петак, 02. октобар 2020.

Милорад Ђошић: Зашто се командир љутио на Раку Љутовца

Још мало о Радоју Раки Љутовцу за кога је аутор ових редова чуо пре 25 година од његове унуке, покојне трстеничке докторке Раде Љутовац, којој посвећујемо ову страницу.

Радоје Рака Љутовац (Фотографија: С. Бабовић)

У време кад је Радоје Рака Љутовац, утеменитељ АРЈ ПВО, пуцао топом било је строго забрањено оглашавање ватром јер је вршена преправка граната које су нам Французи послали. Фабрика наоружања у Крагујевцу “Тополивница” била је пуна барута. Рака је захваљујући добром темпирању са Метиног брда оборио немачког “фармана” (авион француске производње) у извиђачкој верзији. Командир се јако разљутио на њега, јер се уплашио да ће одати положај и одвео га је у Крагујевац. Када су чули шта је урадио сви су се јако обрадовали, а командант града му је дао белог коња на коме је он јахао кроз град, где су га људи дочекивали као правог јунака, што је за њега пољанског сељака била изузетна част. Командир се одмах после тога одобровољио и свуда је хвалио Раку.

После овог успеха и познатом обавештавању “од ува до ува” српски војници се више нису плашили тог чуда, за које су сазнали да је направљено од дасака и крпа, па су их касније обарали сасређеном пушчаном ватром.

Као што је мање више познато, француске гранате су биле дуже па су наши мајстори вршили преправке, а то и још понешто ћете прочитати у чланку аутора Бранислава В. Станковића, који смо добили од Петра Недељковића из Ваздухопловног музеја Сурчин.

Такође вам дарујемо и шаљиву песму у извођењу студената Катедре за етномузикологију ФМУ у Београду. Речи ове песме први је записао Александар Дероко, али у мало другачијој верзији коју ћемо вам послати, ако се јавите на мејл удружења.


Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији

П.С. Захваљујући господину Петру Недељковићу из Ваздухопловног музеја Сурчин сазнајемо да је авион кога је оборио Рака Љутовац уствари био авион са дуплом посадом марке Румплер Ц1. Гађана је формација од 7 авиона, а једини погодак је имао Рака. Поред Раке гађала је и једна батерија хаубица која је била у маршу због промене положаја, а још један артиљерац такође је добио Карађорђеву звезду.
Оборени пилоти звали су се Алберт фон Шеферт и Отон Кирш.



Муниција калибра 75мм за брзометне топове Шнајдер-Kрезо M-1907 i M-1907 А

 

Крајем деветнаестог века-1897.године, француски државни заводи у Питоу отпочињу серијску производњу првог брзометног оруђа. Са овом генијалном конструкцијом лаког пољског топа, постављени су нови стандарди у артиљерији и изазвана права револуција у овоме, тада најважнијем, роду оружја. Убрзо за тим и остале индустријски развијене земље уводе у наоружање брзометна оруђа сопствене конструкције. У првом реду пољске топове калибра 75-85 мм.

Земље са слабо развијеном тешком индустријом, као и мале и сиромашне државе, међу којима је била и Краљевина Србија, уколико су желеле да осавремене наоружање, биле су принуђене да модеран материјал купују у неколико приватних фабрика у Европи.

После низа проба и политичких проблема ( У скупштини је чак настала и криза названа „Топовско питање“), Краљевина Србија се одлучила за набавку једног од тада најбољих система пољских топова на свету, француског произвођача из Крезоа – „Schneider et Cie“

Набавка оруђа и муниције

Када је 30.децембра 1906.године,у Београду потписан уговор са представницима Шнајдерове фабрике из Крезоа, о куповини 47 батерија (Батерија од 4 оруђа) пољских топова. Наручено је и по 3000 метака уз сваку батерију, у односу 2400 шрапнела према 600 разорних граната. Сав поручени материјал, стигао је у Србију до половине 1909.године, а по години формалног усвајања у наоружање, добио је ознаку „Модел-1907“ ову ознаку понела је и муниција из овог контигента. До почетка Балканских ратова, муниција за пољске топове, још је у три маха купована у Француској.

