уторак, 30. септембар 2014.

Кина оптужује САД за изазивање немира у Хонг Конгу

Да ли су САД подстакле протесте?

Масовне демонстрације у Хонг Конгу су драматичне, уистину. И с обзиром да је Хонг Конг  дуго уживао у слободнијој егзистенцији под британском управом, протести против ауторитарније кинеске власти (или је бар некада била ауторитарна (1-6)) нису потпуно изненађење.

Али кинески званичници оптужују САД за провоцирање протеста. Како извештава Wall Street Journal’s China Real Time блог:

"Новине "Вен Веј По" су у четвртак објавиле "експозе" у ком су описане некакве америчке везе седамнаестогодишњег Џошуа Вонга, лидера групе студената Scholarism.

У причи се тврди да су "снаге САД" запазиле потенцијал господина Вонга пре три године и од тада радиле на његовој култивацији за "политичког суперстара".

Докази за тесне везе господина Вонга са САД које документ наводи укључују, како се у извештају каже, честе састанке са особљем америчког конзулата у Хонг Конгу и тајне америчке донације господину Вонгу. Као доказ, документ пружа фотографије процуреле од “netizens” (грађана интернета - прим. прев.). Прича иде даље и каже да је породица г. Вонга посетила Макао 2011. године на позив Америчке привредне коморе, где су боравили на "америчкој имовини" - у "Венецијанском Макау", хотелу у власништву  Las Vegas Sands Corp."

     ***

Ово није први пут да Пекингу блиски медији оптужују стране државе за тајно уплитање у живот бивше британске колоније. Кинеска влада је  већ дуго забринута због могућности да би западне обавештајне службе могле покушати да искористе релативно слободан политички амбијент у граду да прогурају демократију у остататак земље. Различите "обојене револуције", које су најавиле демократске владе широм бившег Совјетског Савеза у раним 2000-им, а које су делимично организовале из иностранства финансиране НВО, појачале су ту забринутост.

Тврдње о страном мешању у Хонг Конгу су посебно интензивиране како се ближи 2017., најранији датум за када је Пекинг рекао да становници Хонг Конга могу почети да директно бирају своје лидере. "Вен Веј По" и друге хонгконшке новине на линији са Пекингом, "Та Кунг Пао", на пример, оптужиле суВелику Британију за инсталирање британских шпијуна у многобројним институцијама Хонг Конга. Сличне публикације су оптужиле и Џими Лаја, хонгконгшког медијског могула и непоколебивог критичара Пекинга, да има везе са ЦИА-ом. Господин Лај је оснивач  Next Media Ltd., компаније која је власник новина Apple Daily на Тајвану и у Хонг Конгу и главни је донатор продемократских група Хонг Конга.

У свом извештају о г. Вангу, "Вен Веј По" каже да америчка ЦИА улаже силне напоре да се инфилтрира у школе Хонг Конга, на пример, преко Хонг Конг-Америка центра, групе коју води бивши амерички дипломата Мортон Холбрук, а с циљем да промовише ХК-САД везе. Лист такође наводи да ЦИА активно обучава нову генерацију лидера протеста у Хонг Конгу, преко спонзорисања студената да студирају у САД, са циљем да касније потпирују будуће "обојене револуције" у граду.

САД свакако промовишу промене режима по свету, често користећи невладине организације за дотурање новца дисидентима који ће збацивати владу.

На пример, УСАИД је названа "нова ЦИА", а звиждач из ФБИ, Сибел Едмондс је рекла "Вашингтонском блогу" да је амерички Стејт департмент укључен у многе “hard power” операције, често координиране преко познатих "невладиних организација" (НВО ). Конкретно, Едмондс је објаснила да бројне познате НВО - које тврде да су фокусиране на развој, контролу рађања, женска права, борбу против угњетавања и друге "високопарне" циљеве или наизглед бенигна питања - делују као плашт за операције Стејт департмента. Она је рекла да директно Стејт департмент ставља оперативце у НВО.

Едмондс нам је такође рекла да су - током касних 90-их и почетком 2000-их - можда 30-40% људи који су радили за НВО Џорџа Сороса заправо радили за Стејт департмент.

