи као своје присталице. После скидања гаћа и показивања да располажу са 1000 присталица, сваки бојкот је бесмислен. Зла коб дилетаната је што и излазак на изборе неће дати резултат, јер је изборни процес крајње нерегуларан. Осим тога, и овако бедни проценти, које има опозиција данас, почеће да се топе кад Вучић покрене изборну машину, која подразумева и малтретажу лидера опозиције).
Ја заиста не видим шта то прети Вучићу данас и због чега за месец дана, или мање, неће бити на власти, као што то непрестано понављају лидери опозиције и полуинтелигентни ултрапатриотски аналитичари. Једина шанса да Вучић падне јесте да се оклизне негде у игри са Западом, међутим то је мршава шанса. Запад, опет, нема кога да постави уместо Вучића, јер нису изградили опозиционара који има некакву харизму, или ауторитет у народу. Симбиоза Вучића и Запада не мора бити чак ни нарочито идилична, али ће потрајати на заједничком интересу.

Паметно би било, мада сумњам да ће се десити, да Вучића схватимо озбиљно и да му се не подсмевамо из немоћи. Оперетска опозиција, уместо да нешто ради, да се креће, да држи неке говоранције (политика се водила и пре појаве ТВ-а), потказује Вучића народу, али преко малих, углавном интернет медија, тако да потказивање не даје резултат.
Изругивање политичком противнику уме да буде духовито, чак и забавно, само не даје политички, већ само естрадни резултат. Ако се ускоро не појави нека озбиљнија опозиција, зелен смо бостан обрали, Вучић ће владати још десет година. И, наравно, уз помоћ и наклоност Путина, не само Америке и Британије.

Приче о томе како Вучић пада с власти за петнаест дана, или како Руси долазе до пролеће су неодговорне, јер демобилишу народ. Српски, ту се слажем с оним што неко рече, интелектуалци су без граничника. Пет година проричу пад Вучића без блама. Кад не падне, они опет прорекну. Кад једном буде отишао с власти, за десет година, ови ће показати само свој последњи текст и рећи: „Био сам у праву!“ Као кад проричеш кишу: ако то довољно дуго радиш, једном ћеш бити у праву. Но, какви умови, такво и прорицање.

Насловна фотографија – С. мек Кинон, „Носилац великих истина“

Претходно од истог аутора: Медијска испаша

Аутор: Милан Миленковић
Извор: Он, своја станица на путу ка самом себи | Милан Миленковић