Достојевски о Европи и либералима

У чланку ће читалац пронаћи неколико одабраних цитата из Дневника писца Фјодора Михаиловича Достојевског. Главно запажање Достојевског је да у Русији постоји извесна заједница „руских Европљана“ туђих народу, који се окрећу наопачке да би доказали своје „европејство“. Гаде се народа, „мрзак им је народ“ и из овог „погледа на свет“, по његовом мишљењу, произилази много невоља, много државне неуређености и растројства. Писца су на овакве закључке навели догађаји из руско-турског рата 1877-1878, а он огорчено пише о Петроградским образованим "најслађим либералним луткицама", на које је све на гомили тако страсно и одлучно пљунуо заробљени Турчин. Очигледно су и њему ови „Европљани“ деловали одвратно. (овде се писац осврће на стварне догађаје из 1877. године када су богате и беспослене Петроградске Рускиње, дочекале воз са заробљеним Турцима и даривале заробљенике цвећем, дуваном и слаткишима, а Турци их са гађењем и запрепашћењем пљували, кроз прозоре вагона-прим.прев.)

 

Епиграф (о „најслађим самосвесним“ „либералним луткицама“)

 

Да ли је Левин икада чуо да се наше госпође које бацају цвеће заробљеним Турцима и дају им скупи дуван и слаткише? Написали су да је један Турчин, када је воз поново кренуо, пљунуо гласно и енергично пљунуо на саму групу хуманих руских дама, које су махале марамама након одласка воза. „Ево, кажу, како смо хумани, и како смо Европљани, и како то можемо да покажемо!“ (Достојевски. Дневник писца. 1877)

В.Верещагин. После удачи. 1868

Левин је либерални пацифиста нестабилне психе, јунак Толстојевог романа, Ана Карењина, коме се супротставља Достојевски. У свом лику Толстој изражава сопствене мисли и осећања, која су веома несимпатична Достојевском, али о томе читајте у претходним чланцима (овде и овде).

 

У 21. веку ствари стоје сасвим другачије. Ако бирате између Турчина и Европљанина, онда руски туриста бира Турску, која је данас изгледа гостопримљивија. Једно се не мења – то је психологија Европе и психологија либерала, а ако се промени, онда може само на горе.

1. Европа. Година 1877, рат са Турском. Цитати из Дневника писца Достојевског, 1877

„У наше време (током руско-турског рата 1777-1878, када је Русија победоносно бранила Словене од покоља), скоро цела Европа се заљубила у Турке, мање или више... Али овај сан (о моћној Турској и слабој Русији) све се ређе сања у Европи, као и увек, из мржње према Русији, али и код нас, из кукавичлука и страшне површности, песимистичких закључака, који су одувек били својствени интелектуалној класи нашег друштва... Такви би, да би спасли свој недосањани сан, којим се теше, о безначајности и немоћи Русије, од љигавог пужа направили човека... О Русији те исте најобразованије европске државе страсно шире најневероватније гадости."

Штандарт полковой Георгиевский 30-го Донского казачьего полка. Россия. Конец 1870-х — начало 1880-х гг.

„И раније смо били мало познати у Европи, чак до те мере да се увек треба чудити како су тако просвећени народи тако мало заинтересовани да проучавају народ који толико мрзе и којег се неорестано плаше".

„На крају крајева, они би, наравно, хтели да свагда у себи изазивају мржњу према нама као опасним противницима сопствене цивилизације."

„Ми смо, седећи у Севастопољу, једном одбили напад Француза и Британаца, наневши им страшне губитке у људству, али Европа, међутим, ни тада није викала о нашој победи“ (Кримски рат 1854-1855).

Рисунки Льва Толстого в кавказской записной книжке. 1852 г. Старик. Голова старика. Мужская фигура с осликом. Фигура военного.

„А они (наши пужеви-интелектуалци) не желе да се сете да се ми заправо боримо не само са Турцима, већ и са европским силама, да многи Енглези служе као официри у турској војсци, да су Турци оружје платили европским новцем, да нам је европска дипломатија много стајала на путу од самог почетка рата, ускраћујући нам помоћ наших природних савезника, ускраћујући нам чак и путеве према Турској."

