Луди поручник

Далека планета Мемља копија Земље лагано је завршавала свој круг око Мунца.

Цела галаксија се смејала тој радости коју су припадници Мемље показивали

завршетку једног циклуса. Једино им се нису смејали њихови клонови на другом крају

непрегледа, јер и нису знали да постоје. Додуше било је планета и са нижим облицима

живота, али оне нису битне. Чак су и имена топонима била слична, а понегде и иста са

онима на Земљи. О догађајима и радњама да и не причамо. Све је било преписано.

Седео је и дежурао у послузи. Смењивали су се по Плану (план се некад у војсци

писао великим словом јер је морао бити испуњен). Сада је на њега ред. Смена је

преузета. Екипа одабрана, све бољи од бољег. На челу послуге је Луди поручник. Тако

су га сви звали. Ретко ко је знао његово име, Станко Милорадовић. Играо је најбоље

фудбал, остале спортове није рачунао. Сваки слободан тренутак посветио је тој игри.

Разочарао је оца када је после средње школе уписао Војну академију. Чак није хтео ни

у пилоте да оде, што је оца још више разљутило. Говорио је да ће да обара те

надобудне „официре и џентмене“. Репрезентација је увек била његова смена. Девојке

су луделе за њим, а он је волео само једну, докторку Цвету. Једино је она разумела ту

необузданост Лудог Коња, познатог индијанског поглавице. Није се љутио на надимак.

Био је поносан на њега.

Застарели систем "сева"

Линија радара се лагано обртала. Антену су подесили да се окреће у најспоријем

режиму. Лако је Крусима, они антену подесе на запад и све је у реду. Смеју се кад неко

каже да би неко могао да дође са истока. Једино они са Маљаске, али су их и тамо

чекали. Увек су се на гађањима у Крусији, дивили сорабским послугама и остављали их

за крај да се одушевљавају како ти поносни Сораби гађају.

На видику није било ничега. Кроз главу су му промицале мисли. Нака Рутовац и

Александар Ђорђевић. Први из села Кољне код Крстеника, сељаче у души, али са

завршеним правима. Почели су да га славе тек после ’99-е. Биста му је у Чаршији1 код

суда. Кад је кренуо је у Велики рат већ је имао децу, комплетан човек. Аљтиљерац по

ВЕС-у, лака аљтиљерија. Испратише га сви, мајка са сузама, а и отац са оном једва

приметном у десном оку, а жена са дечицом у наручју. Одредиште Крагојевац,

распоред батерија око града брдо, које ли оно беше? Да, баш то сељаче је прво на

свету оборило лемачки аероплан. Једину награду коју је тражио је да командантовим

белим коњем пројаше кроз Крагојевац. Ово је само део скромности сорабског војника

који је увек желео само да дође назад у село и да оре. Сва Медиња (на Земљи Дедиње)

овог света том бркајлији била су страна. Потомци су му се расули по свету, али опет

кажу неки праве добра вина. Лоза калемљена калемовима из Кољне, Кренове и

Ледвеђе.

Поглед му лагану склизну на радар који је и даље показивао ведро небо, нигде

никог на „ракетомету“, тако су се они шалили алудирајући на пушкомет. Шта ли ради

заставник Предојевић у подстаници? Вероватно размишља о пензији и старим

родитељима онемоћалим у Бресници. А шљива колико хоћеш. Тата је започео сушару,

па стао. Како да настави? Вечити проблем, пусте паре. А шта ли је са оним Александром

Ђорђевићем, запита се он? Понижен, увређен, баш као и некад сорабски славни

великоратници типа Михаило Таџаревић2. Задржали су му чин, али још увек се бори да

докаже да ли је уопште био у послузи. Како је то могуће? Братство и јединство и

наслеђе Медиња, ваљда. Све исто као на Земљи. Па, ко је онда обарао оне авионе?

Како је добио орден од председника државе, а сад га нема нигде. Где ли је сада? Кажу

има удружење, али их нико не зове. Важно је да се поштују међусобно, они прави.

