Ћирилизовано : Јерменска побуна, бесмислена и беспоштедна

Јерменска побуна, бесмислена и беспоштедна

Јереван бира „украјински пут“ – са перспективом да нестане са мапе света?

На фото: участники акции протеста оппозиции в Армении (Фото: Александр Патрин/ТАСС)

Јерменија ври. Широм републике одржавају се скупови, масовне акције непослушности, туче и сукоби са полицијом. Људи праве „живе штитове“ и блокирају мостове и аутопутеве.

Митинзима и сукобима руководе лидери покрета „Глас младих” и посланици скупштинске групе „Јерменија”. Посланик Арам Вардевањан је посебно дрчан. Гледајући са стране, чини се да је под утицајем наркотика.

Недавно су блокирани Кијевски мост у Јеревану и аутопут Јереван-Севан. Свуда се чују слогани „Јерменија без Николе“ и „Арцах никада неће бити Азербејџански“ (Јерменски назив за Нагорни-Карабах – прим.прев.).

У Јеревану, опозиција је провалила у зграду јерменског министарства иностраних дела савладала отпор обезбеђења и на згради истакла заставу непризнате Републике Нагорног-Карабаха.

Опозиционари су запенили, доказујући да је актуелни премијер издао јерменски народ, пристајући на преговарачки процес о Карабаху са званичним Бакуом. А то значи, доле с њим, на сметлиште историје.

Специјалне службе не искључују покушај присталица бивших председника Кочарјана и Саргасјана да заузму парламент. Шта побуњеници желе?

Они траже одлазак омраженог Пашињана, којег су сами, пре неколико година, такорећи на рукама, узносили на врх јерменског политичког Олимпа.

Раније свенародно обожаван, а сада дубоко (и такође свенародно) омражен, Пашињан је планирао светогрђе. Он жели да се помири са Азербејџаном и Турском и призна цео Карабах делом Азербејџана.

За стотине хиљада Јермена такав положај је са оне стране добра и зла. Дакле, национални издајник мора бити срушен моћним ураганом народног гнева.

По свој прилици, јерменски брод је поново улетео у политичку олују.

Републику тресе „свемоћна гомила” домаћих, богато плаћених ентузијаста из „осветничке странке”. Ко наручује „јерменски плес са сабљама“ лако је погодити. Разумљив је и глобални циљ диригента оркестра – максимално слабљење Русије у Закавказју.

Сама технологија је занимљива. Да, Пашињан је Јерменима сада као кост у грлу. И то свима, и проруским и прозападним. Али тренутно он одговара и Русији и Азербејџану и Турској. Он је и јамац потписаних мировних споразума и стабилности у региону. И он сада води затворену рунду преговора са представницима министарстава иностраних дела Турске и Азербејџана. То би могао бити историјски документ који би омогућио овим државама да граде међусобне односе испочетка.

Али управо то не одговара јерменским реваншистима. Али ко је виђен да буде уместо њега? Неки проруски политичар? Мало вероватно. Зато што ће урадити управо оно што сада ради Пашињан. И Кочарјан и Саргасјан су такође некада били проруски оријентисани. И ни један ни други у своје време нису успели да задрже власт. Надиграли су их Американци гурајући Пашињана. И каквог онда има смисла мењати Курту за Мурту?

То значи да нови кандидат неће бити проруски оријентисан. Или ће тај исти Кочарјан променити геополитичку оријентацију? Прича се да су међу покретачима процеса јерменски генерали. Углавном су то ученици и исписници руских војних школа. Али, да ли су јерменски генерали носиоци руске агенде у региону? То није случај. То што су својевремено завршили руске војне универзитете, и скоро сви се током студија поженили Рускињама, уопште не значи да су мисаоно и духовно постали проруски оријентисани.

И при том, генерали су људи који живе ради ратовања. То је њихова судбина, њихов живот, њихова каријера, њихов позив, њихов суштина. А неки од њих су, између осталог, хтели да уђу у историју као велике војсковође, попут генерала Тер-Тадевосјана, прозваног „Планинска лисица“, који је својевремено ослободио Карабах.

Једноставна и домаћинска мисао, да се рат може трагично изгубити (што се догодило не тако давно), и да ће после тога престати да постоји сама држава Јерменија, њима не пада на памет, због неких менталних или чисто професионалних ограничења.

Али не жели само војска освету, већ и бивши председници.

Јерменски министар иностраних дела недавно је кренуо на дугу турнеју по Америци, свакодневно се састајући с ким стигне, од тамошњих јерменских исељеника до сенатора и представника Стејт департмента. Циљ је јасан, он им нуди „невесту Јерменију“ на привремено коришћење, у замену за „пакет конкретних предлога“ који могу, ако не да врате Карабах, онда бар да удовоље крајње повређеном јерменском поносу.

