Иран на прагу великих промена



Шта његов нови реформистички председник може да промени у Исламској Републици?


Непосредно пре избора, готово сви стручњаци предвиђали су победу конзервативца Саида Џалилија. Погрешили су. Председник је постао, либерални реформатор Масуд Пезешкијан, који је, ипак, више пута изјављивао своју оданост највишем руководству земље.

Основа за прогнозу у корист Џалилија нису били ни његови изборни успеси ни популарност у друштву, као политичара, која никада није постојала. Он је једноставно погодан врховном вођи Алију Хамнеију, у чијим рукама је концентрисана готово апсолутна власт. Зашто су се прогнозе показале погрешним? Да бисмо одговорили на ово питање, морамо објаснити како функционише ирански политичко-економски систем.

Иран је вилајет-е-факих, држава врховног вође, или рахбара, изабраног практично доживотно. У његовим рукама је контрола над снагама безбедности и право да интервенише у било ком питању, од економије до дипломатије. Хамнеи је Рахбар од 1989. године, већ 35 година. Он влада земљом преко посебне канцеларије.

Осим тога, под његовом личном контролом је највећи друштвени фонд, за који се верује да садржи око 100 милијарди долара – износ једнак четвртини БДП-а земље.

Друга структура која је од кључног значаја је друга иранска војска, КИРГ (Корпус ирнаске револуционарне гарде), у који се бирају најрелигиознији војници и официри. Ова елитна армија, мала по иранским мерама (око 100 хиљада људи), има сопствену мрежу обавештајних служби, Басиџ снаге, намењене за сузбијање друштвених и политичких протеста, и контролише низ кључних министарстава и ресора, од унутрашњих веза до коришћења водних ресурса, од судова до тужилаштава.

Такође поседује највећа јавна и приватна предузећа. Укупно, према различитим проценама, КИРГ директно или преко појединаца од поверења контролише до половине иранског БДП-а.

У Ирану је давно започет процес приватизације државне имовине, а главну корист од њега имају рођаци високих функционера и официра Корпуса Ирнаске револуционарне гарде. У ствари, КИРГ је срж политичко-економског система Ирана – огромна војно-индустријска и економска корпорација. Прича се да је врховни вођа Хамнеи препустио земљу овој организацији уз гаранције очувања сопствене власти.

Поред ових институција, постоји Скупштина стручњака, која бира рахбара (међутим, током 35 година Хамнеијеве владавине никада није покушала да га смени), Савет чувара, тело које одобрава председничким кандидатима и кандидатима за чланове парламента учешће на изборима, и неке друге институције верске државе.

Све се то зове "незам" - систем. Неколико хиљада моћних званичника чини иранску владајућу класу милионера и мултимилионера који контролишу државу и велики бизнис. Њихова предузећа добијају огромне субвенције из касе, обогаћујући се природним ресурсима, најамном радном снагом становништва, порезима на мала и средња предузећа.

Уз и упоредо са овим системом верске политичко-економске аутократије, постоје државне институције заједничке савременом свету – парламент и председничка власт. Међутим, њихове стварне могућности су мале. Ирански председник је председник владе, нешто као слаб премијер под моћним аутократом, особа задужена за економски блок и дипломатију, док спроводи вољу правих владара Ирана. Парламент доноси законе који су погодни врхушки.

Истовремено, председник понекад може да утиче на економске процесе (иако му империја КИРГ није потчињена) и преговоре са страним силама – извесна независност у таквим стварима је могућа. А посланици су дубоко укључени у послове својих округа и блиско су повезани са интересима локалних привредника и верских и етничких заједница.

Политолози кажу да „унутар тешког костура аутократије куца једно сићушно демократско срце“. Али његову улогу не треба потцењивати.

Избори председника и парламента обезбеђују легитимитет режима. Иранци бар бирају неког попут шефа логистике за врховног вођу, и посланике који лобирају за интересе локалних заједница.

Унутар режима постоји неколико фракција. Формирају их људи, тачније породични кланови (у Ирану је развијен непотизам), који заузимају привилегован положај. Све фракције су лојалне врховном вођи. Међутим, међу њима постоје разлике у приступу економији, унутрашњој и спољној политици.

Либерална реформска фракција, којој припада Масуд Пезешкијан, као и бивши председници Хасан Рохани и Мохамед Хатами, има за циљ да ублажи односе са Западом, нуклеарни споразум (напуштање програма нуклеарног оружја у замену за укидање америчких санкција), окончање репресије против опозиције унутар земље, попуштање кодекса облачења (у Ирану жене немају право да излазе непокривене главе), дерегулацију привреде и приватизацију.

Конзервативно-популистичка фракција, коју предводи бивши председник Махмуд Ахмадинеџад, залаже се за оштру политику конфронтације према Западу, подржава појачану владину регулативу и социјалну помоћ за сиромашне.

Уставотворна фракција коју предводи породица Лариџани (Али Лариџани је био председник парламента од 2008. до 2020, његов брат Садик Лариџани је био на челу иранског правосуђа од августа 2009. до 2019.) залаже се за јачање улоге парламентарних и правосудних институција. Коначно, постоје конзервативци који су посебно верни врховном вођи Хамнеију – људи који заправо немају сопствено мишљење, који беспоговорно спроводе вољу највишег руководства, каква год она била.

