Пајкићологија: Да се не догоди

У једном разговору који је имао са "olraund" интелектуалцем и творцем многих бест-селера, Умбертом Еком, отватрајући дискусију о будућности књиге као медијума илити чињенице, чувени француски сценариста, омиљени Буњуелов сарадник, Жан-Клод Каријер, одлучио је да отвори дискусију позивајући се на закључке неког футуристичког самита, у Девосу, 2008.

Ту је један од футуролога изнео хипотезу да ће у наредних 15 година доћи до крупних померања на светској сцени, нпр. да ће цена барела нафте досећи 500 долара, затим ће афричке земље постати економске силе, нестаће књиге и вода ће постати тржишно средство. Не разумем се у нафту, али преостале три ствари се очигледно спорије развијају.

Међутим, чини ми се битније од остварења тих визија, да у њима није било најава било каквих нуклеарних катастрофа. Како ствари стоје, данас, можда их ускоро и неће да буде. Aли, треба имати у виду једну злокобну чињеницу. Било би потребно пуно простора да се наброје сва очекивања која исказује светска јавност, најпре ми Срби са Косовом и Метохијом па онда са Републиком Српском, а онда сви унесрећени народи, сироти мигранти и многи други повређени и понижени народи измучени свакојаким пошастима, од бомбардовања, општег насилног разарања, до природних неумитних катастрофа, сви се надају или стрепе или вибрирају између стрепње и наде, предпостављајући шта доноси Трампова победа, куда ће с њим Aмерика и онда шта ће да се одигра на тој супериорној опозицији, САД – Русија коју сада персонификују Трамп и Путин. Aли, док угрожени народи и њихове мање социјалне целине са својим посебним надањима, верују или подозревају да следују неке конкретне промене које имају значај за њихову (за нашу) егзистенцију, два су се лидера, у првим контактима оријентисали на најважнију ствар за њихову лидерску позицију.

Они су расправљали о условима за даље ширење продукције нуклеарних бојевих глава. Ту застрашујућу ствар која се од бруталног америчког бобмбардовања Јапана 1945. развила у абнормалну трку у нуклеарном наоружању о којој сада пребрајајући бојеве главе расправљају Трамп и Путин, двојица људи у чијим рукама је судбина наше планете, људи већма настоје да не примећују, да не би и онако језовиту егзистенцију подигли на несношљив ниво.

Та се трка у нуклеарном наоружању доживљава као нека електронска игрица коју привилеговано могу да играју само лидери, час овај, час онај који победи на изборима. Сада је ето Обама дао Трампу да настави игрицу, а Трамп, пак мисли да је Обија, не Кенобија, Путин надиграо па да треба да се нека фаза нуклеарних ракета или њихових глава или шта већ размести са знатнијом дозом фер-плеја. Као да припреме за уништење човечанства, за генерисање апокалипсе могу да рачунају са фер-плејом?! Или, заиста, могу.

Мој омиљени јеврејски СФ писац, Исак Aсимов, који је нека врста опонента Опенхајмеру, творцу смрти, у својој књизи "Живот у свемиру", дакле, њега интересује живот, а не смрт, супротно "Менхетн пројекту" иза којег су стајали, Aјнштајн, Ф. Рузвелт, Опенхајмер и многи други инжењери злочиначког оружја, износи једну утопијску замисао. Он, сањајући шансу да се упознамо са неким другим, бескрајно удаљеним, васељенцима, објашњава да је само кретање кроз свемирско пространство прилика да се сусретнемо са неким другим галактичким житељима који су као и ми дошли на сличну идеју. Уосталом на тој пара-научној премиси су и базирани Лукасови "Ратови звезда". Наиме, Aсимов је тврдио да би ослобођена средства од апсолутног нуклеарног разоружања била довољна да се у земљиној орбити инсталирају два вештачка сателита који би били, као станишта, артифицијелни двојници наше планете. Да би могли да се населе и када генерације рођене тамо изгубе носталгију отплове "млечним стазама".

То је свакако грандиозна и тешко замислива идеја, али је при-земнија прилика да се средства усмерена у продукцију оружја чија је једина функција да у једном хипотетички надолазећем рату разоре све што нам је појмљиво, усмере за добробит угроженог човечанства. Не постоји ниједан разлог изван финансијске вертикале моћи који би спречио реализацију такве, свако ће да каже, утопије. Aли, ако је на врху пирамиде моћи жудња за општом катастрофом, шта нама смтницима преостаје сем наде да је упитању велика превара, да су и Трамп и Путин само, као и њихови претходници, коалициони нуклеарни партнери, монополисти и трговци најскупљим материјалом (истини за вољу катастрофичним) за које су идеологија и друге политичке којештарије само прашина за замајавање неинициране руље згуране у којекакве квази-државне целине.

Толико о ММФ-у и свакојаким поглављима... Итд. И сл.


Аутор: Небојша Пајкић
Извор: Pajkićologija: Da se ne dogodi - BKTVNews