Ако вам све ово звучи превише уврнуто имајте на уму да историчари кажу да империје у опадању имају тенденцију да нападају своје ривале у успону ... тако да ризик од светског рата расте, јер се САД осећају угроженим од Кинеске империје у успону.

Америчка влада сматра да је економско ривалство основа за рат, а САД систематски користе војску да спрече све већи економски утицај Кине.

И америчке санкције против Русије немају жељени ефекат ... углавном јер Кина продужи где други стадоше у трговини са Русијом и чак јој позајмљује новац.

И заиста, Кина, Русија, Индија и Бразил су формирали оно за шта неки врхунски економисти кажу да је алтернатива западним финансијским институцијама, Светској банци и ММФ-у. И Кина оспорава петродолар.

Тако да није изван домена могућег да САД (и бивши власник Хонг Конга, Британија) подстичу демократске демонстранте у Хонг Конгу, како би покушале да уздрмају кинески режим.
------------------------------
----
1.America's Future: Russia and China Use Copyright Laws to Crush Government Criticism Washington's Blog
2.New Snowden Docs: British Spies Seed the Internet with False Information, Including the Ability to Manipulate the Results of Online Polls, Artificially Inflate Pageview Counts On Web Sites, “Amplif[y]” Sanctioned Messages On Youtube, and Censor Video Content Judged To Be “Extremist" Washington's Blog
3.Are People Being Thrown Into Psychiatric Wards For Their Political Views? Washington's Blog
4.Supreme Court Refuses to Uphold the Constitution: Allows Indefinite Detention Washington's Blog
5.Americans Are More Afraid of Being Tortured By Our Government than British, Australians, Canadians - Or Even Chinese - Are Afraid of Torture By Their Governments Washington's Blog
6. U.S. Government Used COMMUNIST Torture Techniques Specifically Designed to Produce FALSE Confessions Washington's Blog

Извор: China Accuses U.S. of Fomenting Hong Kong Unrest Washington's Blog
Ћирилизовано за ЕВРОАЗИЈА.ИНФО - анализе евроазијских интеграција

Украјина премешта Доњецки национални универзитет у Виницу

Украјинско Министарство за образовање и науку је најавило да ће Доњецки национални универзитет бити премештен у Виницу и забранило сваки образовни рад на његово име.

"Доњецки национални универзитет ће наставити свој академски рад у складу са сертификатом лиценце и акредитације, у Виници", сопштило је у уторак Министарство образовања и науке.

Министарство је усвојила одговарајућу наредбу 30. септембра, после консултација са руководством Универзитета и шефовима владиних агенција и локалне самоуправе у Доњецкој области.

Такође је саопштено да ће појединци који буду радили у универзитетским просторијама без дозволе бити кривично гоњени.

Министарство је позвало особље и студенте који желе да наставе да раде и студирају на универзитету да се региструју на званичном веб сајту универзитета, или обавесте управу Универзитета о својој одлуци у било ком другом облику који нађу пригодним.


Извор: Интерфакс-Украјина
Превод: Ћирилизовано

Конфучијански препород Комунистичке партије Кине

Си Ђинпингово позивање на Конфучија има данашње политичке циљеве.


Кинески председник Си Ђинпинг је 24. септембра одржао главни говор на међународној конференцији којом је обележена 2565-годишњица рођења Конфучија, која је одржана истовремено са Петим конгресом Међународног удружења конфучијаниста. Најмање два момента у Сијевом говору захтевају посебну пажњу.

Прво, у свом говору, председник Си Ђинпинг је истакао да је тема конференције, "Конфучијанизам:. Светски мир и развој" - "тема од великог значаја", јер су то "два главна питања савременог света". У ствари, ова "два главна питања" мира и развоја су одувек била важна и на глобалном нивоу и у кинеској домаћој ситуацији, али су, као проблеми и решења, постали хитни у последњих неколико година. Крајем Хладног рата на површину су избили немирни подземни токови. Међутим, тренд мултилатералног света тек треба да створи стабилизовану светску ситуацију. Да цитирам Џозефа Наја: "У свету заснованом на информацијама, дифузија силе може представљати већу опасност него сила транзиције." У међувремену, после година чудесног економског раста, Кина се, у многим аспектима, суочава са вишеструким притисцима и изазовима. Пекинг мора да жонглира институционалним питањима, структуралним економским питањима, питањима социјалне стабилности, етничким питањима, и са још много тога.

