 |
| Ружица Росић (1955-2016) |
Надам се да је и вас подстакао на размишљање Одговор цара Ивана Грозног Јану Рокити- и о Србији данас - , такође у Ружицином преводу.
А Рајдан и још две-три Ружицине приче које ћемо у наредним данима објавити на овом месту, док се не среди оставштина и друга њена дела (поново) буду доступна јавности, траже да се каже нешто и о аутору.
Прерано је од Саве Росић тражити да говори о својој преминулој сестри. Ја је нисам познавао. Али мислим да овај интервју, објављен на сајту Крчма "Пони који се пропиње" пре десет година, добро објашњава откуд сва та мисаона поетичност Ружициних радова.
А. Јовановић
Ружица и Сава Росић о Вукодаву, чуду језика и још понешто...
Можете ли нам рећи нешто о себи?
Ружица Росић: Рођена сам 1955.године и по струци сам историчар уметности (дипломирала из области националног средњег века – Страшни суд у моравском сликарству). Током школовања учила сам енглески, а на факултету као други језик полагала италијански. Затим као незапослени историчар уметности десетак година «трбухом за крухом» путовала по Европи, где сам углавном усавршавала енглески (Холандија, Грчка...) и италијански (радила годину дана као конзерватор у Националној галерији Сицилије у Палерму).
Старија сестра Сава завршила је МГУ (Московски државни универзитет) и професионални је преводилац за руски језик. На њен позив сам отишла у Москву 1987. године и тамо, игром судбине, остала шест година. Природно, научила сам руски језик и дошла до закључка да би сваки Словен требало да барем мало познаје још неки словенски језик, јер трагајући за ширим коренима свог језика откриваш његово неизмерно богатство, дубину и древност. Као што ми је познавање енглеског језика веома олакшало учење италијанског, јер сам препознавала заједничке латинске корене, тако ми је учење руског језика пробудило страст ка језику уопште, а посебно матерњем.
Како сте постали преводилац?
Ружица Росић: Не би се баш могло рећи да сам преводилац. У сваком случају, нисам професионални преводилац, у смислу да живим од тога (уз темпо којим преводим брзо бих скапала од глади). Још у средњој школи сам, за џепарац, преводила неке палп приче које је издавао тадашњи «Јеж», али углавном сам преводила стручне чланке из области историје уметности, етнологије и археологије. Међутим, то све је било уз «главни» посао, и већином за личне потребе. Осим неких превода, веома давно објављених у «Зборнику Филозофског факултета», недавно је изашао мој превод Одговора Ивана Грозног Јану Рокити у књизи «Истина о Ивану Грозном».
Како је Вукодав доспео у ваше руке?
Овде морам направити мали екскурз (што ми је, иначе, главна мана), да бих објаснила зашто ми је сестра, која ме доста добро познаје, управо «Вукодава» дала на читање. Мислим да сам прошла класичан пут љубитеља фантастике из мог поколења: од Кекеца и Забавника, преко Стрипотеке, Марвела и Сиријуса (слала приче за «мини Ју-Сиријус»), па до црно-белог Кентаура... Па и данас, кад бројим седе, често купим Забавник или се отимам са сестрићем око неке старе Стрипотеке или Алана Форда. Нисам баш класични фанатик, али што сам могла, гутала сам: од Орвела и Толкина до Асимова и браће Стругацки, («Сталкер» Андреја Тарковског ми је омиљено видео-штиво, упоредо са невероватним «Киндза-дза», за чији опис овом приликом немам времена ни простора). С нарочитим уживањем сам читала Урсулу Легвин. У последње време сам нешто посустала, не може се баш све пратити, треба и времена и новца, а Потера и Прачета сам намерно прескочила.
