Слободан Каназир: Од Бога вам плата и награда!

Четрдесетих година прошлог века, сазнавши за страдање свог народа којег су хрватске усташе немилосрдно истребљивале, Јован Дучић је написао песму „Сину тисућљетне културе“ посведочивши о овим злочинима више, него иједан уџбеник историје до сад написан. Седамдесет година касније, Бојан Милановић је компоновао и отпевао поменуту песму, а од фотографија и текстова на ту тему направио видеозапис и поставио на You Tube. Колико ми је познато то је једини вид презентације којим је овај Бојанов рад представљен широкој јавности. Прећуткује се, као што је Дучић прећуткиван, пуних педесет година комунистичке владавине.

Коме смета ова песма? Коме смета истина, ако не ономе коме је драга лаж?. Ко је отац лажи свима нам је познато!

Отац лажи би, кад би то могао, најрадије оспорио истину о којој говори ова песма, али је она неоспорива.

На удару би била уметничка вредност да она није евидентна. Песма је зналачки написана, зналачки компонована и зналачки одпевана. Обојица су доказани уметници, сежу изван граница свог времена и познати су широкој јавности.

Једна од могућности је да се удари на њихове личности. Како ударити на личности људи који се нису уљуљкали у ловорикама личног успеха, а могли су, него су за свој животни задатак одабрали сведочење истине иако то подразумева одређена одрицања? Истина је Божанска категорија! Ко истину говори, добро твори! Ко ратује против истине ратује против Бога! Ко против Бога ратује унапред је губитник!

Зато је богоборцима једино остао очајнички покушај да убеде читаоце и слушаоце ове песме да је она написана, компонована и отпевана непромишљено, у тренуцима слабости и сужене свести чиме више говоре о себи, него о овим племенитим и честитим људима. Ако је њихова свест била сужена током стварања, каква ли је била свест злочинаца о којима песма говори?

Кад ни то не успе, на удару ће бити Јованови бркови и Бојанова фризура која им се, највероватније, баш сасвим не допада.

Оспораватељима не смета што су „књижевна“ дела усташког доглавника Миле Будака постала обавезна лектира у хрватским основним школама и што се на факултетима пишу семинарски радови на тему његовог „стваралаштва“. Овде се открива исходиште отровних стрела. Потврђена латинска перфидност не бира средства да дође до циља коме тежи, користећи се лицемерјем као опробаном формулом за остваривање својих сатанских планова. Врши се замена теза! Велича се џелат, а пљује се по жртвама! Бесрамно, како то само латини знају!

Може ли се нормалан људски ум помирити са оваквим гледиштем и прихватити га као своје? Недао Бог! Постоји у српском роду још људи којима је познато значење речи достојанство! Једино чега се бојим је то, да опет не прође седамдесет година до следеће српске реакције на новопочињене злочине!

Јоване и Бојане, нека вам је од Бога плата и награда!

Слободан Каназир