У том контексту, шта би требало да радимо са Си Ђинпинговом неуобичајено високопрофилном комеморацијом и поштовањем за Конфучија ? Си жели да хуманизује посебну забринутост Кине због "мира и развоја", тако да је стави у контекст Конфучија и дуге кинеске традиције конфучијанизма. Истицање конфучијанског наслеђа може помоћи легитимности кинеског нагласка на "мир и развој", како код домаће јавности, тако и код међународне заједнице.

Друго, Сијев говор посебно хвали традиционалну кинеску културу, илуструјући је конфучијанизмом. Си је рекао да су "вредности и духовни свет кинеског народа увек били дубоко укорењени у плодно тло кинеске традиционалне културе." Онда је устврдио да је "Комунистичка партија Кине наследник и промотер фине традиционалне кинеске културе". Очигледно, председник Си Ђинпинг жели да нагласи никад прекинуту релевантност конфучијанства и кинеске културе. У овом заједничком културном амбијенту, Си види политичко јединство, традиционалну идеју кинеске нације као једне велике породице. Ово је слично тврдњи Мартина Жака да је Кина "држава цивилизације", а не западног типа "национална држава", јер су културни елементи, као што су конфучијанске вредности одиграли значајну улогу у формирању и развоју кинеске нације.

Наравно, значајнија порука у говору председника Си Ђинпинга наглашава улогу Комунистичке партије Кине у "држави цивилизације". КПК се одржава као "наследница и промотер фине традиционалне кинеске културе." Ово је снажан покушај да се успостави политички легитимитет кинеске Комунистичке партије, како код кинеске јавности, тако и на Западу. Под Сијевој формулацији, одбацити КПК значи одбацивање саме кинеске културе, и конфучијанизма.

Кинески народ више од 2000 година Конфучија сматра за "највећег Мудраца и Учитеља". Вредности и уверења конфучијанске политичке филозофије су у последње време у центру пажње кинеских политике - политичке реторике која се бави етичким хуманизмом, правилима честитости, управом оријентисаном ка људима, и тако даље. Кина је одлучила да изгради свој пут, одвојен од процеса модернизације западног типа (где економски раст олакшава процес демократизације). Док тражи свој пут, природно је и од суштинског значаја за Кину да се окрене сопственој традицији у проналажењу основног концепта на основу којег би се створила политичка и социјална кохезија, све важнија и за Партију и целу нацију. Као што је показано Си Ђинпинговим говором, конфучијанизам је један такав традиционални концепт који се уводи да ојача савремену управу.


Аутор: Јин Каи
Извор: Дипломат
Превод: Ћирилизовано

The Saker: На сва зверства украјинског режима, на Западу мук

Данашњи коментар Степског сокола стигао је у прави час, пошто смо раније данас објавили сензационалан видео (доле), пример шта све западни медији игноришу и шта "не знају" о догађајима везаним за масакр у Одеси 2. маја. Биће то велика ствар.

Све већи број појединачних вести о крајњој бруталности кијевског режима и обилном присуству неонациста у његовим редовима претвара се у лавину и, сигурни смо, завршиће као велика срамота по ЕУ и САД, које су прихватиле Кијев .

То нарочито важи за Немачку, која је хиперосетљива на нацистичка питања.

Шта каже Степски, ни сами не бисмо могли боље рећи:

Данас је, покопана у 9. минуту извештаја најновијег издања Канала 1 ( Channel 1), била 23 секунде дуга изјава истражитеља Летонског центра за људска права, Енорста Гронича, који је у камеру рекао да је интервјуисао људе из села које су хунтине репресивне снаге недавно евакуисале и који су му рекли за "више случајева групног силовања малолетница старости 12, 13 и 14 година" од украјинских зликоваца.

