Мирјана Влајисављевић : ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (6)

Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица" Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина Гаврила Принципа.
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.

6. Српска политика уступака

1. Српска политика уступака подразумијевала је национални пацифизам као званичну српску политику. Зарад мира у кући, вођена је у првој и у другој Југославији. Њено друго име је сербокроатистика, чије смо марионете у многим ставовима остали до данас и по чијим шаблонима и даље мислимо бојећи се да трагамо за коријенима наше српске несреће, који леже у унијатском поријеклу сербокроатистике, али и евроунијатском и евробском поријеклу обновљене србистике, у којој је дошло до ренесансе извјесних сербокроатистичких завјештања. И ова нова идеологија глобализма као и она претходна, под окриљем аустроугарског царизма, уведене су путем лингвистике као прве глобалистичке науке и кроз реформу српскога језика

Још једном се показало да се разарање српске културе уз стрељање српске историје и затирање староставног српског језика и писма најпоузданије проводи кроз безбожно идолопоклонство науци и уз њену адорацију. Системско пропагирање сербокроатистике путем школства дало је такве поразне резултате да је она била и остала заклети непријатељ нашег српског останка, који нас је претворио у зомбирани народ кодиране свијести.

Српство се и данас налази у раљама клероглобализма, у времену свеопште националне кризе идентитета и затирања ћирилске цивилизације, чему су не мали данак дали сами Срби који су од Берлинског конгреса систематски одгајали издајнике међу властитом националном елитом да би уз помоћ њихову, тих ученика фарисеја, жидовствојушћих свештеника и архимандрита попут Илариона Руварца, била измијењена наша национална самосвијест. Затирање етничке самобитности како Срби не би били своји на своме дио је програмских циљева како католицизма тако и антипапистичког протестантизма и франмасонског антиклерикализма, који се сви при томе поштапају добродетељским просвјетитељским идејама прожетим духом квазихуманизма и квазифилантропије. Тај суновратни процес који сигурно води у нестанак нарочито је био видљив након Другог свјетског рата у коме смо као народ завађен идеологијом доживјели да брат убија брата.

2. Деспотизам сербокроатистике огледа се у бескрупулозној злоупотреби науке за духовно подјармљивање властитих нараштаја. Као таква, она је била и остала окултна наука која злораби технологију енергетског вампиризма, и од тог вампира Срби се не могу отрести до данас. Очити елементи тог окултног вампиризма присутни су и у обновљеној србистици која је одустала од борбе за опстанак ћирилице. Стога та србистика не може више да узурпира право да носи српско име јер је она ништа друго до модернизована сербокроатистика, тј. мондијалистика.

Аутохтона србистика, чије постојање заговарамо, не диже споменике ни Вуку ни Даничићу нити Стојану Новаковићу који је по берлинским упутама стандардизовао екавицу као српску, остављајући ијекавицу онима преко Дрине да их Аустроугари окупирају, а послије анектирају.

Аутохтона србистика не подиже кумире ни антифилологу Јовану Скерлићу, који учини корак даље у српскохрватском братимљењу заговарањем колективног преласка двоименог народа на екавицу и латиницу.

Аутохтона србистика не би спуштала главу пред јудеомислећим Александром Белићем, којем рука не задрхта кад стављаше свој потпис на новосадски договор, којим је тзв. хрватски језик изједначен са српским.

Аутохтона, србистика не одаје почаст лажним боговима лажинауке која је проповиједала по упутама Павла Ивића екавизацију васколиког српства у сред антисрпског рата, како се прекодрински Срби не би језички разликовали у београдским градским аутобусима од Србијанаца!

Аутохтону србистику утемељујемо на дјелу Саве Текелије, Милоша Милојевића и академика Милана Будимира, који је тврдио да је свака друга српска ријеч старија од педесет вијекова; на дјелу Олге Луковић Пјановић и академика Радивоја Пешића, академика Јована И. Деретића и његовог сарадника Драгољуба П. Антића, који нам вратише памћење на заборављену историју писмености и на нашу староставну србицу.

3. Кад ће нам као народу једном сванути да коначно чујемо истину о нашој духовности по цијену да наше илузије буду уништене?
Одговор знамо: Сванути може само онај дан у којем смо били будни.

Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора

(Крај)

Аутор: Мирјана Влаисављевић
Извор: Мирјана Влајисављевић : ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (6)
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић