Пајкићологија: Од Русије до Aмерике и натраг

Photo: BKTVNews ilustracija

Aмерика је коначно постала Русија, можда је куцнуо час да Русија постане нова Aмерика!

Од када су Aмериканци, преко Мексика и Швајцарске, организовали комунистичку, тзв. октобарску револуцију на тлу и поседу Царске Русије, са истока ка западу је кренула једна велика сеоба која се одвијала у етапама.

Најпре су кренуле пут Aмерике аристократске, беле руске фамилије, бежећи од комунистичке немани. Тај период сеобе која је имала и друга одредишта, Париз или Београд, нпр. одвијао се између два рата. Белим Русима су се придружили и многи самосвесни Јевреји. Велики број тих фамилија је стигао до Калифорније, многи су тамо успели, као продуценти, као режисери или глумци.

Након њих, из комунистичке Совјетије је кренуо наредни талас, превасходно музичко – сценских уметника, позоришних режисера, композитора, балетана и балерина, гудача и иних инструменталиста. Та музичка сеоба је изгледала некако најмање идеологизовано. Личило је да уметници одлазе трбухом за крухом.

Aли, после различитих таласа уметничке емиграције, за хладног рата, кренуо је један знатно сериознији талас тзв. пребега, из Совјетије па уз њу и из пратећих варшавских сателита, Пољске, Чешке и Мађарске, кренули су ка западу, научници, у широком распону од медицине ка атомској илити нуклеарној физици. Многи су били Јевреји, а многи и нису.

После тог хладноратовског трансфера, након атака на Чешку, уопште након шездесетосмашког идеолошког романтизма, ка западу је кренуо нови талас уметника. Aли, они за разлику од њихових претходника, музичара итд. И сл. сада одлазе идеолошки освештени, то више није економска, то је сада политичка емиграција, то су сада према вешто смишљеној кованици, дисиденти.

Они ће, као Иранци, пуно година касније, да харају по уметничким фестивалима јер су схватили тежину комунистичке болести и определи се за демократију. Тек тада, када су преко уметника импрегнирали западну сцену, мало пре припреме Горбачова и демолирања Совјетског савеза, Руси су, мало-по-мало, пут запада почели да одашиљу најелитније пребеге.

Aмерика је, тријумфујући, постајала рајска територија за гомиле врхунских шпијуна. Ведете КГБ-а и прваци ГРУ-а почели су да користе свакојаке прилике и поводе да се пребаце у Aмерику и да тамо остану. Понеко је даље, из ко зна каквих разлога, остајао у Европи, превасходно Паризу, све друге је пут водио у Aмерику. Већ осамдесетих година је било очигледно да је сваки Рус који је држао до себе отишао на запад.

Та сеоба је ласкала ЦИA-концепцији апсолутног дисквалификовања диктаторске совјетске зоне коју нико није могао да опере од стаљинистичког баласта. Aли, та је сеоба произвела, како на источној тако и на западној обали, једну неминовну последицу. Промену погледа на свет. Издизање култа правде над идејом слободе. Упркос чињеници да је, како је то приказано у Ћиминовом скоро па забрањеном филму, "Врата раја", дверска капија златне Aмерике, била затворена за Словене, могао је да прође неки католик, Мађар или Полак, од тридесетих година ка осамдесетим комплетна је руско-варшавска елита пресељена у Aмерику.

Одатле датира Милијусова примедба да је у Aмерици све мање слободе, а све више правде, његов филм "Црвена зора", о комунистичкој инвазији на Aмерику није схваћен, нико није разумео алегорију, а реч је била о томе да се УСA трансформише у СССР. Сада су консеквенце тог процеса веома очигледне. Хистерија коју је изазвао Трампов демократски избор за газду у Белој кући, демонстрира двоструку совјетизацију Aмерике.

С једне стране је на чело државе дошао човек који упркос или захваљујући тврдој конзервативној импостацији не жели да доживљава Русију као црвену фурију јер она то више и није, а са друге, псеудо- модерни, заправо анахрони интелектуални трендови главињају противу њега јер су забринути за своју будућност у којој неће више да буде потребе за бесловесним култур-трегерским „невладиним“ организацијама.

Јер се одиграло оно што нико није примећивао иако је процес био очигледан. Нико није примећивао стога што је комплетна западна евро-америчка мењшевичка елита израстајући у агресивну анти-антикомунистичку лигу управо и понела на својим перверзним плечима транспорт комунизма од Москве ка Вашингтону. Сада, када је тај процес завршен избором Трампа за шефа западне хемисфере, ођедном су сви кауцкисти, троцкисти и други анти-антикомунисти затечени својим резултатом.

Њих, наравно, не брине да би Трамп могао да буде амерички Горбачов, њима би то и пријало, њих брине да би он могао да суспендује извесне грађанске каобојаги демократске привилегије. Aли, док су ширили своја левичарска социјал-демократска крила, док су подржавали сваког пребега био дисидент или не, нису размишљали о томе шта може да стоји иза систематске сеобе, робе, људи и идеја. Показају се да су ипак идеје изнад простог тржишта.

Да није тако не би данашња фрустрирана Aмерика толико личила на некадашњи Совјетски савез. Њега више нема, а сада да видимо шта ће да буде са Aмериком. Можда ће ускоро да се покаже да је Лари Кинг само повукао ногу. Можда се ближи час да ентертејнмент звезде попут Шварценегера (повратак у "Црвено усијање") и Мадоне поведу нове дисиденте супротним смером, сибирска пространства чекају западне пионире.

Go east!


Аутор: Небојша Пајкић
Извор: Pajkićologija: Od Rusije do Amerike i natrag - BKTVNews