Пајкићологија: Српска филмска голгота – од Хитлера до Тита

Photo: Ilustracija: BKTVNews

Истог дана, 30. јануара, ове године, појавиле су се, за идеју васкрсења српске кинематографије, у националном светлу, две оптимистичке информације.

Једна се тиче најаве да би стриц Новака Ђоковића могао да уђе у продукцију филма инспирисаног Јаковљевићевом, „Српском трилогијом“, а друга је обзнана новог конкурса Филмског центра, који је отворио посебну „рубрику“ за филмове са националном тематиком. Обе те ствари, екранизацију или бар филм по мотивима „Српске трилогије“ и конкурсе за филмове са српском, националном тематиком, Србија, српска култура, дугује сама себи. Aли, чини ми се да такви подухвати захтевају систематичнији приступ.

Мада мислим, али пошто је реч тек о најави, нећу то превише да проблематизујем, да Јаковљевићева трилогија захтева, пре свега пуну и сериозну екранизацију па тек потом филмове који би разрађивали поједине драгоцене мотиве тог српског епоса. Том епохалном делу морало би да се приступи са целим тимом сценариста у којем би били стручни консултанти историчари, лингвисти и књижевници, причу би требало да развијају драматурзи, а за дијалоге да се ангажују писци – сценаристи, са литерарним и филмским искуством. Но, како је у питању индивудуална, приватна иницијатива, није најупутније да јој се стаје на пут било каквим примедбама.

Што се конкурса тиче, ту се може слободније приступати примедбама и сугестијама за надолазеће подухвате. Као и у случају екранизације „Српске трилогије“ сваком националном сижеу, свакој националној теми и адекватној идеји мора да претходи дужи истраживачки рад, да би се испитао контекст, период и свакојаке ондашње околности.

Конкурс који се затвара 30 дана након расписивања не оставља ауторима никакво време за практичну инкубацију. Aко се има у виду да то није конкурс за развој сценарија или бар за сценарио, него за пројекат који има продукциону разраду, предкалкуцију, евентуално и финансијску конструкцију све са формираним ауторским тимом и изведеном основном глумачком поделом, када се томе дода и целокупна администрација, чини се да на овај конкурс могу да стигну продуценти и аутори који га најмање пола године очекују. У противном не видим како је могуће да се у тако кратком року напише било какав сценарио са националном тематиком. Нећу да улазим у такву једну димензију, да ли је неко знао или није, само сматрам да би националним темама морало да се приступа корак по корак, најпре синопсис па онда даље.

A, још је важније оно што претходи синопсису. Иако је за титоизма направљено неколико, мање од туце, филмова који се тичу српске историје, ценим да од „Голготе Србије“, (1930.) великог српског уметника, Станислава Кракова, није урађен ниједан филм са пуном уметничком и политичком, коначно продукционом одговорношћу.

Изузмемо ли ТВ- продукције на којим је често, веома успешно, радио Ђорђе Кадијевић, српски интелектуалац традиционалистичког надахнућа, већину тих филмова је режирао комунистички апаратчик, хрватске провенијенције по налогу партије специјализован за жанровске филмове.

Тако је, нпр. „Марш на Дрину“, у Митровићевој режији скоро једини филм са пред-комунистичком тематиком на списку филмова које је Кинотека, преко анкете, прогласила националним благом. Ради се о томе да су током комунистичких Југославија углавном прављени партизански. Један од најгорих и неразумно скупих, „Ужичку републику“ у којем је као и код Булајића, волонтирала цела армија све са војницима – студентима свих филмских сектора, режирао је тај исти, Ж. Митровић. Сваком словесном па и најобичнијем лаику је јасно да исти режисер не може да се бави толико идеолошки супротстављеним темама, а да се не заштити хипокризијом која неминовно разара аутентичност дела по свим шавовима уколико се у неком подтексутално, спонтано или фриволно не подвуку субверзивне термитске нити.

Aко се има у виду да су комунисти направили стотине бесловесних партизанских филмова међу којима има и понеки комплекснији комад, јасно је да је пред нашом културом једна озбиљна задаћа, да се плански приступи продукцији филмова који, као што су то Aмериканци урадили са вестерном, прате све епохе у развоју српске, модерне, грађанске државе, од српских устанака преко балканских ратова до Великог рата и стварања Краљевине. Када би на сваких десет партизанских филмова урадили бар један који претходи, у тематском смислу, пред-комунистичкој историји, то би представљало озбиљно постигнуће. Оно, што је најнапорније у том подухвату, свакако је пребројавање гомиле сомнабулних пентаграмских продуката. A, тек после тога следује креативни посао. Требало би да се при министарствима, надлежним на различите начине, за ово питање направи тим стручњака који би предложио тематске циклусе, као што су они представљени код Рјеперјуа, у књизи, „Вестерн или прави амерчки филм“, дакле епохе и теме од националног значаја, деценију по деценију, рат по рат. A, онда би следели конкурси филмског центра за поједине теме и специјални позиви значајним ауторима. Па, онда корак по корак. Тек када се те теме исцрпе, за једно тридесетак година, доћи ће време да се праве озбиљне ревизије, филмови који на другачији начин третирају још једну кланицу, српску историју четрдесетих година, од немачког преко савезничког бомбардовања па до Титове комунистичке тамнице на Голом отоку, то је српска голгота, од Хитлера до Тита.


Аутор: Небојша Пајкић
Извор: Pajkićologija: Srpska filmska golgota – od Hitlera do Tita - BKTVNews