Према Гроничу, ова врста обрасца спада у дефиницију "геноцид".

У ствари, руски ТВ канали су такође извештавали о масовним гробницама, бројним случајевима када су цивили извучени из својих аутомобила и по кратком поступку устрељани, масовним гробницама људи стрељаних док су им руке биле везане на леђима, мучењима, мучењима и опет мучењима: систематском батинању, жигосању кукастим крстовима, ранама од ножа, сломљеним костима, траумама главе, оштећеним бубрезима - свему што би било које притворено лице, без обзира на разлог притварања, могло да очекује од хунтиних "ослободилаца".

Осим тога, сада постаје јасно да око 50% Новоросијана "ратних заробљеника", који су били размењени за украјинске заробљенике под условима недавног споразума о прекиду ватре, нису били борци, већ цивили заробљени искључиво због и у сврху размене.

Није тешко замислити шта се догодило са несталих 50%: већина је мучена, убили су их пијани украјински зликовци (у оштром контрасту према томе како су Украјинци ратни заробљеници били третирани - окупани, нахрањени, обучени, а затим им је дат избор хоће ли у Русију или назад у Украјину).

Онога ко зна шта је украјински национализам и украјински националиста ово не изненађује. Не само да је потпуно у складу са оним што се дешава у остатку Украјине под контролом хунте, већ је у складу и са праксом украјинских националиста за време Бандере, а и од раније.

Не, оно што је за неверовати је мук Запада. За некога попут мене, који сликовито памти гласне и огорчене протесте западних НВО за људска права, медија и влада због кршења људских права у Чеченији, Босни и на Косову ( и због бројних  потпуно измишљених случајва !), просто је невероватно видети како из неких "мистериозних" разлога украјинска зверства на Западу пролазе незапажено.

На истом оном Западу који бесни због хапшења активиста "Пуси рајот", који изгледа озбиљно верује да организовање "геј параде поноса" у Москви спада у људска права, а овамо је потпуно равнодушан према групном силовању девојчица од дванаест или четрнаест година.

Шта то говори о Западу, његовим вредностима, лидерима, медијима и људима?



Аутор:The Saker
Извор: Russia Insider
Превод: Ћирилизовано

понедељак, 29. септембар 2014.

Ево зашто Молдавија може бити следећа Украјина

Загубљен међу причама о украјинском грађанском рату и претњи ИДИЛ-а је предстојећи сукоб Русије и Запада на „терену“ Молдавије.

Грб Придњестровља на билборду у Тираспољу

Земља је у сендвичу између Румуније и Украјине, а област Придњестровље је де факто независно већ око две деценије.
Молдавија брзим кораком граби ка ЕУ (потписала је Споразум о придруживању крајем јуна), и трчи према НАТО-у, а Сједињене Америчке Државе разматрају да ли ће или не Молдавији одобрити значајан статус савезника изван НАТО-а, преко тентативног, закона у покушају „Акта о превенцији руске агресије 2014 “ што плута око Конгреса.
Проблем је у томе Придњестровље са Молдавијом не дели визију будућности.
Уместо тога, Придњестровње је изразило жељу да се политички и економски интегрише са Русијом, а преко 1000 руских миротворца је тренутно тамо стационирано.
Његово руско и према Русији наклоњено становништво страхује од културног и етничког чишћења, ако Молдавија крене ка Западу, пошто су националисти позивали на „поновно уједињење“ са, по култури, рођаком Румунијом.
Гледајући догађаје уочи и током украјинског грађанског рата, становништво Придњестровља сигурно има разлога за бригу о својој судбини. Међутим, за разлику од народа Донбаса, они немају пријатељску суседну државу у којој би могли да потраже уточиште.
Још горе, тензије су већ почеле да расту. Руско Министарство спољних послова је оптужило Молдавију и Украјину за организовања де факто блокаде Придњестровља, чиме су ставиле његове грађане у неповољан економски положај.
Такође, авион заменика премијера Дмитрија Рогозина је у мају, после посете региону, био присиљен да се окрене, када му је Украјина одбила право транзита, у нечувеној примени дипломатске агресије која би била незамислива да је Рогозин Американац.
Како ствари стоје, Придњестровље је сада окружено чланицом НАТО-а Румунијом и вехементно пронатоовским Молдавијом и Украјином, а свака од тих „сусједица“ кује заверу против Придњестровља у своју и корист Вашингтона.
У таквим околностима, будућност Придњестровља делује мрачно, али присуство руских миротвораца (и Москвин учинак у заштити) представљају опипљиву гаранцију његове безбедности.


