„Западни Балкан“, политичка творевина коју су 1995. и 1999. године створиле бомбе америчког ратног ваздухопловства и шовинистичка мржња дела вашингтонске елите која је злоупотребила победу у Хладном рату, налази се током протеклих месеци у великој кризи. Сила која га је створила пролази кроз процес великих промена. Чак и да САД и савезници остану одани принципима раније политике, иза ње више неће бити старих људи, отворене идеологије мржње према само једном народу и његовој култури, нити старог, готово идеолошког, жара у чињењу зла. Југословенски народи остали су после свега дугорочно посвађани. Међутим, суседни млади национализми - посебно у крајевима отргнутим од српске државе, који су припадали српским земљама или тамо и даље живи велики број Срба - доживљавају ових дана нови велики узлет.
Само је Република Српска стала на браник ранијих права. Није Српска пошла ка отцепљењу, него шовинизам босанскохерцеговачких муслимана већ четврт века, уз мању или већу помоћ влада САД и појединих држава ЕУ, покушава да створи унитарну великобошњачку државу. У Хрватској, Црној Гори и на територији Косово-Унмик ствари су много једноставније. Слаби или слабији национални идентитети, неизграђене установе неуспешних држава предосећају да ће можда изгубити макар део раније стране подршке. Та нервоза води их ка сукобу са Србијом. Србија је, много више него деведесетих година, објекат у балканској политици. Како би, имајући другу државу на уму, рекао бивши председник Турске Републике Тургут Озал: она није „за столом, него на столу“. У најбољем случају, делује реактивно и вероватно прекасно.
Једно искуство током протекле три деценије јасно указује где су Србија и Срби највише грешили. Судбина српског народа у Републици Македонији доказује једну наизглед једноставну чињеницу: држави и народу неопходне су установе - модерне, ефикасне и трајне. У Српској су се за трајне државне установе Срби изборили. Лишили су их заједничке државе са Србијом и притом их и обесправили. Тамошњи Срби стали су зато против свих и успели су да се одбране. Српску државом чине установе. Бошњачки вођа може да се теши семантичким питањима „да ли је ентитет држава“ и „да ли је република исто што и republic“. Живели смо ми с тим филозофским шупљинама југословенства и континуитета под Брозом и Милошевићем, навикнуће се на празнину и други...
"После свега, Македонци су данас Србима најближи народ на свету"
На територији данашње Македоније пре стотину година трећина становништва тврдила је да су Срби. Данас Срби чине свега неколико процената тамошњих грађана. Ипак, захваљујући преданом раду Демократске партије Срба у Македонији и других народних установа, и као последица јединства и свести о томе шта изабрани народни представници треба да раде, Срби су успели, без обзира на стране притиске и деценијско непријатељство према њима и Србији, да остваре споразум са званичном Македонијом. И то, упркос чињеници да Македонија не признаје њихову цркву и да је признала нелегално проглашену албанску државу на Косову и Метохији. После много година, Македонија је, дакле, признала и српска национална права.
Током протеклих година српски народ је успео да изгради своје установе. После свега, Македонци су данас Србима најближи народ на свету. Српски језик постао је један од службених у појединим општинама међу којима је и Куманово. У општини Старо Нагоричино, где Срби наводно чине свега једну четвртину становништва, Демократска партија Срба у Македонији је на власти а народни симболи су на комуналном грбу. Цар Душан је добио споменик у Скопљу. Свети Сава се већ читаву деценију прославља као државни празник. ДПСМ је део владе, њихови представници су директори у појединим важним јавним предузећима. Ако је Македонија, под притисцима САД, Британије и Немачке, и деловала против Србије, постојао је макар Иван Стоилковић да у Собрању гласа против признања независности „Репубљик Косова“ и против срамотне декларације о злочину у Сребреници...
Слушајући на прослави Св. Саве, у присуству врха македонске државе, програмски говор председника ДПСМ Ивана Стоилковића помишљао сам како се судбина поиграла са српским народом. Како су наши сународници, захваљујући енергији Стоилковићеве политичке генерације, али и чудног односа снага у Македонији, успели оно што Срби у Црној Гори, којих је много више али који немају ту врсту историјске прилике, нису... Помишљао сам и зашто тамо где је то могуће, па чак и у Србији, често пропуштамо јединствену прилику да дефинишемо јасне и код свих других народа јавне циљеве и изградимо неопходне модерне установе.
Предлог: Политика Online - Руски МИП: Лавров никад није говорио о подели Македоније
Аутор: Чедомир Антић, Напредни клуб
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!