Промене?

У прошлости су Хамнеи и КИРГ дозвољавали фракцијама да се такмиче на парламентарним изборима. Али последњих година они, уз помоћ Савета чувара, уклањају представнике свих фракција осим конзервативних ултралојалиста. Такав је био и бивши председник Ибрахим Раиси, који је погинуо у авионској несрећи.

На пример, на изборима 2022. године око 600 кандидата је уклоњено, чиме су уклоњене све познате личности осим Раисија. Оставили су само седморо - људи који нису имали ни независно мишљење ни харизму. Поред тога, ирански избори обично укључују милионе државних службеника да гласају за кога год Хамнеи укаже.

Раиси је постао председник, на изборима на којима је гласало мање од половине Иранаца (48,9%), док је 4 милиона бирача прецртало све кандидате. Овакви избори се нису много разликовали од именовања.

У свему послушан врховном вођи, Раиси је био узор послушности, а у случају неуспеха и громобран. Због тога су многи стручњаци веровали да ће Хамнеи изабрати и заправо поставити другог Раисија на место председника. такав човек је био Саид Џалили, повереник врховног вође у Савету за националну безбедност (ова структура обједињује све безбедносне снаге, укључујући лидере КИРГ).

Међутим, врховни вођа и читаво руководство земље се тренутно суочавају са великим потешкоћама. Пред њима је раскрсница - свака одлука коју донесу препуна је компликација.

Главна противречност

С једне стране, поставља се питање наслеђа врховне власти. Хаменеи има 85 година и озбиљне здравствене проблеме. Његов одлазак је могућ у наредним годинама. Стога би и он сам и цела владајућа класа Ирана желели да обезбеде континуитет, несметан пренос власти ка новог врховно вођу (Хаменеијев син, Моџтаба, се све чешће пониње у том смислу).

Иранској политичкој и економској елити потреси нису потребни. За њу је важно да, у условима преноса врховне власти, место председника заузима потпуно верна, зависна личност. За ове сврхе Раиси и Џалили су били идеалан избор. Реформатори попут Хатамија или амбициозног и међу сиромашнима још увек популарног Ахмадинеџада сувише су независни и стога непредвидиви. Они имају своју агенду, а то је непотребно. Њима је потебан послушни извршилац, марионета КИРГ-а и канцеларије врховног вође.

С друге стране, постоји проблем - социјални нереди. Према истраживању социолога, најбунтовнији региони у Ирану су управо они региони у којима људи бојкотују изборе. Што је мање интересовање за њих, већа је вероватноћа масовних протеста и устанака.

Иранци су огорчени економском ситуацијом. Према подацима Светске банке, 28 одсто становништва је испод границе сиромаштва, а још 40 одсто је на ивици сиромаштва. Стопа незапослености младих је 22%, цифра која угрожава нестабилност у било којој земљи. Инфлација се, чак и према званичним (вероватно потцењеним) подацима, процењује на 40-50%. Стални раст цена довео је 70 одсто Иранаца у сиромаштво.

Земља богата нафтом не може сама да обезбеди егзистенцију због америчких санкција које су разарајуће по њену економију, као и због неефикасног економског система који пати од непотизма, корупције и неспособности.

Да, Хамнеи може именовати било кога за председника. Али у овом случају Иранци једноставно не излазе на биралишта. Резултат су били нереди и пад легитимитета режима. У периоду 2022-2023, масовни протести захватили су већину иранских градова након што је морална полиција убила 22-годишњу Махсу Амини јер је неправилно носила хиџаб.

Протести су постали посебно великих размера у курдским регионима – јер тамо постоји акутна етничка тензија, а не само зато што је Амини била Курд. Слоган ових протеста био је "Жена, живот, слобода!" је позајмљен од Радничке партије Курдистана (ПКК).

Истовремено, у Ирану се настављају масовни штрајкови нафтних радника и других група, огорчених растом цена који захтевају повећање плата. Ови протести често добијају посебно опасан карактер јер их организују не синдикати, не синдикалци и правници лојални власти, већ неформални скупови радника.

Штрајкачи су веома одлучни. Вреди запамтити да су 1978. године, током револуције против шаха, радници који су стекли искуство борбе организовали генерални штрајк, парализовали иранску економију и заузели фабрике уводећи самоуправу.

У том контексту, врховни лидер је одлучио да мало оживи председничке изборе како би повећао излазност. Од 80 апликаната, пет је задржано. Али овог пута, представнику реформске фракције Масуду Пезешкијану дозвољено је да учествује на изборима. Кардиохирург, био је на челу Министарства здравља у влади реформистичког председника Хатамија пре 20 година. Без сопственог бирачког тело, давно заборављен од већине бирача, при чему никада није иступио као харизматични лидер, чинило се да Пезешкијан, не представља сметњу плану врховног вође да прогура Џалилија за председника.

Али незадовољство значајног дела Иранаца достигло је крајњи степен. Многима је толико дојадио систем који није у стању да се носи са економијом и који је скоро 70% грађана гурнуо у сиромаштво да су спремни да гласају за било кога само да би повредили владајућу класу. Као резултат тога, Пезешкијан је прошао у други круг избора. То је довело до повећања излазности на 49,8% (појавила се интрига) и обезбедила му убедљиву победу у другом кругу над Џалилијем.

