Сасвим сам случајно, на интернету, набасао на неку духовиту лингвистичку расправу која се тиче учестале употребе необичног глагола чији би инфинитив могао да буде, "протествовати".
Пошто се он, како схватам, у овдашњим новинама које ретко консултујем, почео да упражњава поред књижевног облика, "протестовати", јавила се група тобожњих лингвиста који желе да докажу да је то легитиман облик самом чињеницом да се све више употребљава.
Тај аргумент је, свакако, идиотски јер би том логиком свака распрострањена грешка могла да се уноси у књижени вокабулар. У те грешке би спадале и изговорне девијације које су последица свакојаких хендикепа. Такав приступ би водио реформи језика чији би популистички критеријум надмашио и самог Вука, његова крилатица, "пиши како говориш" би могла, у овом тренутку, да буде за наш матерњи језик неупоредиво погубнија него је била за његовог вакта.
Aли, овде ми је битније да скренем пажњу на чињеницу да било какав облик језичке реформе, макар и спонтане, нема никакве везе са реформацијом мада демонстрира склоност реформизму. Реформација (цуиус регио еиус религио) је била израз протеста према римокатоличкој вертикали те се њене присталице називају протестантима.
Као што језичке реформе не припадају реформацији тако се ни учесници свакојаких протеста не могу да називају протестантима. Како се то све више чини помислио бих да би у духу популистичког реформизма било природно да се сви ти који протествују назову протествантима, тако би били сигурни да нису у питању неки лутеранци, холандски калвинисти или мормони... има пуно врста, могао бих да кажем и секти, али би то било погрешно схваћено.
Због погрешног схватања устаљених термина, због клизања њиховог значења или потпуног пражњења, Пол Валери, творац поетског аристократизма, својевремено је предлагао да се изведе преиспитивање значења већине термина. Он је, углавном, циљао на естетику и даље философију, међутим тај би подухват био још драгоценији у политици, идеологији, коначно и на улици где се ове дисплине, везане за истрошени појам демократије, све више практикују.
Са уличним протестима то почиње да бива све очигледније. Иначе су такве манифестеције у претходним вековима називане демонстрацијама те су их изводили демонстранти. Демонстранти су педесетих година протестовали против комунизма, али је тешко да се пронађе било шта везано за те грађанске демонстрације, за разлику од њих шездесетосмашке демонстрације које су биле ултра-комунистичке, заговарани су Карл Маркс и Црвени универзитет, у питању је био поклич у корист диктатуре пролетаријата, перманентно се цитирају и глорификују, гле парадокса, од заговорника цивилног друштва.
Ти заговорници су се послужили променом термина да прикрију траг, шездесетих су били у име Карла Маркса, Лењина, итд. против буржоаског друштва, а сада су користећи англизам постали поборници цивилног. И даље, од деведестих, у неколико наврата су се на улицама, трговима и ушћима појављивали овакви или онакви демонстранти, они су, дакле, демонстрирали.
Иако је протест био у средишту њихове акције, биће због проблема са преклапањем, нико сем неуких није употребљавао израз, протестанти. Како су били, превасходно, демонстранти онда су демонстрирали и није могло да дође до такве смешне језичке дилеме, да ли је исправније да се каже протестовати или протествовати, у Хрватској би та дилема звучала још рогобатније, протестирати или протествирати или је то, можда, предност западне варијанте "заједничког" језика илити "језика" пошто је ту нонсенс више него нападан.
Но, мене више интересује питање протестантизма од протествирања. Пошто сви речници у тзв. светским језицима указују на дистинкцију између прототестаната (припадника протестантских цркава) и протестера (оних који протестују против овог или оног) није ми јасно зашто и ми, поред свих других, нисмо усвојили ту неопходну дистинктивну монему. Пошто имамо аквизитере, дистрибутере, особито пролетере као и монтере који се разликују од монтажера, због чега би избегавали да младеж и њима придружене, називамо протестерима, у интернационализацији протеста, типа сви протестери уједините се, сваком на западу, изван тзв. Западног Балкана би било јасно о чему се ради.
Aко би остали на протестантима то би могло да изазове гнев Ватикана па би Срби били оптужени за ширење протестантизма. A, поред свих фабрикованих кривди ова би нам била сувишна. Сем, уколико у семиолошком грму не лези зец.
Јер, семиолошки посматрано, једно означавајуће, ван хомонима, стоји изнад једног означеног. То би значило да ми неумитно клизимо ка протестантизму и то усред Великог поста.
Надам се да томе није служило постепено потирање романтичних демонстраната. Зато, ако је то лек, предлажем да надаље протествују протестванти када више нико неће да демонстрира, као некад.
Претходно од истог аутора: Пајкићологија: Војска у сенци
Аутор: Небојша Пајкић
Извор: Pajkićologija: O protestantima i protestvantima - BKTVNews
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!