А САД мало о куповини цвећа илити о руско-европским распикућама

Жеља за лепим букетом одувек је био сан сваке жене, али и да мушкарци нису имуни на цвеће видећемо у овом чланку и покушаћемо да приближимо читаоцима развој САД кроз поштену, или непоштену трговину, а све у циљу повећања територије, водећи се тренутним преговорима око острва Гренланд (2,166 мил. км/кв).

САД су постале независне 4. јула 1776. године, а Џон Адамс, касније други председник САД практично је убедио Томаса Џеферсона да напише акт о независноси. Велика Британија која и даље влада светом (прим аут.) мудро је 3. септембра 1783. године, „признала“ независност својих 13 колонија и тако из сенке наставила да влада све до данас. И тако је кренуло.

Државе и територије САД од 30. априла 1803- 27. марта 1804. године

Куповина Лујзијане

У то време територија Лујзијане се простирала на више 2 милиона кв/км и налазила се у рукама Шпанаца који очигледно нису могли да контролишу нарастајућу жеђ за територијама која је долазила са истока. Шпанија је уступа Француској.

Државе и територије САД од 30. априла 1803- 27. марта 1804. године

Кључни детаљи размене су споразуми:

-         Првобитни споразум је постигнут тајним Трећим споразумом из Сан Илдефонса (1. октобар 1800), а затим формализован Споразумом из Аранхуеза (21. март 1801).

-         Стране: Француска, предвођена Наполеоном Бонапартом и Шпанија, под краљем Карлом IV и његовим министром Мануелом Годојем, биле су потписнице.

-         Цена за Шпанију: У замену за Луизијану, Шпанија је добила Краљевину Етрурију (Тоскана) у Италији за краљеву ћерку и шест француских линијских бродова (ратних бродова).

-         Наполеонови мотиви: Наполеон је тежио да у Луизијани створи огромно царство, снабде своје колоније шећером и обнови француски углед након губитка територије у Француско-индијанском рату (Седмогодишњи рат).

-         Тајност и забринутост САД: Споразуми су чувани у тајности од Сједињених Држава, које су се веома плашиле француске контроле над реком Мисисипи и Њу Орлеансом, како је приметио председник Џеферсон.

Последице: Немогућност Француске да обезбеди своје карипске колоније (због Хаићанске револуције) и предстојећи рат са Британијом навели су Наполеона да прода Луизијану САД 1803. године, само две године касније.

САД су Лујзијану купиле за 15 милиона долара укључујући камате, САД су на крају платиле 23.213.568 долара, што је за младу државу било много,а ли стратешки се исплатило.

Куповина Флориде

Није прошло ни 20 година од куповине Лујзијане, а САД су бациле око на Флориду, а опет је извршитељ радова био незаборавни Џон Адамс који је 22. Фебруара 1819. године потписао документ са шпанским министром До Луис де Онисом што је био бриљантан потез амедичке дипломатије, јер није дат директно новац Шпанији већ су исплаћени амерички грађани којима је Шпанија била дужна, што је износило око 5 милиона долара. Тиме је Шпанија „решила“ пограничне сукобе, који су били стални, а нарочито након упада трупа генерала Ендрију Џексона, касније седмог председника САД.

Флорида

Споразум је ратификован 1921. године и тако је Флорида на шпанском језику Паскуа Флорида што значи цветна, постала америчка.

Марта 1845. године, Флорида постаје 27 савезна држава, а САД опет бриљирају у својој дипломатији.

Калифорнијa, Невадa, Јутa, Орегон, острва Гуано и Хаваји

Држава Орегон је дала Сједињеним Државама приступ Тихом океану иако је једно време била подељена саУједињеним Краљевством. Анексија Републике Тексас 1845. довела је директно до Мексичко-америчког рата након чега су победничке Сједињене Државе добиле северну половину територије Мексика, укључујући и оно што је брзо постало Калифорнија. Међутим, како се развој земље кретао на запад, питање ропства је постало важније, уз енергичну дебату о томе да ли ће нове територије дозволити ропство и догађаје као што су компромис у Мисурију и Крвави Канзас. Ово је достигло врхунац 1860. и 1861. године, када су владе јужних држава прогласиле своје отцепљење од земље и формирале Конфедерацију. Амерички грађански рат довео је до пораза Конфедерације 1865. и коначног поновног пријема држава у Конгрес САД. Културно веровање у манифестну судбину Сједињених Држава дало је снажан подстицај за ширење на запад у 19. веку.