Нова поруџбина топовског материјала из Крезоа извршена је 1910 .године, тада је наручено 40 батерија пољских топова (160 комада) са вероватно истом количином муниције по батерији. Пошто су ови топови у односу на оне из предходног контигента имали модерније нишанске справе и мање измене у конструкцији, означени су као „Модел-1907А“. Муниција-шрапнели и гранате, имали су, такође нове, савременије упаљаче, као и јаче експлозивно пуњење (код разорних граната шнајдерит је замењен тротилом) па су сходно томе и они понели ознаку «Модел-1907А». Поред муниције за пољске брзометне топове калибра 75мм, овом приликом купљена је и муниција и за остала артиљеријска оруђа којима је располагала српска војска – брдски брзометни топови 70 мм. Шнајдер М-1907, спорометне хаубице и мерзери 12 цм и 15 цм. Шнајдер М-97, топ 12 цм. Шнајдер М-97 и том приликом купљене брзометне хаубице 120 мм. и 150 мм. Шнајдер М-1910.

Производња у Србији

Истовремено са поруџбинама оруђа и муниције, Војно-технички Завод у Крагујевцу оспособљава се за сервисирање новог артиљеријског материјала и за призводњу одговарајуће муниције. Наиме, од фирме Шнајдер откупљена је и лиценца за производњу артиљеријске муниције, стим што је уговором било наведено да монтажу постројења воде стручњаци из Крезоа. Током 1909.године отпочели су грађевински радови, а до краја 1910. завршена је и инсталација машина. Док су радови још били у току 9. маја извршена је наруџбина за производњу 20.000 шрапнела, а затим 1. августа нова поруџбина за 160.000 шрапнела и 40.000 разорних граната. До половине 1911. године, произведено је првих 20.000 шрапнела. Међутим, у самом процесу производње шрапнелских упаљача француске конструкције, појавили су се неки проблеми и инсталирана производна линија није била у стању да да одговарајући квалитет, тако да је доста упаљача било шкартирано (и ови упаљачи ће одиграти своју улогу у јесен 1914.године у великој несташици артиљеријске муниције пред Колубарску битку) У сваком случају, убрзо после произведене ове прве серије, Французи напуштају Крагујевац. Међутим, још 16.октобра 1910.године, у Крагујевац је допутовао директор познате немачке фирме “Rheinische Metallwaren und Maschinenfabrik AG” („Рајнметал“) из Дизелдорфа, са двојицом пословођа и четворицом главних мајстора. Немци су нудили своју конструкцију упаљача, чија је технологија производње била јефтинија, будући да је упаљач био израђен претежно од алуминијума (француски-алуминијум/месинг), а сама конструкција робуснија. Са немцима је потписан уговор који их је обавезивао да инсталирају машине за производњу упаљача и комплетирају 80.000 метака. Пошто су французи већ инсталирали шрапнелницу, преостало је да се монтира нова упаљачница. Тако је већ крајем 1911.године, почела серијска производња шрапнелских кошуљица а почетком 1912.године и производња упаљача. Чауре су произведене у „Рајнметалу“ а приликом лаборације накнадно су утискивани и иницијали Војнотехничког завода – „В Т З К“. Немачки радници одлазе из Крагујевца у октобру 1912.године,односно на почетку Првог Балканског рата.

Од самог почетка рата са Аустро-Угарском српска војска била је принуђена на штедњу артиљеријске муниције. Ова тешка ситуација кулминирала је пред повлачење одбрамбеног фронта на Дрини, када је према званичном извештају Врховне команде упућеном министру војном на дан 4.новембра 1914.године, остало свега 220 метака на пољски топ. Војнотехнички завод,наша једина фабрика за производњу муниције, иако скромних могућности, дао је значајан допринос одбрани земље у овим тешким данима. Када је почетком рата министар војни пуковник Душан П. Стефановић обишао завод, поднет му је извештај о производним могућностима истог. У извештају се наводи да је у заводу радило 3000 људи у две смене по 12 часова. У овом временском периоду могло се произвести 250-260 шрапнела за пољске топове и око 200 темпирних упаљача. Чауре се нису производиле јер су већ испаљене чауре прекалибриране и кориштене више пута, а у заводу на лагеру било их је око 120.000. Сем тога, постојале су залихе компоненти за израду комплетних 5000 шрапнела, као и 20.000 израђених шрапнелских кошуљица. Могућности за израду граната биле су још скромније. Услед малог броја хидрауличних преса могло се дневно производити свега 80-100 зрна и то не упредо са шрапнелима. Мада је постојала залиха челичних трупаца од којих се могло израдити 6500 зрна као и 12000 тротилских пуњења није било ударних упаљача и детонаторских капсли.