Елем, Вукодав ми је у то време пао као мелем на рану. Повукао ме је док сам га читала, и пожелела сам да пробам – могу ли ја то пренети, да ли се још увек сећам руског и јесам ли довољно овладала српским језиком. Све ме је привукло у тој књизи - не знам одакле да почнем. Од лепог језика Марије Семјонове па до лепих, племенитих ствари које се тим језиком исказују. Можда ме је на првом месту, као гутљај свеже воде са извора, озарило препознавање неких, мени блиских, архетипова старословенског света који сам - као историчар уметности-средњевековац, кога занима и археологија (историјска и језичка), и етнологија - видела у устројству тог веродостојно и у танчине пренетог замишљеног света Словена из далеке прошлости. Узгред, у то време ми је коначно допала шака књига коју сам дуго тражила – «Паганство старе Русије» академика Б.А.Рибакова, где је паганска словенска религија тако целовито, проницљиво и живо прочитана у рељефима обредних наруквица, минђушама, преслицама и сибирским везовима, а затим и реконструисана преко мита, бајке и дечје разбрајалице. Одједном ми се показала сва старина приче о Кошчеју Бесмртном, Баба Јаги и Марији Моревној. Овде уједно одговарам и на ваше питање, шта планирам даље да радим: боже здравља, после Вукодава желим да преведем те две књиге Б.А.Рибакова, «Паганство старих Словена» и «Паганство старе Русије». Семјонова их је очигледно такође пажљиво прочитала, јер њена књига обилује појединостима утемељеним у озбиљним научним радовима. Међутим, та научничко цепидлачење је код ње само средство, никако не и циљ. Такође, једва чекам да прочитам још једну књигу М.Семјонове – «Свакодневни живот и обичаји старих Словена». То ће (опет, боже здравља) бити следећа њена књига коју намеравам да преведем.
Свакако да ме је Вукодаву привукла и та «женска» страна. Под «женским писмом» ни у ком случају не подразумевам сладуњаву болећивост коју покушавају да подвале женама не само у књижевности (исто је у сликарству, музици, филму...) већ женски поглед на свет који се заиста донекле разликује од «мушког». И хвала богу што је тако, јер би било заиста ужасно да смо сви исти (нарочито данас покушавају којекакви унисекс покрети да нас све стрпају у исту врећу). Данас је на удару пре свега разноврсност живота (или биодиверзитет, како воле да кажу) и то у сваком погледу, како би се све униформисало и стандардизовало, и самим тим постало безлично и податно сваковрсним манипулацијама. Ту не мислим само на «феминизам» венске вере, засноване на матријархату, већ и на целокупан светоназор Солвена, Вена и Вукодава лично.
Last, but not least, што би рекао Д.Калајић, привукла ме је управо та супротстављеност структури класичне, «западњачке» епске фантастике. Наизглед – стереотип да стереотипнији не може бити – и калење у руднику, чак је и долап, као Конан окретао, и северњачки богови, и отац-ковач, и још... Али, убрзо увиђаш да ту нешто није у реду, да ту нема класичног хода ка катарзи – она се одиграла на самом почетку, и Вукодавов крајњи циљ није стицање славе и богатства, није ни освета, чак ни спасавање света – он прво себе мора да пронађе, односно открије своју праву природу и судбину и следећи је, спасе и себе и свет. Као што рече Бог Олује: ИДИ И СТИЋИ ЋЕШ. А ја додајем: кан-киро ведарди лургва – у име Богиње, нека Љубав влада светом.