Али питања остају. Теоретски, власт би, као и 2009. године, могла да извуче било какав изборни резултат. Али онда, након онога што се догодило, милиони Иранаца изашли су на улице да протестују под слоганом „Где је мој глас?“ Ови догађаји су названи „Зелена револуција“. Да би сузбиле протесте, снаге безбедности су убиле стотине и ухапсиле хиљаде људи. Данас су власти одлучиле да не ризикују.

Осим тога, постоји још један проблем. Први круг избора је јасно показао да Пезешкијан има озбиљну подршку у престоници и регионима насељеним националним мањинама. То су Азербејџанци, Курди, Белуџи... Укупно, националне мањине чине око половине становника земље. Многи од њих су незадовољни што новац иде у главни град и регионе у којима се говори персијски. Осим тога, људи су огорчени због дискриминације и недостатка националних школа.

Поновимо да ирански парламент нема врховну власт, већ је снажно везан за регионалне етноконфесионалне заједнице и интересе. Масуд Пезешкијан представљао је у парламенту локалне групе и заједнице повезане са лобирањем етничких мањина и регионалних влада.

Говори са тешким азербејџанским нагласком, али међу његовим присталицама су и ирански Курди. Победу Пезешкијана славила је маса у градовима иранског Азербејџана. Мапа гласања у првом кругу јасно се поклопила са националном поделом земље: за Пезешкијана - мањинске покрајине плус Техеран, за Џалилија - покрајине у којима се говори фарси (персијски).

Вероватно су се власти плашиле не само понављања догађаја из 2009. године, већ и дубоког етничког раскола у земљи.

Шта намерава да уради нови председник?

Највероватније ће доћи до снажног притиска на Пезешкијана да ни не помисли на исказивање нелојалности врховном вођи. На крају крајева, праву власт у Ирану имају Рахбар и КИРГ, то јест „незам“

Али питање је, како ће се Пезешкијан понашати ако до одласка врховног вође дође током његовог председничког мандата?

Много ће зависити од тога да ли ће Пезешкијан на дуже време моћи да обезбеди подршку престонице и етничких мањина, тј. да ли ће моћи да мобилише присталице и прошири своју базу? Ако намерава да води кадровску политику која ће помоћи расту његовог утицаја, ако даје финансијске ињекције у покрајине, онда је нови председник способан за много. Ако не, интересовање за његову фигуру ће брзо нестати.

Највероватније, руководство земље то разуме. Стога ће покушати да саботира било које самосталне акције Пезешкијана како би поткопао могућности јачања његовог утицаја. Он говори о нуклеарном споразуму са Сједињеним Државама који је осмишљен да укине санкције - мало је вероватно да ће председнику то бити дозвољено. Међутим, ако се Доналд Трамп, ватрени противник Ирана, врати у Белу кућу, онда не може бити говора ни о каквој обнови споразума са САД.

Пезешкијан говори о потреби да се престане са нападима на жене јер не носе хиџаб. Вероватно полицију за морал такве изјаве неће зауставити. Он је изразио жељу да се повећа финансирање региона у којима живе мањине, али тешко ће му то бити дозвољено. Међутим, сачекаћемо и видети. Што се тиче Русије, теоретски, реформатори заговарају вишевекторски курс у међународној политици. Њихова издања су објавиле материјале који су сугерисали флексибилну линију попут оне коју води Саудијска Арабија, балансирајући између Сједињених Држава, Русије, Кине и Индије. То би значило напуштање ригидног курса приближавања Москви и Пекингу и прелазак на мање једнозначне и сложеније одлуке. Али, највероватније, ништа слично се неће догодити у догледно време.

Прво, о питањима оволиких размера не одлучује председник, већ врховни лидер, који се залаже за зближавање са Русијом. Друго, иранска политика по овом питању неће се променити све док обе земље буду под притиском западних санкција. Они воде ка зближавању Москве и Техерана, који намеравају да буду пријатељи против заједничког непријатеља.


Аутор: Михаил Магид

Последња вожња таксијем


 

Радио сам као таксиста пре двадесет година. Једном, у сред ноћи, стигао сам на позив у зграду која је посве била у мраку, осим једног светла с прозора у приземљу.

Под оваквим околностима, многи таксисти би затрубили само једном или двапут, причекали минут и онда се одвезли. Али ја сам видео превише сиромашних људи, који су зависили од таксија као јединог превозног средства. Ако у зраку не бих намирисао опасност, увек бих отишао до врата. Путник би могао бити неко коме је потребна моја помоћ, размишљао сам. Па сам отишао до врата и покуцао.

„Само тренутак“, рекао је крхки, старији глас.

Чуо сам да се нешто вуче по поду. Врата су се отворила након дуге паузе. Испред мене је стајала ниска жена у осамдесетим. Носила је хаљину с узорком и шеширић, на који је био причвршћен вео, као неко из филма из 40-их. Поред ње је био мали кофер.

Стан је изгледао као да нико у њему није живео годинама. Сав намештај је био прекривен чаршавима. Није било сатова на зидовима, ни ситница или посуђа по полицама. У углу је била картонска кутија пуна фотографија и стакларије.

