Коме смета филозофија?

Иван Вучковић

Недавно, листајући нове програме за поједине смерове (нпр. електротехничар енергетике) приметио сам да филозофије у програму (за четврту годину) више нема.

Дакле, кроз пар година филозофија у оквиру средњих стручних школа више неће постојати као предмет.

С обзиром на то да у средњим стручним школама радим – остаћу без часова, односно засигурно ћу постати технолошки вишак.

Међутим, нисам само ја у проблему већ све колеге широм Србије које су, нажалост, по свој прилици, „филозофи у средњим стручним школама“.

Очигледно – филозофија је „некоме“ почела озбиљно да смета. Питање је коме и због чега је сада пало на памет да лишава ђаке филозофије и филозофског мишљења?

Шта је то што „боде очи“ и „тера некога“ да се основ свих наука потпуно потисне и искључи? Ко су „мудраци“ који су решили да спроведу овакву „реформу школства“?

Поред проблема са часовима и радним местима средњошколских професора филозофије још већи те есенцијални проблем је тај што ће будуће генерације, остане ли овако, бити лишене опције да схвате шта значи аргументовано мислити те, дакле, сагледавати једну исту ствар кроз бесконачно много углова и начина.

Уколико и најмање познајемо општу културу – знамо да су најзначајнији умови свога времена (математичари, физичари…) увек уједно били и филозофи (нпр. Питагора, Леонардо да Винчи, Декарт, Лајбниц, Њутн…)
Сетимо ли се бар тога – јасно је да једно друштво не може да изроди истинске интелектуалце уколико ти исти нису спремни да оно чиме се баве сагледавају шире и дубље те константно напредују у мишљењу и промишљању онога чиме се баве.

Разговарајући недавно о овом проблему и са професором Ноамом Чомским (са којим сам већ дуго у контакту и од којег сам добио препоруке за САНУ) као и са неколико колега из Беча (где сам прошле године гостовао на универзитету) – јасно је да се сви слажу у једном – то су озбиљни државни просветни проблеми али то су проблеми нашег дворишта и ми сами морамо да их решавамо и, коначно, решимо.

Дакле, средњошколски професори ће морати да се уједине у намери да спасу оно што се спасити може. Та иницијатива је у многим сегментима већ активна.

Међутим, у тој борби – морају се укључити институт, САНУ (ту ћу лично пробати да се укључим), сви истински медији и сви филозофски факултети у земљи.

Ја већ дуго радим на промоцији филозофије и филозофског мишљења – поред реченог, у Бору, где сам рођен и где живим и радим, већ годину дана водим бесплатну малу градску филозофску школу „Линкеј“ за млађе средњошколце и старије основце, пишем, држим јавна предавања и сл.
Међутим, као што је речено, та се борба тиче свих нас.

Ми смо као народ склони „да филозофирамо“ док заправо не знамо шта то тачно значи и како да то стварно и радимо. Уколико искључимо филозофију из система средњошколског образовања – специфично српски глагол „филозофирати“ ће постати још тривијалнији и комичнији.

Многе колеге су се већ укључиле у борбу за спас филозофије и то је добро. У последње време се чак почело и са потискивањем Верске наставе (Веронауке) и Грађанског васпитања.

Позивам све људе да озбиљно схвате и промисле овај проблем. Данас још није касно да спасимо децу ових свакодневних хипербаналности – сутра ће можда већ бити…


Аутор: Иван Вучковић, средњошколски професор филозофије
Извор: Данас
Приредио, јер и НАТО кока неко зрно нађе, па да направимо изузетак и преузмемо чланак с „Данас“-а: Администратор
Преузето са: СКЦ "Ћирилица" Београд