Заиста, основна замерка књизи може гласити: чему све то, куда све то води, то наизглед случајно ткање разнобојних нити уплетених у различите шаре или, како рече један критичар, попут алки верижњаче у «плетенију словес», које ипак нису саме себи сврха: његовог људског и псећег живота, његових сећања из детињства и рудника, размишљања о судбини, историји и обичајима различитих народа под капом небеском, паралелни ток живота суђене-несуђене невесте из рода Пегавих Јелена, у којој највише препознајем лик из руске бајке (у трећем делу Јеленчетова прича прераста у директну алузију на бајку «Братец Иванушка и сестрица Аљонушка»). Семјонова те нити плете натенане, попут Господарице Судбина, не журећи ка наговештају катаклизмичне катарзе која ће спасити свет (понављам: главне катарзе су се у овој књизи десиле на почетку, и Тамна Звезда се давно зарила у тај свет, који се од силине удара утростручио, «попут месеца у очима окорелог пијанца» - само што ће пијанцу, када се отрезни, поново сијати само један месец на небу, а светови ће остати раздвојени). Ритам приповедања Марије Семјонове није брза монтажа адреналинских пустоловина, њен хумор није поспрдни гег којим се неко извргава руглу, већ је пре свега доброћудан и добронамеран. Па ипак, са свим недостацима у сценарију или мотивацији ликова, њена прича држи пажњу. Чак ми се понекад чини да «акција» код ње више служи да повеже две слике-холограма или размишљања, да оно што у већини романа овог типа чини стожер радње и држи пажњу - код Семјонове представља само «фил» између два запажања, размишљања о судбини света и народа, или просто с љубављу описана жанр-призора из крчме, са трга, брода или планина, две лепе песме или добра рецепта (нарочиту пажњу обратити на сегванску и велхску кухињу, као и на веома писмене рецепте за преживљавање у дивљини). Озбиљно се носим мишљу да неке рецепте из књиге лично испробам.
Са каквим сте се проблемима сусретали радећи на Вукодаву?
Ружица Росић: Углавном сам се спотицала о сопствено неискуство. То ми је први «велики залогај», и срећа те га нисам преводила по наруџбини већ самоиницијативно (дођем са посла измождена што импортом што експортом, зароним у Вукодава и нађем спас у забораву). Зато сам први део преводила готово две године. Нисам имала неку одређену идеју, а нисам се претерано ни надала да ће превод угледати светлост дана. Али сам га зато с љубављу «глачала», кад год бих стигла. Нарочито ми је задовољство било превођење високоучених трактата које Еврих стално цитира (у другом делу још чешће), јер сам их могла пребацивати у језик средњевековних повеља, што је донекле и мој «терен». Мало су ме плашили и описи природе, нисам желела да западнем у замку кич-разгледнице. Уопште, Семјонова одржава веома танану равнотежу на граници између болећивог и суровог, «узвишеног» и «вулгарног», и покушала сам да је пратим у том поигравању које никад не прелази границу доброг васпитања, и заиста одржава ниво «приче уз огњиште», како је добро приметио један посетитељ вашег сајта. Доста сам се устезала да стављам фусноте уз превод првог дела, како не би испао неки «речник мало познатих старословенских појмова» или, још горе, да не личи на сувопарни научни рад којих сам се у свом веку сита напреводила.
Међутим у другом делу сам се ослободила и убацила нешто више напомена, јер зашто не бисмо вратили у употребу и понеку стару реч коју и не мораш преводити јер је природна и логична, можеш је нацртати колико је јасна. На пример, стрела звана СРЕЗЕЊ: јасно да та стрела има сврху да нешто среже, и зато мора имати одговарајући облик (полумесец). Иначе, та стрела служи за обарање птица, и то јој такође одређује облик. Па ако нас већ свакодневно бомбардују речима-амебама које углавном ништа не значе, а ако и значе - ми или имамо своју реч за то исто, или никада не схватимо до краја њихово значење, јер нису примерене нашем генетском устројству и нашем језику (процесуирање, едукација, итд, и т.сл). Дакле зашто да не «васкрснем», вратим у живот и понеку реч која је у самом корену нашег (заиста прелепог) језика коју наш човек, ако је у први мах и не разуме сасвим, ако је не ПОЗНА, сигурно може да је ПРЕПОЗНА, ако се макар мало замисли над њом. Рецимо, дуго сам се мислила око Светлиње, реке-мајке венског племена. На руском је она Светиња. Али, на руском је СВЕТ – и светост, и светлост. Нисам желела да се изгуби та светлост из светости, а само име Светлиња, мада помало неуобичајено, по звучности вуче на Светињу (чест топоним, нарочито у дијалекту). У настојању да избегнем неке речи које су ми у почетку звучале као русизми дуго сам трагала по речницима, да бих на крају само «посрбила» руску реч, јер се испоставило да је то истовремено и стара српска реч. На пример, у другом делу Вукодава стару руску ознаку за дужину - ПОПРИШТЕ, превела сам исто старом српском мером – ПОТРКАЛИШТЕ, илити дужина једног стадиона (мисли се на онај изворни, олимпијски, и ставила 'прим.прев.' да је то 125 корачаја). Овде могу да додам 'прим.прев.' на 'прим.прев', јер сам на другом месту нашла да је 1 стадиј (или поприште, потркалиште, стадион) једнако 240 корачаја, што дође 100 оргија х 6 стопа = 157,50-189 м. Иначе, грчкоолимпијски стадион је 98 бечких фати = 185,86 м, морски стадион = 78 фати = 158 м, египатски стадион = 52 фати = 97,6 м. Па ти види зашто сам први део преводила две године.