„Хоћете ли, молим Вас, однети моју торбу до аута“, рекла је. Однео сам кофер до таксија, а онда сам се вратио да помогнем жени. Ухватила ме је под руку и ходали смо полако према рубу плочника. Стално ми је захваљивала за моју љубазност.

„Ма, нема на чему“, рекао сам јој. „Ја се само покушавам односити према мојим путницима као што бих волео да се други односе према мојој мајци“.

„Ох, Ви сте тако добар дечко“, рекла је. Кад смо ушли у такси, дала ми је адресу и онда ме упитала: 
“Можемо ли кроз центар града“?

„То није најкраћи пут“, брзо сам јој одговорио.

„Нема везе“, рекла је. „Мени се не жури. На путу сам за старачки дом.“

Погледао сам у ретровизор. Очи су јој светлуцале.

„Немам више никог од родбине“, наставила је. „Лекари кажу да нећу још дуго.“

Неприметно сам се нагнуо и искључио таксиметар. „Којим путем бисте желели?“ упитао сам.

Возили смо се по граду следећа два сата. Показала ми је зграду где је некад радила као оператер лифтова. Провезли смо се кроз кварт где су она и њен муж живели као младенци. Молила ме да се зауставим испред једног складишта за намештај, које је некад било плесни салон у који је одлазила као девојчица.

Понекад би ми затражила да успорим испред неке зграде или угла, и седела зурећи у таму, не говорећи ништа.

Кад се први зрак сунца појавио на хоризонту, изненада је рекла: „Уморна сам. Кренимо сада.“

У тишини смо се возили до адресе коју ми је дала.

То је била ниска зграда, с прилазом који је пролазио испод трема. Два човека су пришла таксију чим смо се зауставили. Пуни обзира и пажње, пратили су сваки њен покрет. Мора да су је очекивали. Отворио сам пртљажник и однео мали кофер до врата. Жена је већ седела у инвалидским колицима.

„Колико Вам дугујем“, упитала је, отварајући торбицу.

„Ништа“, одговорио сам.

„Од нечег морате живети“, одговорила ми је.

„Има и других путника.“

Скоро без размишљања, нагнуо сам се и загрлио је. Чврсто се држала за мене.

„Пружили сте старој жени један тренутак среће“, рекла је. „Хвала Вам.“

Стиснуо сам јој руку и одшетао у магловито јутарње свјетло. Иза мене, врата су се затворила. То је био звук свршетка живота.

У тој смени нисам више возио ни једног путника. Бесциљно сам возио, изгубљен у мислима. И остатак тога дана, једва да сам проговарао. Шта би било да је жена добила неког нервозног возача, или неког ко је нестрпљив да заврши своју смену? Што би било да сам ја одбио вожњу или затрубио једном и онда се одвезао? Кад мало размислим, мислим да је то најважније што сам направио у свом животу. Осуђени смо на то да мислимо да нам се животи врте око важних тренутака. Али важни тренуци нас често ухвате неспремне – прекрасно запаковани у оно што би неки назвали неважним.

Кент Нербурн 

С енглеског превела: Сања Шимуновић
Извор:
https://kentnerburn.com/the-cab-ride-ill-never-forget/

 

Антибиблиотека, моћ непрочитаних књига

 

Сундоку (積ん読) је прелепа јапанска реч која описује навику набавке књига и њихово гомилање без читања. Некада сам се осећао кривим због такве склоности и трудио се да купујем нове књиге тек када прочитам оне које сам већ имао. Међутим, концепт антибиблиотеке је потпуно променио мој начин размишљања када су у питању непрочитане књиге. Непрочитане књиге могу бити једнако моћне као и оне које смо прочитали, ако одлучимо да идеју размотримо у правом светлу.

Пространост непознатог


Шта је антибиблиотека? Једноставно речено, антибиблиотека је лична збирка непрочитаних књига. Концепт је први поменуо либанско-амерички научник и писац Насим Николас Талеб у књизи "Црни лабуд", где описује јединствен однос који је италијански писац Умберто Еко имао са књигама:
 

"Писац Умберто Еко припада оној малој класи научника који су енциклопедични, проницљиви и незанимљиви. Власник је велике личне библиотеке (која садржи тридесет хиљада књига) и дели своје госте у две категорије: оне који реагују са „Вау! Сињоре професоре доторе Еко, какву библиотеку имате! Колико сте тих књига прочитали?“* и друге — малешна мањина — који схватају да приватна библиотека није додатак што храни его већ истраживачко средство. Прочитане књиге су далеко мање вредне од непрочитаних. Библиотека би требало да садржи оно што не знате, али онолико колико ваша финансијска средства, хипотекарне стопе и тренутно затегнуто тржиште некретнина дозвољавају. Нагомилаваћете све више знања и књига како старите, а све већи број непрочитаних књига на полицама гледаће у вас претеће. Заиста, што више знате, већи су редови непрочитаних књига. Назовимо ову збирку непрочитаних књига антибиблиотеком."

За Умберта Ека, приватна библиотека је алат за истраживање. Циљ антибиблиотеке није да прикупља књиге које сте прочитали како бисте их поносно изложили на полици; уместо тога, то је састављање веома личне збирке извора о темама које вас занимају. Уместо слављења свега што знате, антибиблиотека је ода свему што желите да истражите.