Аутор: Ендрју Корибко
Извор: Here’s why Moldova could be the next Ukraine – Russia Insider
Ћирилизовано за ЕВРОАЗИЈА.ИНФО - анализе евроазијских интеграција

Пољска упозорава Француску

Пољска је у понедељак упозорила Француску да би испорука ратних бродова Русији отежала Варшави да изабере француске добављаче за планирани ракетни штит.
Томаш Сиемонијак


"Ја не могу да сакријем чињеницу да нам Мистрал ( уговор о ратним бродовима) не помаже да доносимо позитивне одлуке" о француским добављачима за штит, изјавио је пољски министар одбране Томаш Сиемонијак у интервјуу објављеном у дневнику "Реч Посполита"..

Француска је раније овог месеца суспендовала испоруку два ратна брода Русији - да реализује уговор од 1,2 милијарди евра (1,6 милијарди долара), због бројних критика НАТО савезника забринутих улогом Москве у украјинској кризи.

Француски председник Франсоа Оланд је тада најавио да ће у октобру одлучити да ли ће или не поништити уносан посао.

"Ми смо критични према овој трансакцији. Нико никада није сакривао ову чињеницу од наших француских партнера", рекао је Сиемонијак.

"Ја не желим да играм улогу некога ко Француској постављања услове. Уверен сам да ће Француска донети мудру и одговорну одлуку, знајући да је чланица НАТО-а и знајући мишљења осталих савезника."

Пољска је у јуну изабрала француског произвођача оружја, гигант "Талес" (Thales) и његовог америчког ривала "Рејтион" (Raytheon) као финална два понуђача на тендеру за нови противракетни систем штита, за посао процењене вредности од 5,8 милијарди евра током 10 година.

Франсоа Оланд
У надметању, "Талес" и француско-италијански произвођач ракета МБДА (MBDA) су се удружили са пољским "Полска Група Збројениова ПГЗ" конзорцијумом одбране индустрије, а "Рејтион" нуди своје ракете типа "Патриот".

Пољска је за наредну деценију издвојила 33,6 милијарди евра да унапреди своју војну опрему, укључујући противракетни штит, оклопне транспортере, подморнице и дронове.

Пољски председник Бронислав Коморовски је због ескалације сукоба у суседној Украјини предложио повећање средстава за одбрану на 2,0 одсто БДП-а, са тренутних 1.95 одсто.

Пољска је ушла у НАТО 1999. године, деценију пошто је одбацила комунизам. Држава од 38 милиона људи је приступила Европској унији 2004. године.


Напомена приређивача: Овде нећете пречесто сретати текстове из извора сличних "Експатици". Али ко би одолео новостеченом самопоуздању северне верзије Хрвата и ко се не би сажалио над, некада великом, француском нацијом. Што рече Степски соко: The Saker: Pauvre, pauvre France! | СРБски ФБРепортер

Извор: Poland warns France on warship deal with Russia < Local News | Expatica Moscow
Превео и приредио: Александар Јовановић - Ћирилизовано

О Другом хладном рату

Циљ сукоба у Украјини је да одвуче Европу, а посебно Немачку, подаље од Русије.

НАТО је створен, према добро познатој фрази, да држи Америку унутра, Русију далеко и Немачку доле.

Ипак, географија је судбина. Русија и Немачка су природни партнери. Имале су довољно међусобних ратова  да стекну узајамно поштовање. Обе имају знања и невероватне ресурсе; обе имају енергије и разума, заједничко им је да цене и заједницу и појединца.

