четвртак, 09. октобар 2014.

Слободан Каназир: Трагом политичке ''мудрости''

                               (Људи, колико живота имамо?)



У српском народу, педесетих година прошлог века родио се човек који је иза себе оставио дубок и неизбрисив траг. Траг се попут дугачке и широке бразде протеже српским духовним и интелектуалним простором, толико дубок да би, да је само мало дубљи читаво српство могло бити у њега сахрањено, што му је вероватно и била намера. Још увек није безбедно кретати се близином тог трага јер би се, због порозности околног тла, врло лако могло завршити на дну. Они мудрији га заобилазе у широком луку. Наивни му се због чистоте своје душе, јер ни у чему не виде никаквог зла, понекад неопрезно приближе, али се због неподношљивости неугодног мириса са дна брзо удаље и више никад не прилазе, ни по цену живота. Постоје и они који се непрекидно крећу тим трагом јер су постали овисни и осећају се сигурније. И кад би га хтели напустити, не могу.
Пошто смо народ који већ деценијама живи у разним ''бајкама'', а оне су временом, једна по једна губиле своју чар, дотични нас је хтео ''увести'' у неку нову ''бајку'', што покушавају и наследници користећи његово име као топузину против свакога кога сматрају препреком на путу ка ''земаљском рају''. Бајку у којој је једна црвена звезда замењена са дванаест жутих. Никад ми није било јасно како тај чин увођења мисле извести. Сада постаје све јасније да се намеравају послужити уларом.
Поред бројних ''квалитета'' које су ''красиле'' његову личност био је и ''велики беседник''. Своју ''наклоност'' према тој интелектуалној ''громади'', народ је изразио још за његовог живота гађајући га током ''беседе'' поквареним јајима и трулим поврћем што су забележиле и филмске камере, али након доласка демо(но)кратске власти снимци као да су у земљу пропали. Покушао сам их наћи на интернету, али нисам успео.
Тај српски народ, који би по мишљењу власти било најбоље заменити неким другим народом, оним који би на раменима уместо главе имао главицу купуса, по могућности киселог, јер се, овакав какав је, никад и никако не може навићи на окупациону власт, нити може схватити зашто је ''хуманитарно'' бомбардован, и овај пут је одређене појмове протумачио онако, како је он хтео, те је ''великог беседника'' назвао ''великим бестидником'', а његову ''животну филозофију'' ''ђинђулирањем''. Ђинђулирање је постало нека врста моде, те су га многи наставили упражњавати свакодневно крећући се истовремено већ поменутим трагом.
Поред своје ''блиставе'' теорије о ''историји и куваној риби'' овај велики бестидник је рекао и једну ''мисао'' с којом се могу сложити, али је несретник говорио и такве ''бисере'' којима је порицао оно што је предходно рекао.
Једина ''мисао'' с којом се слажем је: ''У свакој земљи има корова, само се у Србији коров залива.'' Тачно! Само у Србији хохштаплери имају статус великана и по њима се називају улице, булевари и јавне установе! Само у Србији се дижу споменици велеиздајницима који подржавају бомбардовање сопствене земље, а јунацима се суди као разбојницима!
Једном је рекао: ''Људи, само један живот имамо'' и то је понављано у виду мантре, као некакво ''откровење'', чак је и штампано на плакатима, а затим порекао рекавши: ''Живети по небеским правилима можеш на небу, али на земљи мораш да решаваш конкретне ствари''. Тако је свесно, или несвесно признао постојање небеског живота.
Јасно је, да би многи волели да, осим овоземаљског живота другог живота нема, јер би им то ишло у прилог. Има га, и те како га има! Чак и за оне који не верују да га има! Само што је он за некога вечно блаженство, а за некога вечни плач и шкргут зуба. Тако и онај који на земљи ''решава конкретне ствари'' мора једном пред лице Божије стати и суочити се са небеским правилима хтео он то или не, без обзира што је овоземаљски ''великан''.
Јеванђеље каже: -Човек пак неки беше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов.
А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ, сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И он повика и рече: ''Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену''. А Авраам рече: ''Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе''. Тада рече: ''Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења''. Рече му Авраам: ''Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају''. А он рече: ''Не оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се''. А он му рече: ''Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити''. (Лука 16, 19-31
)

Аутор: Слободан Каназир
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић 

Нема коментара:

Постави коментар