Огромност непознатог може бити застрашујућа, због чега се многи људи осећају непријатно због идеје да гомилају књиге које нису прочитали. Али прихватање непознатог је оно што покреће откриће. Као што шкотски научник Џејмс Клерк Максвел једном рече: „Потпуно свесно незнање је увод у сваки истински напредак науке." Антибиблиотека је подсетник на све што не знамо.

Проширујући свест о непознатом, антибиблиотека може чак бити противотров за Данинг-Кругеров ефекат, када смо склони да прецењујемо обим сопственог знања. Било да се налазите у приватној или јавној библиотеци, бити окружен књигама које још нисмо прочитали – у случају Умберта Ека, превише књига за читање у животу – представља понижавајуће искуство.

Као што Насим Николас Талеб каже: „Склони смо да своје знање третирамо као личну својину коју треба штитити и бранити. То је орнамент који нам омогућава да се уздигнемо у хијерархији. Дакле, ова тенденција да се вређа сензибилитет Екоове библиотеке фокусирањем на познато је људска пристрасност која се протеже и на наше менталне операције. Људи не шетају около са антирезимеима који говоре шта нису проучавали или искусили (посао је њихових конкурената да то раде), али било би лепо да се то ради. Баш као што треба ставити библиотечку логику на своје место, исто треба учинити са знањем.”

Како одржавати антибиблиотеку

Антибиблиотека је контраинтуитивна идеја која се коси са многим нашим дубоким уверењима. Као таква, можда ће бити тешко знати одакле почети. Колико књига треба да садржи? Колики је однос прочитаних у односу на непрочитане књиге? Неће ли то створити анксиозност? Као и увек, не постоји јасан одговор на ова питања, али неке стратегије могу бити од помоћи.

   -  Забележите све релевантне референце. Када аутор помене другу књигу, проверите тачну референцу и забележите је. На тај начин ћете имати листу свих релевантних извора за књигу када завршите са читањем. Затим, истражити ову констелацију књига. Мало је вероватно да ће вам сви извори на листи изгледати занимљиви. Понекад је само кратак одломак извора релевантан за књигу коју сте управо прочитали. Али други пут ћете открити књигу која заиста изазива вашу радозналост. Додајте је у своју антибиблиотеку.
     
   -  Питајте колеге читаоце за препоруке. Ако читате књигу која вам се посебно допала и желите да сазнате више о тој теми, једноставно питајте људе да ли знају за неку сличну књигу. Ако немате много читалаца у свом кругу, можете користити Гудридс или Амазон да пронађете сличне књиге. Прочитајте рецензије да бисте одлучили да ли би те књиге биле добар додатак вашој антибиблиотеци.
     
  -  Допустите случајности. Прочитао сам доста занимљивих књига које сам случајно купио у књижари јер су корице изгледало лепо, а наслов интригантан. Иако су тражење извора и сличне књиге ефикасни начини за изградњу антибиблиотеке, оставите простор за случајна открића.


- Не очекујте да ће се удео непрочитаних књига смањити. Иако не постоји савршена пропорција, што више читате, више ћете проширити свој обим знања, а све више непрочитаних књига ће бити додато вашој антибиблиотеци. То није лоша ствар, значи да прогресивно претварате непознато у познато непознато.

-- Побољшајте свој однос са знањем. У почетку, стварање антибиблиотеке може бити чудно, па чак и помало узнемирујуће. Толико књига — да ли ћу икада моћи да их све прочитам? Није ли то губљење новца? Запамтите да је знање процес, а не поседовање. Осим тога, стварање антибиблиотеке је улагање у себе које треба да остане у оквиру сопствених могућности. Чак и ако на полици имате само 3-5 књига које нисте прочитали, већ и то је одличан корак у проширењу интелектуалног хоризонта.

Без обзира на величину – од неколико до на хиљаде књига – антибиблиотека нам ствара скромност у односу на знање. Подсећа да нам је знање ограничено и несавршено. Далеко од тога да је негативна, ова свест може покренути радозналост и подстакнути нас да преиспитамо сопствене претпоставке. У свету у коме је нијансирано размишљање потребно више него икад, антибиблиотека је преко потребан алат за размишљање.

* На то питање, Умберто Еко је дрско одговорио: „Не, ово су оне које морам да прочитам до краја месеца. Остале држим у својој канцеларији.”

 

Аутор: Ан-Лори ле Канф

Извор: Нес лабс

Превод: Александар Јовановић за СКЦ "Ћирилица" Београд и Ћирилизовано




Руско друштво се креће ка безбрачности и беспородичности

 

 

Русија се већ налази у стању катастрофе институције породице и стабилно иде ка стању безбрачности и беспородичности, а власти својим деловањем само убрзавају овај процес, иако се, чини се, понашају „строго према Уставу." Овакав извештај је на семинару клуба "Универзум" направио председник одбора АНО „Заједница практичара образовних породичних наука“ Михаил Смирнов

Он је напоменуо да се кризно стање пре свега изражава у физичком стању породичне установе: број породица не одговара размерама земље и потребама друштвеног развоја. Он наставља да опада, расте удео малодетних, а као резултат опада и удео породичних грађана. Али број самохраних родитеља са децом остаје константно висок. Сви ови показатељи постоје у негативном тренду.