2. Апел Достојевског финансијерима који воле да циљају инфлацију

 

„Источно питање је првобитна идеја Московског царства, које је Петар Велики уздигао у виши степен и напустивши Москву, однео је са собом у Санкт Петербург... Ову идеју сада не виде и не препознају само слепу руски европејсци и уз њих, а на њихову срамоту, берзански трговци. Овде берзанским трговцима произвољно називам све данашње Русе који, осим свог џепа, немају никакву другу вредност у Русији, па стога на Русију гледају искључиво из угла интереса свог новчаника. Они сада углас вичу о застоју трговине, о берзанској кризи, о паду рубље. Али да су ови наши берзански мешетари били толико далековиди да схватају нешто ван своје сфере, онда би и сами схватили, да би им, да Русија није започела садашњи рат, било још горе. Да нисмо започели садашњи рат, после свих циничних и увредљивих изазова наших непријатеља, и да нисмо помогли изранављеним мученицима, онда бисмо почели да презиремо сами себе. А самопрезир, морални пад и иза њега – цинизам – мешају чак и са „делима“. Нације живе великим осећањем и великом мишљу, која све спаја и све осветљава, сједињењем са народом, и најзад, када народ без присиле признаје и доживљава сопствене вође, како своје, тада се рађа национална снага – од тога живе нације, а не само од берзанске шпекулације и брига за цену у рубљама. Што је један народ духовно богатији, то је богатији и материјално... Али узгред, зашто говорим тако старе речи!

3. Пета колона

Достојевски цитира "Московске ведомости", бр. 262 (Московские ведомости, № 262), у којима пишу о „партији унутар Русије, која делује у складу са њеним непријатељима спремној да помогне Турцима у њиховој борби против ње, партији руских Англо-Мађара, која мрзи сваку пројављивање нашег националног духа, свако деловање наше владе у том духу и која руски патриотизам ставља у исту раван са нихилизмом и револуцијом – партија која најподлијом преписком храни нама непријатељску страну штампу. Стварно.

Временски усклађени чланци у енглеском „Морнинг посту” од 22.10.1877. и пољском чланку „Ђиеник полски”, који су се појавили два дана пре ове публикације, ширили су готово једногласно лаж да Руси изазивају устанак привисланских сељака. Морам рећи да су све то тада подгрејали папски (римокатолички) свештеници.

„Почетком лета, ти клерикални агитатори решили су да се преруше у овце, причали су о словенском пријатељству, говорили су неуобичајено нежно и разоткривајуће: ми, кажу, имамо инжењере, хемичаре, технологе и друге – пустите их назад (да се врате из емиграције у Руско царство).

„Господин Костомаров (руски историчар) је у Новом времену, одговорио на сва ова додворавања: „...све је то за нас само замка, да ће нам довести Конрада Валенрода, издајника; да Пољак из Старе Пољске инстинктивно, слепо мрзи Русију и Русе."

4. "Либералне луткице" и "деликатни" официри или како постати већи Европљанин од самог Европљанина

Епиграф.

Да бисте то урадили, потребно је да постанете неприметни лакеј, на пример, облачите капут Енглезу у шлему.

Читајући Достојевског:

„Познато је да су сви руски интелектуалци људи изузетно деликатни, односно у оним случајевима када имају посла са Европом или мисле да их Европа посматра.

„Даме које су Турцима са одушевљењем доносиле слаткише и цигаре, то су, наравно, чиниле и из деликатности: „Како смо, кажу, слатке, нежне, меке, хумане, европски просвећене!“

В.Верещагин. Башибузук (Албанец) 1877-1878. Слово «башибузук» (тур. «баш»-голова, «бузук» — испорченный. бешеный, в буквальном переводе означает «безбашенный», «сорвиголова»). Во время Русско-турецкой войны слово «башибузук» стало нарицательным, означающим человека, способного на самое безжалостное злодеяние.

„... шта да је стигао други воз са Турцима, а у њему исти башибозук, о коме су писали, а који се посебно одликује способношћу да се једним замахом кида, хватајући за обе ноге, одојче на два дела, а мајсци одере кожу с леђа за каиш? Да, мислим да би га ове даме дочекале циком одушевљења, биле би спремне да му дају не само слаткише, већ нешто боље од слаткиша, а онда би, можда, покренуле расправу у свом женском комитету о стипендији у његово име у локалној гимназији ... Гледајући себе у огледалу, ове даме би се, мислим, заљубиле у себе: „Какве смо ми хумане, какве смо ми либералне лутке!“

Русија је победила. Заробљени Турци су тражили бели хлеб – давали су им бели хлеб, одбијали су да се возе на запрежним колима – давали су им кочије на опругу, о трошку наших војника.