Ух, што је досадно! Даљински маркер баш ништа не показује. Старији водник

Јосиф Трајковић илити Пирке, шали се да су му нервозни прсти на „црвени пул“3. А ти

би их као употребио? Мир је, немамо више непријатеље. Шефе, немој ме резилиш,

говорио је са оним старим пиротским нагласком, којег није могао никако да се

ослободи. Касније није ни покушавао, а девојкама је било то и симпатично. Супругу је

баш на „орату“4 задобио. Јако се наљутио када је једна Филолошка гимназија увредила

јужњаке. Опростио им је, али није заборавио. Знаш да сам нервозан ко лептир. Ти само

нареди. ’Aјде де, покушавао је Луди да га имитира. Држим те за реч.

Приводили су смену крају. Идемо код Мујка, да видимо шта ради, па ћемо кући.

Мујко је био Себеријан, али плав, па га је баба тако прозвала. Држао је најлепшу кафану у том крају. Ракеташе је обожавао. Баш због Ђорђевића. Жалио је што су се мало помели. Када су оборили „Невидљивог“ мало су прославили, а увек су послсмене кафенисали до подне. Наставио је да се дружи и са новом гардом, али старомшколом. Приче без краја, али увек са мером. Пирке је и даље био нервозан. Све му сескупило. Жена, деца, сви здрави, али мала плата. Подстанари, влага, газдарица. Некидан је ћерка наломила ружу, дете се играло, а она побеснела. Шефе, ма че дигнем кредит и че почнем да зидам кућу. „Ћ“ је увек изговарао карактеристично мекано. Бар с мистрију умејем. Само да је здравља, нема проблема, зови ме, и тако ништа не радимосим што гледам у небо. Погледај ове крваве трагове. Да, мајку им. Као не посипајухемију, болесници. Погледаше се значајно. Мујко, устаде и стави још једно лонче закафу. Овог пута сипао је и ракију са Јелице као додатак. Добио је у „ринфузу“, али права, без грешке. Она скупоцена у продавници се зове „Славица“, по ономпартизанском филму. Што се не зове „Милунка“? Ћутали су, разумели су се. Ракија је била прехладна. Мујко је држао у замривачу, али су је лако дотерали на температуру за пиће. Дедин рецепис, шалили су се. Ставиш чашу у руку и она се час загреје. 

Растадоше се. Крвави авионски трагови су остављали шљам баш негде око Јелице. Погледаше у

небо и погледи им се поново значајно спојише. Тека! Ете тека!5 одговори поручник,

који је помало улазио у чари тимочко-призренског наречја. Интересанто да се наречје

исто звало као и оно на Земљи. Седоше у кола и одоше на одмор. Прекосутра су

поново на дежурству у смени.

Ух, што је овај мир досадан, рече Луди, испивши гутљај јутарње кафе. Види

овога, маме му га. Спустио се испод шест километра. Трајко, шта кажеш? Погледи им се

и трећи пут значајно спојише за неколико дана. Шефе, наређуј! Азимут 195, тражи.

Нервозни прсти су се смирили. Застарели систем „Сева“ је прешао у борбени поредак.

Пали! Шиљата ракета је излетела, па за њом друга. Док се део послуге освестио небо

над Саберијом је заискрило око пола минута након ракетирања. Тајац.

Полицијски џипови. Ротације. Урлање. Нова смена је заузела на брзину место.

Небо над Сорабијом је било чисто. Шљама више није било.

Не секирај се Луди, говорио му је пуковник Кунић, познат како прати емисије

ријалити шоуа и скида профиле учесника, на четрнаестом спрату војне болнице,

пензија и није тако лоша ствар. Спасио те надимак. Одавно сам рекао да треба да те

избаце из службе, али неко те је оставио. Сад те ја нисам дао. Трајко се извадио. Само

он зна како. ’Ајд сад, дом да си идеш. Да се жениш и децата да си правиш. Пусти

Трајко, све их је заразио.

1. Чаршија – израз који Крстеничани користе за Крстеник.

2. Михаило Таџаревић, јунак Великог рата. Рођен у селу Сургаш код Оба. Сам је заробљавао водове Бугара. Носилац је три Кнежеве звезде, Сребрне и Златне медаље за храброст, Ордена белог орла са мачевима, Албанске споменице, Ордена Легије части и енглеског Ратног крста. Када је видео неправду која је задесила србске јунаке отишао је у САД где је и преминуо. Сахрањен је у порти манастира посвећеног Светом Сави.

3. Пул – дугме.

4. Ората – разговор, говор.

5. Тека. Ете, тека – и тако то. Узречица у пиротском крају.

За „Ћирилизовано“, Милорад Ђошић, пуковник авијације-пилот