 

Тако се у Русији већ више од 40% домаћинстава састоји од једне особе, а њихов удео се удвостручио у последњих 20 година. Само нешто више од 20% домаћинстава su породице са оба родитеља и децом. У апсолутним бројевима, ово је отприлике 23 милиона породица. Од тога 15 милиона има само једно дете, 6-7 милиона двоје, а само мање од 2 милиона породица подиже троје или више деце. Штавише, од ових 23 милиона, отприлике трећина нису породице у ужем смислу те речи, већ један од родитеља (више о томе у наставку). Смирнов напомиње да је за развој земље потребно 25 милиона породица са 3-4 деце. Док је данас много мање породица са бар једним дететом (око 15 милиона).

 

„Анализа показује да се наше друштво де факто постепено развија у стање безбрачности и беспородичности, па се смањује и број породица које се претварају у друштвену мањину.

Према мојим прорачунима, сада је у Русији само око 28% породичних грађана у строгом смислу те речи (41 -42 милиона) Штавише, све до 2000-их тема кризе породице, била је нашироко расправљана, да би је потом у потпуности заменила тема демографске кризе. сведено на демографске показатеље рађања, смртности и очекиваног животног века“, рекао је Смирнов.

 

Он истиче да установа породице данас нема формалну дефиницију – ни општу ни секторску. И то је веома лоше.

 

„Породица уопште нема правни нити било какав легитимни субјективитет. Држава данас заправо штити не породицу као друштвену групу, већ интересе и права њених појединачних чланова – појединаца. Тако је устројен наш систем социјалне помоћи. Породица правни статус супружника-родитеља и породичне деце нема општеобавезујући јавни карактер. Званични подаци о броју породица данас су обрачунске, а не пописне природе. Подаци о броју грађана просто изостају у статистици као класа. Држава нема формално-правни основ за спровођење породичне политике у ужем смислу те речи због непостојања у законодавству субјекта као што је породица. Због тога социјална помоћ није усмерена на саме породице, већ ка деци и родитељима, без обзира на њихов брачни статус“, рекао је стручњак.

 

Он сматра да у овом тренутку израз „породица је основа друштва“ није ништа друго до метафора, што ни на који начин није заступљено у законодавству. А демографски трендови и недостатак легитимације породице значе да се загарантовано крећемо ка друштву без породице. А држава тај процес убрзава издвајањем буџетских средстава за то.

 

На пример, термин „породица са једним родитељем” није у научној употреби, али је нашао свој пут у владиним документима. А оно што значи уопште није породица, већ, на пример, самохрана мајка. Иако је непотпуна породица одувек схватана као породица, то је са становишта непотпуности њених функција. Ако нема комплетне структуре – родитеља и деце – то уопште није породица. Под непотпуном породицом подразумева се малодетна породица, јер функције родитељства и детињства нису потпуне (деца се међусобно васпитавају, деца васпитавају родитеље).

 

"У оквиру социјалне политике консолидује се замена појмова. Зашто? Имамо социјалну државу, а у темељима уставног система стоји да је основа друштва појединац са својим правима. Објекат социјалне заштите је појединац. Дакле, када кажу да пружају подршку породицама са децом, они лажу. Они пружају подршку грађанима појединцима“, нагласио је Смирнов.

 

На пример, усресређујући се на грађане, а не на породице, саме власти подстичу разводе на Северном Кавказу, који су нагло порасли последњих година. Многи се тамо венчавају по шеријату и за њих није проблем да се разведу у матичној служби ако се тиме отвори пут ка примању дечјих додатака. Породица се заправо не распада, али за државу више не постоји. Али њему то није битно, јер бенефиције не примају породице, већ грађани. Упада се у зачарани круг, сматра стручњак.

 

Он је уверен да је земљи потребан заокрет ка политици „Русија је породична земља“. А у наредних 30-40 година породична политика треба да постане срж демографске политике. Само она може државу извући из рупе, а не „циљану“ помоћ, која није чак ни демографска, већ социјална и усмерена на борбу против сиромаштва. Иначе, Накануне.РУ о томе пише већ дуги низ година. Власти демографску политику замењују социјалном, а породична политика уопште има у великој мери антипородични малолетнички карактер, што је и записано у Породичном законику.

 

Депутат Државне думе Николај Николајев говори о одсуству било каквог правног субјективитета породице. Он напомиње да је дефиниција породице само у закону о егзистенцијалном минимуму. Сходно томе, породица као таква нема никаква права, она једноставно не постоји у законодавству. Тиме се, иначе, ствара терен за малолетнички прогон породица. Ово је прошлог лета изјавила тадашња сенаторка Јељена Мизуљина. Према њеним речима, садашњи Породични законик заправо не оставља места породици.

 

Други проблем у Русији је развод. Од 100 бракова, 70 се заврши разводом. Под овим условима, не можемо говорити ни о каквој нормалној плодности. Иза тога следи и проблем абортуса. Према званичним подацима, свака четврта трудноћа завршава се уништењем детета, а према подацима потпредседника Државне думе Петра Толстоја и Ане Кузњецове, ситуација је заправо још гора – свака друга. Истовремено, у друштву, судећи по социолошким студијама, генерално постоји висок ниво одобравања абортуса и развода као наводно сасвим прихватљивих и нормалних појава.