Шта ће се десити ако се те две земље удруже и постану савезници ? Остатак Европе би морао да их прати и формирао би се веома јак, снажан и - важно је напоменути - природни блок,  способан за изазов, ако не и за контролисање других природних блокова - било азијских, било северноамеричког.

Али. Између Русије и Немачке су Украјина и Пољска, две земље које се такмиче за титулу 52. и 53. државе САД. Русофобна и националистичка Украјина, заједно са русофобном Пољском и балтичким земљама, уклињене су у природну међусобну привлачност Русије и Немачке.

Први Хладни рат је вођен за душу Европе (погледати студију Френсиса Стонор Саундерса: "Културни Хладни рат: ЦИА и Света уметности и књижевности", 2000). Његов циљ није била "правилна" Русија, већ један број европских земаља са веома јаким комунистичким партијама ("тешким" до 40% гласова), које су вукле своје земље, Француску и Италију посебно, према комунистичкој Русији. Стога су уложена огромна средства и напор да се забије клин између Совјета и њихових потенцијалних европских партнера: Европљани су убеђивани да слобода изражавања, апстрактна уметност и џез цветају само на западу, никако у совјетској Русији.

Није било тешко победити у таквом рату.

Украјина је главно поприште Другог хладног рата. Његова сврха, још једном, јесте да одвуче европске земље од Русије.

Русија није стаљинистичка земља, тако да привлачност музике, сликарства, односно западне робе овај пут не функционише. И репресија над "Пуси рајот", Ходорковским и гејевима није упоредива са стаљинистичким логорима.

Оштар и неизбежан одговор Русије на украјински пуч је од Бога послат,  да се домаћем "пучанству" покаже и докаже да Русија није подобна за било какву врсту европске алијансе. Што ће рећи, данашњи Руси могу да слушају џез или се диве Џексону Полоку, али не могу сакрити своје варварство и склоност према агресији.

Украјина је била предодређена да буде излог супериорности САД, али не толико у културној сфери, већ у области демократских институција, законитости и дипломатије, све да би се доказало Европљанима, а Немцима посебно, да треба да се ману Русије.

И то је палило. До сада. Међутим, исход овог другог хладног рата је много мање предвидљив него првог. Из минута у минут је све теже доказати супериорност америчке демократије, дипломатије и законитости. Ротко, Полок и Луј Армстронг су могли да Америци изруче Европу. Али могу ли зликовачки  десничарски кијевски режим и безобзирна спољна политика САД бити подједнако ефикасни и убедити данашње Немце да не верују у оно што им кажу разум и џеп ?


Аутор: Александар Меркурис
Извор: Russia Insider
Превод: Ћирилизовано

недеља, 28. септембар 2014.

The Saker: Одговор Русије на двоструку објаву рата



Порошенко пре неколико дана, а затим Обама на Генералној скупштини УН, не остављају никакве сумње у то да је Англоционистичка империја у рату са Русијом. Ипак, многи верују да је руски одговор на ову реалност неадекватан. Исто тако, постоје сталне притужбе на Путинову политику Русије према кризи у Украјини. Понудићу неколико основних подсетница о Путину, његовим обавезама и опцијама.

Прво и најважније, Путин никада није изабран да буде светски полицајац или спаситељ, изабран је да буде само председник Русије. Изгледа очигледним, али ипак изгледа да многи претпостављају да је Путин некако морално обавезан да нешто уради да заштити Сирију, Новоросију или било који део нашег шиканираног света. Није тако. Да, Русија јесте де факто лидер БРИКС-а и земаља ШОС, и Русија прихвата ту чињеницу, али Путин има моралну и правну обавезу да се најпре стара о свом народу.

Друго, Русија је сада и званично на нишану Англоционистичке империје, која обухвата не само три нуклеарне силе (САД, Велику Британију и Француску), већ и најмоћније војне силе (САД + НАТО), и највећих светских економија (САД + ЕУ). Мислим да се сви можемо сложити да претња такве империје није тривијална ствар и да је Русија је у праву што се са њом опходи веома пажљиво.