Кад сам загризла тај свој први «велики залогај» - књигу од 620 страница, и то не стручни чланак, већ «лепу књижевност», поразило ме је колико мало знам сопствени језик. На сву срећу, сестра ми је дугогодишњи професионални преводилац, тако да сам прву помоћ у речницима нашла међу њеним «средствима за производњу». Пре свега – Синоними и сродне речи српскохрватског језика од Миодрага С.Лалевића и Речник српскохрватског језика Матице Српске (у 6 томова). Али имала сам и ту срећу да ми у руке доспе и Речник наших старих мера у току векова, од Милана Влаинца, у 4 свеске (издање САНУ), где сам нашла следеће мере: дан хода, одјелак и весло (тако су хајдуци делили плен: сувоземни хајдуци су у шуми развлачили опљачкани скрлет од јеле до јеле, па је сваки добијао подједнак број «одјелака» или «дојелака», а улцињски гусари су плен мерили «веслима»).
Морам признати да ми је то «бунарење» речи и трагање за појединим «терминима» приуштило неизмерно задовољство (нарочито су ми биле потребне кочнице да не заглавим у библиотеци Етнографског музеја и не заборавим због чега сам уопште дошла), али то не значи да сам све проблеме са којима сам се сусрела решила глатко, као ни то да сам их све решила.
Да ли сте имали језичке узоре док сте преводили први део тетралогије и ко су они?
Ружица Росић: Рећи да ми је Станислав Винавер и његов превод «Гаргантуе и Пантагруела» био узор, значило би - не рећи ништа (како каже Марија Семјонова). Односно, да опет парафразирам Вукодава, далеко сам ја од Мати Кендарат и савршене Љубави, али, попут Миша и Вукодавовог мача, радим оно што могу. Верујем да нисам претерани фаталиста, али ми заиста у последње време неке књиге некако саме од себе доспевају у руке, и довољно сам стара да то не припишем само случајности. Изненадило ме је и била сам веома поласкана када сте поменули Ивану Брлић-Мажуранић у вези са мојим преводом. Она ми је, такође, на волшебан начин поново доспела у руке док сам преводила Вукодава, и несумњиво је да су Приче из класичне старине, које сам некада читала за лектиру и мислила да су одавно и поуздано заборављене, поново одјекнуле у мени, а самим тим и у мом преводу Вукодава. Мада, далеко од тога да су сви проблеми са којима сам се сусретала били тако узвишене природе. Морам признати да ми је од велике помоћи била и моја стара љубав према стриповима, и незаборавни преводи обично анонимних мајстора што су преводили Таличног Тома или Астерикса (како сам само слатко убацила на једном месту «ајде, чистац» замишљајући Астерикса како сиктерише римског војника). Не знам да ли се сећате чувене епизоде «Астерикс и Обеликс на Корзици», где је преводилац веома вешто Корзику «премандурио» у Црну Гору. Нечем сличном сам морала да прибегнем и ја, кад сам језичке размирице између Солвена и Вена «премандурила» у екавицу и јекавицу. Уопште, Семјонова је веома озбиљно приступила грађењу свог света, са посебном пажњом на појединостима, тако да ни ја нисам смела неозбиљно да се односим према њима. Налажење доличног превода за пословицу или изреку (које се, по правилу, преводе одговарајућим изрекама у којима се не морају помињати исте ствари, али мора бити тачно пренет смисао) такође је ми је била једна лепа игра. Када млади Сегван изазива Вукодава на двобој, како би он постао кнесиничин телохранитељ (и када Нелетећи Миш први пут полети), он хоће да га увреди изреком која на руском гласи отприлике: Вен је «храбрец противу овец» или Вен је храбар против оваца (али када се намери на правог јунака...). Дуго сам лупала главу, а онда још дуже скакутала од среће када сам дошла до оног «Вен је зоља против жгоља». Све у свему, било је ту доста муке, али пре свега истинског задовољства када успем да разрешим неки проблем.