 

Модератор скупа, историчар Андреј Фурсов, на крају је скренуо пажњу да су богате породице веома забринуте за брак и своје потомство, док се за сиромашне промовише идеја да породица постаје прошлост. 

 

 

Аутор: Јевгењиј Чернишов

Превод: Драган Вукојевић

Извор: Накануне

Чип, чип, чип, чип и тело

 

Презентация компании Neuralink по имплантации мозгового чипа в человеческий мозг. Фото: Zuma \ TASS

 

Трка неуроимпланата: да ли су прве рачунаре уградили у мозгове парализованих људи и да ли ће после њих на реду бити оператери дронова?

У уторак, 30. јануара, Илон Маск је на својој друштвеној мрежи ИКС, објавио да су стручњаци из његове компаније Нјуралинк (Neuralink) усадили (имплантовали) у мозак првог пацијента, неурочип за контролу спољашњих уређаја мислима (паметних телефона, рачунара, конзола за игре и телевизије, специјалних уређаја за управљање протезама). Имплант је без претеривања назван - "Телепатија".

Истог дана, кинеске новине (South China Morning Post) су известиле да је кинески имплант вратио пацијенту неке моторичке функције. Значење ове поруке је очигледно: трка неуроимпланата је почела.

Нјуралинк је још 25. маја 2023, добио одобрење за спровођење свог првог клиничког испитивања на људима, од америчке Управе за храну и лекове (ФДА). Документ је предвиђао интервенцију помоћу специјалног чипа и хируршког робота развијеног за ову сврху. Пошто је прошло већ осам месеци, јасно је колико је тежак задатак пред неурохирурзима и колико су га руководиоци пројекта озбиљно схватили. Регрутовање добровољаца међу потпуно парализованим пацијентима трајало је више од годину дана.

Уосталом, ово није био први покушај добијања дозволе за рад са пацијентима.

Илон Маск не би био то што јесте, да није зарадио велики новац на таквим вестима; у овоме је он признати мајстор.

Пре две године, Нјуралинк је вредео мање од 2 милијарде долара, а до августа је већ био процењен на 5 милијарди. Скок вредности од 2,5 пута, тржишни аналитичари објашњавају повећањем у неколико трансакција акцијама, пре него што је компанија објавила да је ФДА одобрила испитивања на људима.

У ствари, Нјуралинк није био први који је предузео истраживање у овој области. Неколико компанија је почело да развија неуронски интерфејс мозак-рачунар много раније. Сви Маскови конкуренти такође имају значајну тржишну вредност. Али они немају бренд као он, који већ дуго сам себе рекламира, са великим успехом.

Ипак ове компаније су добиле дозволу да раде са људима много пре Нјуралинка и већ су постигле стварни успех. На пример, пре годину дана, аустралијски стартап Синхрон (Synchron), чији су акционари Џеф Безос и Бил Гејтс, претекао је Нјуралинк успешно уградивши 1,5-инчни чип парализованом човеку, који му омогућава да контролише дигиталне уређаје снагом мисли. До данас су Синхронови чипови већ инсталисани у више од 10 потпуно парализованих људи.

Стекавши способност да контролишу рачунар, они комуницирају са вољенима путем месинџера, па чак и купују у продавницама.

Синхронова технологија подразумева увођење микрочипа кроз крвне судове у тачно одређено подручје мозга. Усађивање не захтева оштећење ткива или отварање лобање. После два дана пацијент може да иде кући.

Маск, то не може, али његов метод има друге предности: теоретски, његов чип је много моћнији (1024 контакта наспрам 16 код Синхрона) и пружиће много више могућности. Поред тога, најважнији део програма Нјуралинка није чак ни чип, већ хируршки робот који изводи операцију на отвореном мозгу. Што више контаката треба да се усади, што је њихова величина мања, то је већи ризик од грешке хирурга. Верује се да робот драматично смањује ове ризике.

Историја истраживања

Садашња достигнућа нису се појавила ниоткуда. Брзи развој неуронских интерфејса у различитим земљама траје већ 30 година. Да бисмо боље разумели како ове револуционарне медицинске технологије функционишу, корисно је подсетити се историје.

Рад на стварању неуронског интерфејса први пут је почео 1970-их на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу (UCLA). Истраживања која су резултирала развојем алгоритама за реконструкцију покрета из сигнала неурона у моторном кортексу (они контролишу моторичке функције) такође датирају из 1970-их година.

Постепено је било могуће идентификовати сигнале из моторичког центра мозга из одређених група неурона и користити их за управљање спољашњим уређајима. Ове групе у различитим земљама и лабораторијама предводили су изузетни научници: Ричард Андерсен, Џон Донахју, Филип Кенеди, Мигел Николелис, Ендрју Шварц.

После вишегодишњих експеримената на животињама, средином 90-их, први уређаји способни да преносе информације са тела на рачунар су усађени људима. Научници су успели да обнове оштећене функције слуха и вида, као и изгубљене моторичке способности.

