субота, 8. јануар 2022.

Протести у Казахстану: узроци и последице



Изостанак „заштитног лица“ протеста, који је у неколико дана обухватио скоро 15 градова, намеће низ питања од којих је главно „ко се с ким сукобљава?“. У тим условима, било каква објашњења у стилу „у земљи је почела обојена револуција“ не звуче баш сувисло, пошто политичка раван сукоба очигледно има природу сукоба унутар елита и повезана је са борбом два „клана“.

У Казахстану су 2. јануара 2022. почеле протестне акције чији је формални окидач било повећање цене моторног горива (течног нафтног гаса) са 60 на 120 тенги по литру (са 10,5 на 21 рубљу, односно са 14 на нешто више од 28 српских динара – прим.прев.). Географски, протести су почели у југозападном делу земље, односно у области Мангистау (у градовима Жанаозен и Актау).

Ово није први случај протестних акција у овој области, која обезбеђује више од четвртине производње нафте у Казахстану и пружа услуге преноса нафте (нафтовод Актау-Жетибај-Узен пролази кроз Мангистауску област, а затим иде до Самаре). Дакле, слични догађаји су се десили у децембру 2011. године у Жанаозену, тада је протест такође почео са социјалним захтевима запослених у филијалама предузећа Казмунаигас и неколико дана је био гушен силом. Том приликом, је са места шефа Фонда националног благостања Самрук-Казина, власника државног удела у Казмунаигасу, смењен Тимур Кулибајев, зет Нурсултана Назарбајева (тадашњег председника Казахстана – прим.прев.).

Велики протести у Казахстану били су и током априла и маја 2016. године, а повод су биле нове измене и допуне Закона о земљишту Републике. На крају, низ протеста одржан је и 2019. године, укључујући и град Жанаозен. Али и ту су надлежни брзо реаговали, јасно изневши свој став.

По чему се протести 2022. разликују од претходних? И зашто су протести отишли тако далеко?

Разлог лежи у много „слојева“ и фактора који утичу на протестне акције у јануару 2022. Разматрајући случај Казахстана, могу се издвојити четири главна „слоја“ за анализу тренутне ситуације.

Први слој је повезан са борбом унутар казашке елите, која је почела још пре марта 2019, али је ушла у активну фазу управо од почетка преноса власти у Казахстану (тада је тадашњи председник Нурсултан Назарбајев поднео оставку и предао власт садашњем председнику Касиму Жомарту Токајеву – прим.прев.) . Дакле, за скоро три деценије свог мандата председника земље, Н. Назарбајев је успео да изгради чврсту „вертикалу власти“, на чијем је врху био. Првобитно одређен 2019. године, пренос власти није значајно утицао на постојећи систем, задржавајући за Елбасија (Назарбајева – прим.прев.) само мање формалне полуге утицаја на ситуацију у земљи (председавање политичким саветом владајуће партије Нур Отан, доживотно председавање Саветом безбедности Републике Казахстан, статус вође нације – Елбаси, уписан на уставном нивоу), али и неформални (положај породице и ужег круга првог председника у власти и пословним структурама).

Ова нагодба је довела до двовлашћа у земљи, које се само појачало у првој години преноса власти. Довољно је подсетити се на проширење овлашћења Елбасија у погледу утицаја на кадровску политику новог председника. Именовање министара (са изузетком министра иностраних послова, министра одбране и министра унутрашњих послова), Јавног тужиоца, председника Комитета за националну безбедност и гувернера Народне банке вршило се у договору са Н. Назарбајевим, према указу новог председника Касима Жомарта Токајева од 21. октобра 2019. године.

Међутим, почевши од маја 2020., склад унутар елите је трпео измене: прво је Елбасијева најстарија ћерка, Дарига Назарбајева остала без функције председника Сената. Иначе, „свој човек“ на овом месту је био важан елемент у систему „задршке и равнотеже“ који је изградио Елбаси, обезбеђујући положај Назарбајева у власти током прелазног периода: према чл. 48 Устава Републике Казахстан, „у случају превременог отпуштања или разрешења са функције председника Републике Казахстан, као и његове смрти, овлашћења председника Републике до краја мандата пребацују се председавајућем Сената парламента“. Даље, у новембру 2021. године, председника владајуће партије Нур Отан Н. Назарбајева заменио је К.Ж.Токајев.