Што се тиче «кнесинице» - ту нема никакве мудрости, једноставно, Семјонова је такву титулу смислила за наследницу галирадског престола (тј. «кнес» за њеног оца) и ја сам је само пренела, такву каква је. Јасно је да је нека врста кнеза, мада у литератури нисам нашла такву титулу. Претпостављам да је у питању још једно преплитање руског и српског. Рецимо, ми кажемо месец, а у песничком контексту се може рећи и луна. Код Руса се у свакодневном говору каже луна, а песнички - месјац. Односно, многе савремене српске речи у руском језику представљају архаизме (када је сестрин ментор, руски професор књижевности, први пут боравио у Београду, његов први утисак је био: Замислите само, идем ја улицом, а око мене сви причају старословенски!). И обрнуто. По тој логици, ако је руско «књаз» код нас архаизам, можда је и наше «кнез» (најближе «кнесу») М.Семјоновој звучало старински. Ово су само моја нагађања и понављам да по струци нисам «језичар». Као љубитељ језика, прошлости и фантастике у «Вукодаву» сам нашла срећан спој мноштва ствари које су ми блиске, и зато сам толико уживала у превођењу. Мада то никако не значи да ми је све ишло лако и глатко, имала сам доста дилема и могу рећи да сам се прилично намучила, док донекле нисам «испекла занат» и «ушла у штос». Зато сам била пресрећна када сте ми послали линк вашег сајта и прочитала све оне духовите, проницљиве и крајње добронамерне опаске читалаца. За мене су оне најважније, јер је то најнепосреднији одзив оних за које се књиге ваљда и штампају, и сматрам да је то основно мерило за квалитет. Велика ми је награда што видим да мој труд није био узалудан, и да је наш млади нараштај, упркос предрасудама које о њему владају (отуђени, незаинтересовани, итд) веома проницљив, писмен и радознао. Заиста је лепа утеха кад видиш да је неко препознао и признао твој труд.
Како је текао процес превођења и препева песама? Да ли је ваша сестра, Сава Росић, имала проблема приликом тога и какве природе су били ти проблеми?
Ружица Росић: Боље да вам она сама одговори.
Сава Росић: На Московском државном универзитету «М.В. Ломоносов» годину дана сам слушала предмет «Теорија и историја руског стиха», те сам са задовољством подржала намеру своје сестре да преведе «Вукодава», обећавши да ћу препевати песме. Пошто је сама идеја доста лебдела у ваздуху, нисам се тога сместа латила, тако да када се изненада нашао издавач вољан да изда књигу, умало није дошло до тога да се књига појави у крњем облику, тј. без песама. То би заиста било страшно! Да то спречим, била сам принуђена да узмем годишњи одмор (тада сам још радила) и за недељу дана «ударнички» препевам песме. Зато нисам дозволила да се то понови у другој књизи, те сам још летос натенане обавила свој део задатка.