Озбиљност и тежина ситуације у којој се нашла српска војска у повлачењу које је предходило Колубарској бици види се и из извештаја (пов.Бр.6.011.) начелника штаба Врховне Команде Војводе Путника упућеног министру војном, односно краљевској влади где дословце каже „Треба свим силама настати да се из Француске, Енглеске и Русије у што краћем времену набави што већа количина артилериске муниције.У противном, ако се ово не учини, ја скидама са себе сваку одговорност за фаталне последице,које нас могу постићи.“ Председник владе Никола Пашић апеловао је код француске владе да се српској војсци хитно испоручи извесна количина артиљеријске муниције. Преживљавајући и сами кризу недостатка муниције, али и свесни значаја балканског фронта, Французи пристају на српске захтеве.

Председник Француске републике Поенкаре,овим поводом, у свом дневику наводи „Г.Пашић такође се жали на недостатак муниције.Они су у томе у оскудици као и ми. Послали смо им већ 20.000 артилериских зрна, још ће мо им послати одмах 20.000 (10.000 распрсних и 10.000 пуних-егзерцирних).

“То је највише што им за сада можемо учинити“

У међувремену, док се са нестрпљењем ишчекивало да француска пошиљка муниције уплови у Солун, завод у Крагујевцу је направио прави подвиг користећи све што је могло да се искористи за производњу и комплетирање артиљеријских метака. Наиме, постојало је око 15.000 произведених шрапнела за којих није било упаљача, услед, већ поменуте,разлике у продукцији. Неколико хиљада шкартираних упаљача «старијег модела» (М-1907?) прилагођено је помоћу алуминијумског уметка да им пречник навоја за спајање са гранатом одговара стандарду новијих модела упаљача (М-1907А и М-1911). На овај начин добијено је 18.500 упаљача, тако да је у року од 5-6 дана комплетирано свих 15.000 упаљача. Како је преостало још око 3.500 упаљача, приступило се и преправљању вежбовне муниције од ливеног гвожђа. Тиме је добијена извесна количина шрапнела који су служили за изналажење одстојања. Рачунајући шрапнеле добијене редовном фабрикацијом, ВТЗ је око 10.новембра 1914.потпуно неочекивано, ставио на расплагање Врховној команди око 20.000 артиљеријских метака калиба 75 мм.

На срећу, већ 12.новембра брод са артиљеријском муницијом из Француске упловио је у солунску луку, да би половином наредног дана, прва железничка композиција стигла у Ниш, где је организована пријемна станица. Међутим, испоставило се да нам је испоручена француска службена муниција за топ М-1897, која, иако истог калибра, по многим се карактеристикама разликовала од Шнајдеровог, односно српског метка. Проблем је представљала већа дужина чауре француског метка за 72 мм.(српска чаура 278мм.-француска 350мм.) , што није омогућавало да се француски метак уопште стави у наш топ. Сама дужина чауре није представљала једини проблем, тим пре што су се Француске гранате могле у ВТЗ монтирати у српске чауре којих је било довољно на лагеру, што је и чињено, могућ проблем за ово био би недостатак иницијалних капсли (француске су биле много мањег пречника да би се могле без преправке монтирати на српске чауре). Међутим, француски темпирни упаљачи за шрапнеле, темпирали су се на сасвим другачији начин и за њих је била потребна одговарајућа справа за темпирање – Темпирник, можемо само да претпоставимо да су са муницијом испоручени и ови уређаји. У сваком случају, без другог избора, одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрација чаура. Пошто је крагујевачки завод већ делимично био евакуисан, приспела муниција делаборисана је у Нишу, да би се празне чауре транспортовале у Крагујевац, преправљале и поново враћале у Ниш где су опет комплетиране. Ово је чињено неколико пута у току дана, тако да је већ до 15.новембра добијено на овај начин око 4000 метака, а до 18.-ог могло је већ у року 24 часа да се на фронт пошаље око 11.000 артиљеријских метака. Сав овај напор је омогућио једну од најблиставијих победа српске војске – Колубарску битку.

 

Аутор: Бранислав В. Станковић

Извор: СКЦ "Ћирилица" Београд

Нема коментара:

Постави коментар