Све ово је несумњиво утицало на институционални оквир „контролисаног” преноса власти који је изградио Н. Назарбајев и изазвало је извесно „врење” унутар елите. Дакле, разматрани догађаји из јануара 2022. године се веома добро уклапају у логику последњих годину и по дана, слабљења позиција првог председника земље и јачања позиција новог шефа државе. Протестне акције које су почеле 2. јануара 2022. године у Мангистауској области пребрзо су прерасле из категорије друштвено-економских у политичке. А главни слоган демонстраната „Старче, одлази“ је живописан пример каналисања масовних осећања и правилног одабира циља народног незадовољства. Као резултат, могу се извући следећи закључци:

Прво, тренутна ситуација у Казахстану омогућила је председнику Токајеву да предузме „крајње” мере и уклони са функције првог заменика председника комитета националне безбедности (КНБ) Самата Абиша, нећака Н.Назарбајева, чиме је ослабио утицај Елбасија на снаге безбедности. Следећи корак била је оставка председника КНБ Карима Масимова, представника „старе гарде“ – Елбасијевог најужег круга. Промена у снагама безбедности увек доводи до промене унутрашњег односа снага у власти, а Казахстан није изузетак. А кадровске реконструкције у снагама безбедности у периоду политичке кризе довеле су до аморфности структура безбедности и дезоријентације млађих и средњих официра (чија наређења се извршавају и који имају стварну власт).

Истовремено, изостанак „заштитног лица“ протеста, који је за неколико дана обухватио скоро 15 градова, поставља низ питања, од којих је главно „ко се с ким сукобљава?“. У овим условима, било каква објашњења у стилу „у земљи је почела обојена револуција“ не звуче баш сувисло, пошто политичка раван сукоба очигледно има природу сукоба унутар елита и повезана је са борбом два „клана“.

Друго, председник Токајев се прогласио председавајућим Савета безбедности Републике Казахстан, „узевши“ од Н.Назарбајева последњу званичну функцију у систему власти. Како је дошло до ротације, с обзиром на доживотни статус додељен Елбасију, јавно се не коментарише. Али после смене снага, лојалних Н. Назарбајеву, ова кадровска реконструкција изгледа сасвим логична, пошто за Токајева нема стварних ограничења.

Треће, интересантна је и географија протеста, који је био локализован у два главна региона – регионима Мангистау и Алма-Ати. За први регион су повезани интереси Елабасијевих присталица: Тимур Кулибајев, средњи зет као једна од кључних личности нафтне и гасне индустрије Републике Казахстан; млађи зет Димаш Досанов, генерални директор и председник управног одбора КазТрансОил АД (власник нафтовода Актау - Жетибај - Узен); а такође, према казахстанским медијима, други супруг Дариге Назарбајеве, Каират Шарипбајев, председник одбора националне компаније КазТрансГас. Дакле, протестне акције у области Мангистау, с једне стране, могу бити „подгрејане” са њихове стране и подржане за делегитимизацију актуелне власти. С друге стране, могу утицати на имиџ породице Назарбајев, дискредитујући је у очима становништва због „грабежљивог“ понашања казахстанских нафтних и гасних компанија (које је, заправо, К.-Ж.Токајев већ започео користити, посредно их окривљујући у јавном простору). Али у сваком случају, блиско партнерство са највећим западним нафтним и гасним компанијама Ексон Мобил и Шеврон ће приморати казахстанску пословну елиту да учини све што је могуће како би се успоставио ред у земљи и вратило на претходни начин рада.

Други регион – Алматинска област – такође је изабран с разлогом: с једне стране, регион са високим уделом конститутивног народа (број Казаха у укупном становништву Алматинског региона је више од 70%) је близак Н. Назарбајеву, који се у различитим периодима своје политичке каријере ослањао на национална питања ... С друге стране, регион се налази на граници са НР Кином и Киргистаном, што дозвољава демонстрантима, ако буду поражени, да брзо напусте земљу.

Четврто, стручњаци помињу представнике пословне елите Казахстана и њихово напуштање земље приватним летовима, укључујући Патоха Шодијева (сувласника рударске компаније Eurasian Resources Group) и Кенеса Ракишева (председник холдинга Fincraft Group), што додатно сведочи о почетку реконструкције унутар елита, где председник Токајев покушава да се реши „назарбајевске кохорте“ и промовише себи одане људе.

Као резултат тога, горња анализа доводи у питање ефикасност деловања власти Републике Казахстан: да ли су власти могле да угуше немире 2. јануара? Највероватније су могле, оне имају слично искуство. Да ли је било шансе да се горе наведене кадровске промене изврше на другачији начин? Да, било их је, али би требало више времена, којег председник Токајев такође нема. Председнички избори ће се одржати у Казахстану 2024. године. Али с обзиром на политичку традицију Казахстана да се избори одрже пре рока, постоји могућност да се ситуација понови и избори поново буду одржани пре истека петогодишњег мандата. И Касим Жомарт Токајев мора са нечим да иде пред бирачеМинимални план – као „независни“ играч, а максимални – са започетим економским и политичким реформама. У прилог политичкој природи протеста говори и чињеница да после спремности председника Токајева да смањи цене гаса, немири нису престали.

И, коначно, да ли се пренос власти може сматрати завршеним? На ово питање нема недвосмисленог одговора, будући да текућа кадровске промене сведоче да је иницијатива председника Токајева „прочитана“ и покушају да се изврши „реформа“ политичке класе Републике Казахстан. Међутим, узимајући у обзир чињеницу да је Н. Назарбајев кључна, али не и једина фигура у постојећем систему власти у Казахстану, а представници породице првог председника и његових присталица заузимају кључне позиције у пословним структурама, говорити о потпуном преузимању власти од стране Токајева, по мом мишљењу, још није целисходно.