Иначе, Марија Семјонова се чврсто држала велике традиције руске поезије, с тим што је доста експериментисала са метром (распоредом наглашених и ненаглашених слогова) и римом. Ипак јој, по мом мишљењу, у неким (ретким) случајевима ти огледи нису најбоље пошли за руком. То се поготово тиче једне песме из друге књиге. Тиме никако не желим да умањим њена изузетна песничка достигнућа, већ да у извесној мери оправдам неке можда мање успеле препеве. Јер, препевати песму значи у неку руку сложити мозаик од задатих коцкица које се ипак морају уклопити у лепу слику. Песма мора не само звучати, већ и пренети мисао коју је песник желео да искаже. А ту су још и риме... Ево мог нерешеног проблема: у песми пред 15. поглавље друге књиге заправо се Вукодав обраћа Мишу (колико видим, једном од омиљених ликова посетилаца вашег сајта), и то је тек на крају овлаш назначено речима: «Спавај, мили, раширивши крила на грудима земље». Е, та раширена крила никако ми није успело да уденем у препев (уз сва ограничења око броја слогова, нагласака и риме), тако да је можда на крају ипак остало нејасно ко се у песми коме обраћа.
Можда ће посетиоцима сајта бити занимљиво да прочитају препеве у оном облику како сам их ја препевала, без измена унетих током пребацивања текста у латиницу (!?) и лекторисања (дабоме, успеле измене сам прихватила). Сем тога, по мом мишљењу, уз препеве би увек требало наводити и изворни облик, а макар делимично сналажење у словенским језицима не би требало да нам представља нарочиту тешкоћу. Прилажем Вам препеве из прве и друге књиге (која би требало да се у најскорије време појави) у знак захвалности за изречене похвале, и признања што нисте изгубили осећај за поезију (божански језик).
Оно што поуздано знамо је чињеница да је веома тешко доћи до Марије Семјонове, а и читалачка публика већим делом говори енглески, а не руски језик, тако да је читаоцима мало теже да дођу до информација о њој. Да ли сте којим случајем имали сарадњу са самом списатељицом или са њеним представником и како је то изгледало? И када ће изаћи други део „Вукодава“ у Србији и Црној Гори?
Ружица Росић: Природно да ме је одмах заинтересовало ко је та Марија Семјонова што је написала књигу која ме је толико обузела. Међутим, нећете ми веровати, о њој сам нешто подробније сазнала тек пошто сам нашла издавача за превод, и PR «Лагуне» ме замолила да јој «имејлирам» нешто о аутору. Некако су ми, до тада, биле довољне њене фотографије: на полеђини првог дела то је једна енергична млада дама за рачунаром, мила, заобљена Рускиња са шишкама, киком и проницљивим погледом. На полеђини другог дела дама је ошишана, препланула, с ранцем на леђима стоји на врху некаквог Алтаја или Хималаја и срећно се осмехује. Не би се могло рећи да сам баш очекивала да на полеђини трећег дела видим њену фотографију како јаше јаше на Сивку, са Мишем на рамену, али сам се, истини за вољу, обрадовала када сам је видела како јаше на коњу (значи, и то је испробала).
Укратко, ево шта сам открила када сам се коначно одважила да је потражим на мрежи. Не бих могла рећи да имам баш атавистички страх од интернета, пошто ми је и црно-бели телевизор у детињству био љута магија - али, знајући себе и своју склоност да утонем у ствари, чувала сам се Мреже колико могу. Сазнала сам да је отприлике oкo мојих година (1958. рођена), да је одрасла у породици научника и да је, завршивши Лењинградски Политехнички Факултет, одсек авио-механике, једно време радила као «стручњак за рачунаре», а све време писала «историјске романе» које је слагала у кутију под креветом. Када је коначно «лемилицу заменила пером», зарађивала је неко време за живот преводећи, шта друго до научну фантастику, чији је први талас у то време преплавио совјетско тржиште. Имајући већ за леђима неколико историјских романа, који су се углавном тицали Викинга, њихове историје и религије, први пут је помислила да и ми, Словени, имамо чиме да одговоримо на тај, како се М. Семјонова изразила, «толико пута прежвакани толкиновски сендвич». Тај њен «инат» може се тумачити и као словенски, и као женски, и као људски. Уочљива је чињеница, коју сам недавно сазнала, да је у том периоду превела на руски и «Конана» (једва чекам да се дочепам тог њеног превода, да научим понешто од «колегинице-преводилице епске фантастике»).