„Симпатизери“ се премишљају. И нешто ће сигурно понудити. Највероватније ће то бити прикривени (или „провидни“) украјински сценарио.

Шта треба ујка Сему у Закавказју? Потребан му је рат. Има ли снага у Јерменији способних да рат распире? Теоретски, има. Демографски ресурси тромилионске Јерменије наспрам десетмилионског Азербејџана и седамдесетмилионске Турске су, наравно, занемарљиви. А да шаљу сопствену живу силу у Закавказје, Американци не желе. Али, украјински случај је показао да је сасвим могуће борити се на страној територији без редовне војске.

За то, постоје плаћеници. У истој тој Украјини, према речима Марије Захарове, званичног представника руског Министарства иностраних дела, вршља читава армија плаћеника – око седам хиљада људи. Више од хиљаду их је помлатила руска артиљерија, али овој банди планетарних кољача, као стоглавој аждаји, уместо једне одсечене главе, расте неколико. Они који желе да допадну украјинског пакла, просто чекају у редовима, на регрутним пунктовима.

Друго. Јерменију можете накрцати војном техником, као исту ту Украјину. Некаквим далекометним хаубицама М177. Нека ратују. Треће. Можете обучити јерменске артиљерце да раде са прилично сложеном савременом техником, самоходним хаубицама и ракетним бацачима. А можда и не само јерменске. Неки од плаћеника су прилично способни за самообуку.

А сада хајде да проценимо како се догађаји могу развијати након накрцавања Јерменије оружјем. Овде такође постоји неколико варијанти. И свака следећа је гора од претходне.

Прва варијанта. Јермени (или плаћеници) гађају азербејџанске положаје у Карабаху. На градић Шушу, на пример. Азербејџанци ће одмах одговорити из свих оружја. А како се Степанкерт види из Шуше, прва ће настрадати престоница Карабаха. Даље, ситуација се одвија муњевитом брзином. Азербејџанска војска, под заштитом Турске, учиниће све да у најкраћем могућем року продре у Јереван и претвори га у други Мариупољ. Хуманитарна катастрофа, море крви, гомиле избеглица...

А како ће се понашати руски мировњаци? Како им нареде. Они могу да се умешају у бој или могу да се повуку у страну. Као, "упозоравали смо вас много пута." Улазак у директан војни сукоб са чланицом НАТО, Турском због незадовољених јерменских амбиција није врхунац геополитичке и војне мисли.

А онда – збогом Јерменијо. Рачунамо губитке и добитке. Русија губи последњу хришћанску испоставу у Закавказју. Турска још више јача у региону. Сама Јерменија ишчезава са мапе света. Или се претвара у бедни територијални окрајак – у некакву тампон зону, у коју ће се ускоро претворити садашња крвава Украјина.

Друга варијанта, подмуклија. Плаћеници (или сами Јермени) нападају руске положаје са азербејџанске стране. Они одговарају. Захуктава војни сукоб између Русије и Азербејџана. Али ће сигурно бити кратког века. Путин и Алијев ће одмах открити праве узроке онога што се догодило. А однос према Јерменији са обе стране ће се још више погоршати.

Трећа варијанта је просто безумна. То је грузијски случај. Јермени, не кријући се, нападају руске мировњаке. И избија сукоб између Јерменије и Русије. Но то је потпуно политичко самоубиство. Иако су Грузијци својевремено ишли на то.

Једини очигледни победник у било ком случају, јесте - Америка. Ако Јермени успеју да поврате Карабах, Американци ће ударити по носу омраженог Ердогана и под боком Русије, распалити огањ нестабилности, у који се дрва могу убацивати у недоглед.

Ако Јерменија буде уништена, њено место ће заузети НАТО партнер, Турска. Ердоган није вечан. Пре или касније ће отићи. Али НАТО ће остати у региону. Изгледно је, да ће други „именовани“ председник бити сусретљивији. А НАТО ће имати сопствену флоту у Каспијском мору и базу за скок, под боком Ирана. Одатле можеш да клепиш и Персијанце, по потреби.

А за саме Јермене – куд год да крену – свуда је странпутица. Јерменска временска стиска. „Миротворац“ Пашињан је, наравно, неподношљив. Али могућност губитка своје историјске домовине је још гора.

А све је могло бити сасвим другачије да су се Јермени својевремено договорили са Русијом. Живели би без бриге. Није им се дало. Породично проклетство не пушта. А управо је са проблемом Карабаха, својевремено, почео распад Совјетског Савеза. А сада би Јерменија могла да се распадне. Или барем изгуби још један део територије – као што су некада изгубили Араратску долину и Карабах. Па, историја још никога ничему није научила. Али жестоко кажњава сопствено непознавање.