Други слој анализе је уско повезан са првим и тиче се међуплеменских односа. Дакле, већина клана Назарбајева, и сам К.Ж.Токајев, су представници старог жуза (жуз је историјски установљено племе Казаха - прим. аут.), чији утицај последњих година расте. Напротив, запад Казахстана је насељен припадницима младог жуза, који су ретко постављани на „највиша” места у систему власти, иако нису били потлачени као представници средњег жуза. И наивно је одбацивати утицај традиционалних установа власти на политички систем земље.

Биографија сваког члана елите, Казаха по пореклу, укључује податке о припадности једном од три жуза. Жузи као установе власти су под руководством савета старешина, а такође их надгледају најутицајнији политички и економски актери из реда њихових представника у формалној државној власти. Дакле, положај жуза не треба доживљавати као изговор или главни разлог сукоба, већ је узимање у обзир међужуских односа као једног од политичких фактора неопходан услов за разумевање специфичности унутар-казашких односа моћи.

Трећи слој је повезан са социо-економским проблемима, који су били почетни покретач протестних немира у земљи. Последњих година дошло је до општег незадовољства, а оштра антиковид реторика власти и периодична затварања становништва нису могли да не утичу на економију земље и расположење становништва. Стога се присуство општег незадовољства посматра као природан резултат последњих година и као општи глобални тренд (о чему сведоче друштвено-економски протести у многим земљама света).

Истовремено, упркос чињеници да наведена анализа показује превагу унутрашњих разлога над спољним, треба нагласити да демонтажа политичке елите уз одржавање опште структуре политичког система може пружити шансу спољним актерима да се уплићу у унутрашње процесе у земљи како би утицали на стање у земљина за себеповољан начин и промовисали сопствене интересе у Казахстану.

Стога је четврти слој анализе повезан са позицијом спољних актера, међу којима су Русија и НР Кина биле више заинтересоване за одржавање статуса кво. Казахстан за њих није само партнер, већ сусед, чији проблеми могу да их погоде домино ефектом. Истовремено, Кина неће директно интервенисати, јер то не одговара њеној спољнополитичкој стратегији. Напротив, Кина ће деловати преко прокинеских елитних група у Казахстану, одржаће консензус са Русијом на осигурању суверенитета Казахстана.

За Русију је ситуација много важнија: поред геополитичких интереса и заједничке границе, на територији Републике Казахстан живи и руско становништво, за чију безбедност је одговорна Русија.

По страни је остала Турска, чији су интереси добро укорењени посебно у Казахстану а у Средњој Азији уопште.

Коначно, Велика Британија и САД су такође заинтересоване. А ако је Уједињено Краљевство навикло да делује преко трећих страна, онда Сједињене Државе обично нескривено истичу своје интересе. Штавише, повлачење трупа из Авганистана поставило је питање присуства те земље у Средњој Азији. А омиљено америчко средство је распоређивање војних база у региону. Истовремено, чланство Киргистана, Таџикистана и Казахстана у ОДКБ не дозвољава им да оснивају било какве војне базе на њиховој територији. Туркменистан, који је затворен за спољне актере, аутоматски је искључен из групе потенцијалних „партнера“.

У тим условима, циљ Сједињених Држава био је Узбекистан, земља која тежи да развије вишевекторску спољну политику. Сходно томе, догађаји из јануара 2022. у Казахстану актуелизовали су питање промовисања интереса САД у региону управо преко ове централноазијске земље. Међутим, захтев председника К.Ж.Токајева за увођење снага ОДКБ на територију Републике Казахстан показује жељу Казашких политичких снага да подрже општи спољнополитички концепт Казахстана, одржавајући равнотежу у односима са кључним спољним партнерима. Поред спољнополитичког аспекта и спречавања земље да буде увучена у обрачун великих спољних играча, позив председника Токајева приморава најближе савезнике да подрже ново унутарелитно сређивање и дају легитимитет новој политичкој конфигурацији.

У закључку желим да напоменем да ће се узроци и последице јануарске кризе моћи у потпуности проценити касније. Истовремено, извесну логику стиче и став једног броја аналитичара о здравственом стању Елбасија и његовом одсуству из јавног живота Казахстана, што би могло послужити као снажан подстицај за демонтажу политичке елите земље. Заиста, прилично је тешко замислити брзину развоја догађаја и аморфност апарата власти под активним искусним Н. Назарбајевим, осим ако нису постигнути договори, које још нико није јавно саопштио.


Аутор: Дарја Осињина, политиколог, Финансијски универзитет при Влади Руске Федерације 

Извор: Протесты в Казахстане: причины и последствия

Превод: Драган Вукојевић

Ознака: Казахстан

1 коментар:

  1. Занимљива анализа, једна од ретких које приказују сушитну пробелма.

    ОдговориИзбриши

Пишите српски, ћирилицом!