Последња вожња таксијем

 

Радио сам као таксиста пре двадесет година. Једном, у сред ноћи, стигао сам на позив у зграду која је посве била у мраку, осим једног светла с прозора у приземљу.

Под оваквим околностима, многи таксисти би затрубили само једном или двапут, причекали минут и онда се одвезли. Али ја сам видео превише сиромашних људи, који су зависили од таксија као јединог превозног средства. Ако у зраку не бих намирисао опасност, увек бих отишао до врата. Путник би могао бити неко коме је потребна моја помоћ, размишљао сам. Па сам отишао до врата и покуцао.

„Само тренутак“, рекао је крхки, старији глас.

Чуо сам да се нешто вуче по поду. Врата су се отворила након дуге паузе. Испред мене је стајала ниска жена у осамдесетим. Носила је хаљину с узорком и шеширић, на који је био причвршћен вео, као неко из филма из 40-их. Поред ње је био мали кофер.

Стан је изгледао као да нико у њему није живео годинама. Сав намештај је био прекривен чаршавима. Није било сатова на зидовима, ни ситница или посуђа по полицама. У углу је била картонска кутија пуна фотографија и стакларије.

„Хоћете ли, молим Вас, однети моју торбу до аута“, рекла је. Однео сам кофер до таксија, а онда сам се вратио да помогнем жени. Ухватила ме је под руку и ходали смо полако према рубу плочника. Стално ми је захваљивала за моју љубазност.

„Ма, нема на чему“, рекао сам јој. „Ја се само покушавам односити према мојим путницима као што бих волео да се други односе према мојој мајци“.

„Ох, Ви сте тако добар дечко“, рекла је. Кад смо ушли у такси, дала ми је адресу и онда ме упитала: 

“Можемо ли кроз центар града“?

„То није најкраћи пут“, брзо сам јој одговорио.

„Нема везе“, рекла је. „Мени се не жури. На путу сам за старачки дом.“

Погледао сам у ретровизор. Очи су јој светлуцале.

„Немам више никог од родбине“, наставила је. „Лекари кажу да нећу још дуго.“

Неприметно сам се нагнуо и искључио таксиметар. „Којим путем бисте желели?“ упитао сам.

Возили смо се по граду следећа два сата. Показала ми је зграду где је некад радила као оператер лифтова. Провезли смо се кроз кварт где су она и њен муж живели као младенци. Молила ме да се зауставим испред једног складишта за намештај, које је некад било плесни салон у који је одлазила као девојчица.

Понекад би ми затражила да успорим испред неке зграде или угла, и седела зурећи у таму, не говорећи ништа.

Кад се први зрак сунца појавио на хоризонту, изненада је рекла: „Уморна сам. Кренимо сада.“

У тишини смо се возили до адресе коју ми је дала.

То је била ниска зграда, с прилазом који је пролазио испод трема. Два човека су пришла таксију чим смо се зауставили. Пуни обзира и пажње, пратили су сваки њен покрет. Мора да су је очекивали. Отворио сам пртљажник и однео мали кофер до врата. Жена је већ седела у инвалидским колицима.

„Колико Вам дугујем“, упитала је, отварајући торбицу.

„Ништа“, одговорио сам.

„Од нечег морате живети“, одговорила ми је.

„Има и других путника.“

Скоро без размишљања, нагнуо сам се и загрлио је. Чврсто се држала за мене.

„Пружили сте старој жени један тренутак среће“, рекла је. „Хвала Вам.“

Стиснуо сам јој руку и одшетао у магловито јутарње свјетло. Иза мене, врата су се затворила. То је био звук свршетка живота.

У тој смени нисам више возио ни једног путника. Бесциљно сам возио, изгубљен у мислима. И остатак тога дана, једва да сам проговарао. Шта би било да је жена добила неког нервозног возача, или неког ко је нестрпљив да заврши своју смену? Што би било да сам ја одбио вожњу или затрубио једном и онда се одвезао? Кад мало размислим, мислим да је то најважније што сам направио у свом животу. Осуђени смо на то да мислимо да нам се животи врте око важних тренутака. Али важни тренуци нас често ухвате неспремне – прекрасно запаковани у оно што би неки назвали неважним.

Кент Нербурн 

С енглеског превела: Сања Шимуновић

Извор:

https://kentnerburn.com/the-cab-ride-ill-never-forget/