Заробљени Турци су размештени овако: 

„Сви заробљени редови су се удобно сместили у вагоне треће класе, официри у другу, а паша (заробљеник) је узео купе вагона прве класе. Зашто за њих такве удобности? чуло се у јавности. – Наши гренадири су, вероватно, изведени из Москве у коњским запрегама, а за њих је извезен посебан путнички воз.

- Шта је са нашим војницима, - примећују неки трговци у гомили, - чак су и рањени војници превожени у теретним вагонима и нису могли да подметну сламу под њих. А паша је тако угојен, као вепар, у теретни би вагон с њим, макар му се и сало мало смањило.

„Тамо су наши рањеници клани, вађене су им вене, на тихој ватри су их пекли, а сада их за то тетоше...“.

А ево још једне сцене у опису Достојевског:

„У близини пратње (руске, где је био велики кнез) појавио се неки Енглез у карираном цивилном капуту са колонијалним шлемом на глави... Овај „пријатељ Русије“ понаша се помало ексцентрично: на пример, седи у присуству Великог Кнеза у време када сви стоје, не искључујући ни његово височанство (цара); на вечери устаје, кад хоће, од стола за којим седи Велики Кнез (главнокомандујући), а овога дана се чак обратио једном познатом официру са предлогом да му придржи капут док се облачи. Официр га је, помало изненађено, погледао од главе до пете, благо се осмехнуо, слегнуо раменима и беспоговорно му помогао да обуче капут. Наравно, ништа више од тога и није могло да се уради. Енглез је одговорио тако што је лагано принео руку свом шлему."

В.Верещагин. Два ястреба. Башибузуки. 1878-1879

Достојевски наводи овај цитат из петроградских новина (Петербургскя газета), који описује епизоду са ратишта, посебно га погађа фраза „Наравно, ништа више од тога и није могло да се уради“.

Овај интернет сајт је већ говорио о колонијалном шлему као симболу колонијалне Британије, када је енглески вајар Џон Гибсон ставио шлем на главу скулптури Купидона. Тада се аутору чланка чинило само добром шалом, испоставило се да се Енглез није шалио када је ставио шлем у штаб руских трупа током руско-турског рата.

„Снабдевање турске војске патронама из Енглеске и Америке је огромно. Њихови бродови достављају оружје и залихе. А код нас постоје новине које вриште о „деликатности”: „Ах, не говори ово, ах, не истичите толико оно, правимо се да не видимо, да не чујемо, јер ће се просвећени морепловци (бивши гусари - енглеска флота ) ће се наљутити и онда…“.

5. Актуелни цитати

Изјава и ставова Достојевског, који су актуелни и дан данас је море. Читамо у Дневнику за 1880. годину.

О Европи

 „Један мали део човечанства не може владати остатком човечанства као робљем, а ипак, у ту једину сврху су упрегнуте све грађанске (више не хришћанске) институције Европе, сада већ потпуно паганске. Таква неприродност и та „нерешива“ политичка питања (свима позната, иначе) свакако морају довести до огромног, коначног, раздорног политичког рата, у који ће сви бити укључени и који ће избити у овом веку, можда чак и наредне деценије."

О нашим идеалима.

„Ви (либерали) питате: какве друштвене и грађанске идеале можемо имати мимо Европе? Да, друштвени и грађански, и наши друштвени идеали су бољи од ваших европских, јачи од ваших, чак су и, о ужас! - либералнији од ваших! Да, либералнији, јер долазе директно из духа и тела нашег народа, а не лакејски, безлично пресађени са Запада."

Ф.Достоевский. Портретные наброски. В черновой рукописи романа «Преступление и наказание». 1864-1868

О томе ко кочи уређење Русије

„Ви, господине Градовски, немилосрдно укоравате Русија због њене неуређености. А ко ју је до сада спречава да се уреди у ова последња два века, а посебно у последњих педесет година? Ето, то су баш ти, вама драги, руски Европљани, господине Градовски, који се код нас не преводе два века, а сада су се посебно наврзли на нас. Ко је непријатељ органског и самосталног развоја Русије на сопственим народним начелима? Који су ти, који су хтели, да преправе наш народ, фантастично га „уздижући га на сопствени ниво“, просто правећи, себи сличне, либералне Европљане, с времена на време откидајући их из народне масе и кварећи их у Европљанина макар их поткупљујући униформама и чиновима? Овим не кажем да је Европљанин изопачен; Само кажем да је претварање Руса у Европљанина на начин на који га либерали преправљају често чист разврат. Али то је цео идеал њиховог програма деловања: управо у откидању обичног човека из опште масе – какав апсурд! Тако су они који су толико хтели да одсеку и преправе свих осамдесет милиона наших људи? Али зар ви заиста озбиљно мислите да ће цео наш народ, са свом својом масом, пристати да постане иста безличност као ова руска европејска господа?"