Успешно функционисање неуронског интерфејса заснива се на способности мозга да се прилагоди; као резултат, имплант служи као извор биолошких информација.

Наука и технологија стичу искуство и замах. Међу лекарима се операција уградње слушног (кохлеарног) импланта не сматра нечим феноменалним. Али ово је исти неуроимплант. Иако је након операције потребан дуг период рехабилитације и обучавања пацијената. Данас око 100.000 људи широм света користи такве уређаје.

Како то ради

Силицијум има способност да повеже неживу материју са живим неуронима, а транзистори окружени неуронима примају сигнале од нервних ћелија. Истовремено, кондензатори им шаљу сигнале. Сваки транзистор на чипу детектује најмању, једва приметну промену електричног набоја која се јавља при "пецкању" неурона (активацији) у процесу преношења јона натријума.

У недавној прошлости, такво микроелектронско коло је било способно да прима импулсе од 16 хиљада можданих неурона биолошког порекла и шаље повратне сигнале ка неколико стотина ћелија. И ово није чисто механичка интервенција: традиционална биолошка кола су такође укључени у процес. Пошто су неурони изоловани из ћелија које их окружују током производње чипа, морали су да се додају беланчевине који „слепљују“ неуроне у мозгу, образујући такође, додатне комуникационе канале.

Истраживања у Русији

У Русији се слична истраживања спроводе у Руској академији наука, Московском државном универзитету, низу државних предузећа и приватних лабораторија. За разлику од западних научника, они су се фокусирали на неинвазивне методе прикупљања информација из мозга (за нас је најразумљивији електроенцефалограм). За снимање мождане активности, неинвазивни интерфејс користи електроде постављене близу површине мождане коре.

Такви уређаји се једноставно стављају на главу, многи су чак пуштени у продају. Прототип шлема-неуро интерфејса је пре неколико година представио Институт за електронске управљачке машине И.С. Брук (ИНЕУМ), део концерна Автоматика. Познато је да Руска Уједињена Корпорација за израду инструмената (део Ростека) такође тестира неинвазивни неуронски интерфејс мозак-рачунар. Пацијенти са таквим уређајем, према речима инжењера и програмера, моћи ће да мислима контролишу роботске протезе.

Ови сензори откривају промене у напону и мере фреквенцију и интензитет сваког неуронскеискре“ у мозгу. Уређај детектује електричну везу између неурона у мозгу. Ова метода, за разлику од Маскове методе, оштро ограничава количину добијених информација, али не захтева хируршку интервенцију.

Међутим, о учинку руских компанија одавно се ништа не извештава. Сасвим је могуће да се то објашњава војном сврхом развоја — у различитим земљама, у настојању да се особље доведе у безбедну зону, многи концерни развијају неинвазивне интерфејсе за даљински контролисана борбена оружја и оруђа.

Два пута у будућност

Инвазивно усађивање неуроимпланта пацијенту током веома скупе и сложене хируршке процедуре и уређаји који се носе на глави две су гране тржишта које се брзо развија. У догледно време тешко је замислити да ће се потрошач бацити под нож неурохирурга како би проширио своје могућности – управљање уређајима мислима. Главна област ове технологије је помоћ парализованим особама које нису у стању да комуницирају и живе активним животом. Ако осигуравајућа друштва креирају релативно приступачне програме, за ове несрећне људе ће почети други живот.

Али број таквих људи је веома мали ако се посматра тржишно. И мало је вероватно да ће такве операције ускоро изаћи из категорије јединствених. Али неинвазивни интерфејси за једноставне задатке брзо проширују свој обим примене. А њихова главна компонента уопште није уређај, већ софтвер.

Такви уређаји ће брзо постати помоћници оператерима беспилотних летелица или спасиоцима. Они ће највероватније бити стотине пута јефтинији и једноставнији од Нјуралинкових чипова и имаће сасвим ограничене задатке. Али поредећи два главна правца у стварању неуронских интерфејса, не сме се заборавити да живо мождано ткиво реагује са електродом, хемијски утиче на њу и мења њена својства. Због тога, усађени чип захтева поновљене операције сваких 5-6 година да би задржао функционалност. За сада не постоји други начин - чак и контакти од хемијски инертног злата морају да се мењају.

Међутим дугорочно, сви неуронски интерфејси, без обзира на начин повезивања са мозгом, створиће за човечанство додатни ниво свести, проширујући људске могућности.

На пример, данас постоје програми који могу дешифровати мисли и превести их у говор или писану реч брзином до 60 речи у минути. Илон Маск је о томе написао на свом ИКС налогу: „Замислите када би Стивен Хокинг могао да комуницира брже од дактилографа или аукционара. То је циљ“.

Оставимо за сада по страни такве снове великог иноватора попут лека за гојазност, аутизам, депресију и шизофренију помоћу неурочипова. Ипак, управљање уређајима и механизмима је наша блиска и стварна будућност. Међутим, један сан писаца научне фантастике може се остварити и раније него што се очекивало: ако два пацијента могу да пренесу мисли рачунару и од њега примају информације, онда ће преко овог електронског посредника размењивати мисли не трепнувши. Међу парализованим пацијентима могу се појавити прве „невољне телепате“.

 

Аутор: Валериј Ширјајев

Превод: Драган Вукојевић

Извор: Новаја газета