Што се тиче мојих «контаката» са издавачком кућом «Азбука» из Лењинграда, која је издала Вукодава и држи ауторска права за њега, пошто се господин Папић из Лагуне сложио да штампа превод те књиге, цела прича би се могла свести на «Ало, Пожега». Када сам, телефонски, коначно успела да допрем до човека на кога су ми указали, а који ни сам није био претерано сигуран које су његове надлежности, схватила сам да је моја улога само да повежем издаваче, а после нек се они сами договоре. Мислим да се Господарица Судбина притом кикотала иза мојих леђа. Јер је испало да се у то време одржавао сајам књига у Лондону, и госп. Виталиј из «Азбуке» је предложио да се он госп. Папић из «Лагуне» тамо сретну, у неком ресторану на другом спрату лондонског Сајма књига, и лично о свему договоре. Поново је прорадила 'Ало Пожега', састанак је уговорен, али се на другом спрату лондонског Сајма није нашао тај кафе. Прст судбине се састоји у томе да су се господа из Лагуне и Азбуке ипак (СЛУЧАЈНО?) срела на том великом Сајму и договорила око ауторских права.
Желим само да додам нешто у вези мапе: међу многобројним «професијама» којима сам се бавила у животу (историчар уметности, берач поморанџи, сликар-рестауратор, конобарица, телексиста, секретарица, а сада и преводилац), својевремено сам завршила и Школу за индустријско обликовање и стекла звање графичког дизајнера. Повремено се сетим и те своје склоности ка ликовним уметностима. Заиста сам «за своју душу» направила ту мапу (тј. преправила ону штампану у књизи) за једну ноћ, у покушају да сама себи представим тај свет. Наравно да је ту избио на видело и порок «иконографствовања», својствен сваком правом ученику проф. Светозара Радојчића, Војислава Ђурића, Гордане Бабић и Радмиле Михајловић. Арантијаду сам, природно, видела као неку мешавину Атлантиде и старе Грчке, па сам ознаку за град Ар (који је ваљда и престоница Арантијаде, самим тим и најстарији) замислила као капију сумерско-вавилонског града, а главни симбол тог континента нашла у Партенону. А Сакаремску престоницу Мелсину видела као неки Самарканд са полумесецима, који означавају «месечево небо» Муслимана. У сваком случају волела бих да та мапа буде само основа у коју сваки читалац може да угради своје поимање и представу о Вукодавовом свету. Свесна сам да она донекле личи на мапу која краси почетак сваке епизоде «Астериска», само фали онај римски стуб забоден у само срце Галије. Птица у југозападном углу пресликана је са висуљка обредне дијадеме из Новгорода – јер ми је ту зврјала празнина, а и хтела сам да подцртам прасловенско порекло целе приче.
Други део ће изаћи, надам се, после Нове године (предала сам превод почетком новембра). На трећем управо радим. Четврти, завршни, добила сам од сестре на читање тек недавно, као награду за завршетак превода другог дела. Разрешење је на видику али ја, као и сви ви, и даље просто уживам у ткању приче и, заједно са вама, чекам шта ће даље бити.
Мапа нарисана руком Ружице Росић:
Интервју преузет са: Ružica i Sava Rosić o Vukodavu, čudu jezika i još ponešto... - Stormfront
Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!