О говорницима и књижевности (Дневник 1881).

У ток-шоу емисијама, данас се ово може и сопственим очима сагледати: либерал никада не завршава сам свој говор, не одговара на питање, он сам бира тему и увек само једну – како је лоша „ова држава“, почиње полако, и кад се захукта пљује на све стране, врти се у круг, као веверица у точку, у супротности са логиком и чињеницама, онда дуго не може да се смири и стално нешто виче. Тако је било и у време Достојевског.

Достојевски пише:

„А колико, колико говорника се сада изнедрило међу нама? Неки ће тако напредан и поучан господин сести испред вас и почети да говори: нема краја, нема почетака, све је оборено и смотано у лопту. Прича сат и по, и, што је најважније, тако је слатко и глатко, као да птица пева. Питате се шта је он: паметан или луд? - и не можеш да одлучиш. Свака реч је, чини се, разумљива и јасна, али цео говор се не может разумети. Да ли кокош држи предавање јајима, или седи на јајима - ништа од овога не можете да разазнате, само видите да слаткоречива кокошка уместо јаја носи мућак. Избуљићеш очи на крају, пометња у глави. Ово је нови тип, недавно рођен; књижевност га још није дотакла. Много тога још није сагледала наша модерна и актуелна књижевност, много тога је превидела и страховито заостала. Још увек се бави ликовима и карактерима из четрдесетих и педесетих година. Чак и у историјском роману, где нешто може и да погоди, изгубила је смисао садашњег."

Ф.Достоевский. Портретные и орнаментальные наброски в черновой рукописи романа «Преступление и наказание». 1868-1866

Сан о нормалној интелигенцији и апел министру финансија.

„Желим само да искажем да су снаге које нас (интелигенцију) одвајају од народа изузетно велике и да народ остаје сам, у својој великој самоћи, и осим свог цара, у кога неприкосновено верује, сада нема ослонца у било коме и било где. Тражи и не види. А међутим, кад би се каква страшна, стваралачка и благословена сила, појавила нова, сасвим нова сила у Русији, да постоји јединство између класа интелигенције и народа! Духовно јединство. О, господо министри финансија, не бисте тада правили такве годишње буџете као сада! Царством би текли мед и млеко, сви ваши идеали би се одједном остварили!"

У одбрану бирократије („бирократско мишљење о либералима“).

Достојевски даје реч измишљеном бирократи који говори о потреби државног апарата за заштиту од слободољубивих либерала који су против бирократа јер гуше слободу. Конкретно, Достојевски, кроз уста бирократе, с правом примећује да ће, чим либерал дође на власт, он постати много гори бирократа:

„... потпуно одвежите крила својој прелепој птици (тј. дајте власт либералу), дозволите јој све могућности, препишите, на пример, својим општинским и окружним властима чак и формално, са деловодним бројем и строго: „Од сада па надаље. , треба да будеш самосталан, а не бирократски шраф” и верујте да ће сви они тамо, сви они који су мали обични шрафови, сами од себе да питају нас (бирократе) још више и да на крају већ потпуно постану чиновници, они попримиће наш дух и лик, преписаће све од нас. Чак ће нас и изабрани представник сељака питати, то ће му јако ласкати."

Ф.Достоевский. Мужской портрет, каллиграфия. В черновой рукописи романа «Преступлением и наказание» 1860-1868

Епилог

Достојевски наводи Криловљеву басну "Свиња под древним храстом ...". Цитира у целости. Заплет је познат: кратковида, слабовида животиња, која се најела жира да прсне, добро се наспавала и, од вишка снаге, доби жељу да подрије корење.

Поука: Животиња не види узрочну везу између корена и жира.

Достојевски завршава овај одељак с басном са реторичким питањем:

„Поучна басна? И да ли примећујемо да све више личимо на свињу из басне?"

Извор: Достоевский о Европе и либералах. Часть 3

Превод: Драган Вукојевић