Ширење земље изван Северне Америке почело је 1856. доношењем Закона о острвима Гуано што је довело до полагања права на многа мала и ненасељена, али економски важна острва у Тихом океану и Карипском мору.. Већина ових потраживања је на крају напуштена због конкурентских потраживања из других земаља или због ископавања Гуана. Ширење на Тихи океан кулминирало је анексијом Хаваја1898. године, након збацицања њихове владе пет година раније. (Википедија)

Куповина Аљаске

„Шта ће Америци та ’шкриња са ледом‘ и 50.000 дивљих Ескима који за доручак пију рибље уље?“, протестовала је штампа у САД, а против куповине су били и Сенат и Конгрес. Па ипак, 30. марта 1867. године у Вашингтону је потписан споразум о продаји пола милиона хектара руске територије САД, а сва негодовања су утихнула када су на тој земљи Американци пронашли злато. (Спутњик)

И тако је почела да се приводи крају америчка куповина страних територија. Генијална замисао „Трампових“ предака гладних свега испоставила се као врхунска идеја у међународним односима која постаје њихова матрица. Канада није могла ни да покуша да купи Аљаску јер се баш у то време уједињавала, тако да су се дугогодишњи преговори које су водиле тајне групе претворили у јаву, а кључни играчи са руске стране ће бити ко други него амбасадор Русије у САД Едуард Стјокл, а са  америчке стране генијални државни секретар Вилијем Сјуард, принципијелни поборник идеје ширења територије Сједињених Америчких Држава на обе Америке.

Генијални Вилијем Сјуард (извор Википедија)

Да се вратимо на идеју коју први је и јавност изнео „генијални“ Николај Муравјов-Амурски, генерал-губернатор Источног Сибира. Било је то 1853. године. Он је известио цара Николаја Првог да се урбанизација територије дуж Амура одвија боље, а да Аљаска само прави много проблема, а у то се меша братија распикућа предвођена братом императора Александра II, кнезом Константином  Николајевичем, који јепочео врло упорно да предлаже да се, по њему, проблематична територија прода. Велики кнез је сажето и крајње јасно формулисао три главна разлога због којих она треба да буде продата: неефикасност Руске америчке компаније, интензиван развој Приамурског краја и тежња за успостављањем савеза са Америком. Куповина је завршена 18. октобра 1867. године. Стјлокл је потплатио сваког ко се могао потплатити из власти, док Сјуард је убеђивао конгресмене.  Председник Ендрију Џонсон иако није баш разумео зашто се Аљаска купује прихватио је мишљење Сјуарда и тако је Аљаска земља Инуита и руских досељеника постала америчка без обзира што је брод са златом изгорео и нестао. Треба напоменути и то да постоје мишљења да је Аљаска само издата на коришћење САД-у, да је Хрушчов, који је био склон поклањању руске теритирије, такође рекао као и Стаљин да је Аљаска америчка итд. О томе говоре и подаци да је Аљаска тек 1959. године постала савезна држава, што свакако изазива машту неверних Тома.

У сваком случају САД су власници територије која  је два пута већа од Тексаса, а да ли је она још мало руска о томе треба да размисле наша браћа Руси.

Куповина Девичанских острва

Куповина Девичанских острва је још једна од бриљантних победа америчке дипломатије. Иако је покушана још 1867. године када је испод радара прошла Аљаска за коју је преусмерено злато. Љубомора, мржња, завист, пакост и злоба (да ли вам се ово чини познатим) према Вилијему Сјуарду генијалном преговарачу и државном секратару због подршке америчком председнику Ендију Џонсону у време импичмента довело је до тога да споразум није ратификован у америчком парламенту иако је дански парламент ратификовао споразум у јануару 1868. године.

О куповини Данских западноиндијских острва поново се преговарало на самом почетку 20. века. Споразум је склопљен 1900. године и ратификован у америчком Сенату 1902 године, али је овај пут одбио да га ратификује горњи дом данског парламента.

Први светски рат донео је нове бриге Сједињеним Америчким Државама, које су дуго одлагале да се укључе у светски сукоб. Председник САД Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Лансинг плашили су се да би Немачка могла да анектира Данску, у ком случају би Немци стекли приступ и Данским Антилима где би инсталирали своју поморску или подморничку базу одакле би могли да крећу у нападане на бродове у Kарибима и Атлантику.

После неколико покушаја и одбијања САД су успеле да купе сада већ Америчка девичанска острва и тако „купују“ улазницу за Гренланд, који ће свакако постати амерички јер се матрица „непристојне“ понуде наставља.

Закључак:

САД као тренутно најјача сила на свету не бира средства да прошири свој утицај на цели свет. Пропашћу Варшавског уговора САД су се обавезале да неће вршити проширење, међутим све бивше земље Варшавског уговора су убрзо постале чланице НАТО-а, а САД су свој утицај проширле и више од тога. У сваком случају САД трче брже него што могу да поднесу и вероватно ће једног дана сломити ногу, а лом ноге ниједном тркачу није донео просперитет. 

Што се тиче Данске, волимо је као што она воли нас и желимо јој исто што је и она зажелела нама признањем Косова и Метохије. У случају повлачења признања КиМ размислићемо да ли да дуплирамо признање Гремланда као америчке савезне државе. Памтимо и не заборављамо.

Пуковник авијације у пензији-пилот

Милорад Ђошић

Захваљујемо се Википедији, Гуглу и вештачкој енциклопедији на подацима. Ставови су ауторови, а о руским базама у Калифорнији ћемо у посебном чланку, а све у светлу куповине Аљаске и Гренланда.