Не бива „следи науку“

"Живот", Амир Реза Торкаман Рахмани / Картун мувмент

Превише политичара током пандемије вредносне судове преобличава у чињенице

„Наука може објаснити шта постоји у свету, како ствари функционишу и шта би могло бити у будућности, међутим по дефиницији наука не полаже право да зна шта би требало да буде.  Тако пише Јувал Ноа Харари у Сапијенсу. Схватио човек. Исто као и шкотски филозоф из 18. века  Дејвид Хјум, који у свом чувеном делу из 1751. године "Истраживање моралних принципа" рече да материјална стварност не може одређивати моралну стварност. 

Неколицина других људи такође је износила сличне ставове током пандемије ковида 19. Један од њих је др Вини Прасад, ванредни професор епидемиологије и биостатистике на Калифорнијском универзитету у Сан Франциску, који каже: „Наука не може доносити вредносне судове. Наука не одређује политику. Политика је људска делатност која комбинује науку са вредностима и приоритетима. Што се тиче дебате о затварању школа, Прасад примећује да:

„Наука може помоћи да квантификујемо повећани ризик (или недостатак истог) код поновног отварања школа и ширења САРС-ков-2, и да помогне у квантификовању образовних губитака због континуираног затварања, али наука вам не може рећи да ли да отворите или затворите школе. За доношење такве одлуке потребне су вредносни систем, принципи и визија типа друштва какво желимо да будемо".

Ерман Созудогру, сарадник у настави филозофије медицине на УКЛ универзитету, дошао је до истог закључка и то на почетку пандемије. „Научници раде дан и ноћ како би побољшали наше разумевање ове болести“, написао је у марту 2020. Такође: „Не постоје коначни подаци који могу одредити најбољи метод за борбу против ковида 19. Оно што одређује одлуке су наши вредносни судови. ''

Нажалост, такви увиди нису продрли у дух времена (немачки, zeitgeist - термин употребљен за наслов изложбе неоекспрексионистичких слика у Берлину 1982. године - прим. прев.). Уместо тога, струка и медији су протеклу годину провели убеђујући нас да „следимо науку“, као да је наука садржи и "мапу пута" и морални компас.

Наука нам само даје податке, не и упутства. Помало налик ветроказу. Погледате у ветроказ и закључите да дува јак ветар са северозапада, али оно што вам ветроказ не може рећи је како да одговорите на информацију. Једна особа може одлучити да би било лудо изаћи напоље по тако ветровитом дану, друга да је савршен дан за шетњу. Исти приступ, али различити одговори.

Ако сте одлучили да изађете на ветар, наука вам може помоћи да одлучите како да се утоплите. На пример, наука ће вам рећи да материјали који задржавају ваздух, нпр. гушчије перо, изврсно задржавају топлоту. Наука ће вам такође рећи да ношење шешира може помоћи да вам стопала остану топла, али наука вам не може рећи да ли да прошетате по ветровитом времену или да останете у кући сркућући врући какао на софи, док гледате како гране лупкају по прозору.

Јер наука нам може рећи како да постигнемо, али не који циљ. Тај посао припада идеологији, етици, вредносном систему. И ево опет срећемо Харарија, али овог пута кад у осврту на ковид фебруара 2021.године у Фајненшал тајмсу каже: „Када доносимо одлуку о политици, морамо узети у обзир многе интересе и вредности, а пошто не постоји научни начин да се утврде који интереси и вредности су важнији, не постоји научни начин да се одлучи шта треба да радимо".

Другим речима, „следи науку“ неће преживети логичко преиспитивање - било да је наука робусна или климава, етаблирана или још флуктуира, мења се. Кад људи кажу „следи науку“, оно што заиста мисле је „следи моје вредности“.

Да ли процењујемо успех медицине спашеним животима или напредак меримо на основу способности да се бринемо о умирућима? Да ли више ресурса посвећујемо људима који су нам дали живот или онима који ће наследити планету? Наука нам не може дати одговоре на ова питања. 

Неки верују у светост људског живота и да би очување живота требало да буде основни друштвени приоритет. То је одбрамбени поглед на свет. Други верују да светост живота лежи у проживљеном, тј. ако спашавање сваког живота захтева да се одрекнемо социјалних, културних и духовних веза, онда управо то нашем животу даје смисао и структуру, да имамо право на погодбу "или-или". Што је такође одбрамбени поглед на свет.

Скривени испод реторике „праћења науке“, ови различити погледи на свет обликовали су и поларизовали дискурс око ковида. Спаси животе, вриште једни. Други - спаси како живимо. Наука ће овај спор решити лако, исто као питање да ли су планине боље од океана. Претпоставимо да група "спасимо животе" живи у земљи која се зове Сафтија, док група "спасимо како живимо" обитава у суседној Експерији. Ковид се са једнаком брзином проширио на обе земље и њихово вођство има на располагању исте податке. Шта бива?

Сафтијанци страсно верују да спашавање живота оправдава готово сваку жртву. Живот је дар и цивилизовано друштво живе не види као терет. Другачији став запањује и вређа. То их доводи до очаја. 

Становници Експерије, такође страсно и у потпуности,  верују да очување животног обиља, "квалитета живота" оправдава понеки губитак људског живота. Они не желе да људи умиру, али су спремни да прихвате увећану смртност како би одржали постигнути социјални, културни, економски и духовни животни стандард, као што је то друштво у прошлости чинило са смртним случајевима који су се догодили у саобраћају или епидемији грипа. Другачији став запањује и вређа. То, сад њих, доводи до очаја.

Ове две групе би на основу истих података - истих чињеница, бројки, графикона, криви, скокова, таласа, забрињавајућих варијанти и резултата клиничких испитивања вакцина - донеле потпуно различите закључке о томе како је најбоље поступити. Зато што им одлуке проистичу из вредносног система, а не из виђења криве или спајк протеина.

Због тога наука сама не може решити ковид 19. Прави рат се води на идеолошком, а не на научном плану. Једно виђење живота против другог. Без обзира на напредак науке, различити погледи на живот ће и даље вући конце одговора на пандемију.

Аутор: Габријел Бауер

Извор: Спајк онлајн

Превод: Радмило Потић