Циљати Путина и машити поенту

Сада, невероватно, многи од оних који оптужују Путина да је слабић, издајник или наивна Полиана тврде да Запад припрема нуклеарни рат против Русије. Ако је то заиста тако, намеће се питање: ако је то заиста тако, ако постоји реална опасност од рата, нуклеарног или не, не чини ли Путин праву ствар тиме што не делује оштро и не прети ? Неки ће рећи да Запад хоће рат без обзира шта Путин учинио. У реду, поштено, али зар у том случају његова куповина што је више могуће времена пре него што се деси неизбежно није права ствар ?!

Треће, по питању САД против ИДИЛ-а, неколико овдашњих коментатора је оптужило Путина да је забио нож у леђа Асаду јер је Русија подржала америчку резолуцију у СБ УН.

А шта је требало да Путин уради ?! Да пошаље Руско ратно ваздухопловство у Сирију да штити сиријске границе? А шта је са Асадом? Да ли је он дигао своју авијацију да покуша да заустави САД или се тихо договорио: бомбардујте "њих" а не нас, и ја ћу протествовати а нећу у вези тога чинити ништа ?  Најочигледније, ово друго.

У ствари, Путин и Асад имају потпуно исту позицију: протествуј због једностране природе напада, захтевај резолуцију УН, и мирно гледај како се Ујка Сем окренуо против сопственог чеда и сада покушава да га уништи.

Додао бих да је Лавров сасвим логично изјавио да не постоје "добри терористи". Он зна да ИДИЛ није ништа друго него наставак америчке креације "Сиријска побуна" и америчког чеда Ал Каиде. Са руске тачке гледишта, избор је једноставан: шта је боље, да САД користе своје снаге и људе да побију луде вехабије или да то Асад ради? А ако ИДИЛ успе у Ираку, колико дуго ће му требати времена да стигне у Чеченију? Или на Крим? Или Татарстан? Зашто би било који руски или сиријски војник ризиковао да погине када је Ратно ваздухопловство САД спремно да то уради за њих?

Иако има слатке ироније у чињеници да САД сада треба да бомбардују сопствену креацију, нека им, нека то ураде. Чак је и Асад јасно упозорен и очигледно је прилично срећан због тога.

Коначно, УН или не УН, САД су већ донеле одлуку да бомбардују ИДИЛ. Дакле, у чему би био смисао блокирања савршено добре резолуције УН ? То би било самопоражавајуће. У ствари, Русија ову резолуцију може чак да искористи да спречи да САД и Велика Британије служе као позадинске базе вехабијским екстремистима (ова резолуција то забрањује, а ми говоримо о обавезујућем, Поглављу 7. Резолуције Савета безбдности УН).

А ипак неки говоре да је Путин гурнуо Асада под аутобус. Колико треба бити луд и глуп па имати такву представу о ратовању и политици? И ако је Путин желео да гурне Асада под аутобус, зашто то не учини прошле године?

Искрено разочарење или интелектуално непоштење?

Али та врста глупости о Сирији стварно је малецна у односу на истинске лудости у виду неких овдашњих коментара о Новоросији. Ево омиљених ми. Аутор започиње цитирајући ме:

     "У овом рату никада се није радило о Новоросији или Украјини."

А затим наставља:

     "Та изјава је превише празна и њом се избегава одговорност. Да ли стварно мислите да кажете да хиљаде људи убијених гранатирањем, хиљаде младих украјинских војних обвезника стављених у машину за млевење меса, хиљаде домова уништених, више од једног милиона људи који су се претворили у избеглице ... да ништа од тога нема никакве везе са Новоросијом и Украјином ? Да је све ово само због Русије ? Заиста, било би добро када бисте се уздржали од тако глупих изјава."

Једини проблем је, наравно, што ја тако нешто никад нисам рекао :-)

Наравно, очигледно je да сам мислио да АГЛОЦИОНИСТИЧКОЈ ИМПЕРИЈИ циљ никада нису били Украјина или Новоросија, већ рат против Русије. Све што је Русија урадила јесте да је увидела стварност. Опет, речи "Да ли заиста хоћете да кажете да је" јасно показују да аутор намерава да изокрене оно што сам рекао, да унесе други смисао, а онда да ме индигнирано денунцира као монструма којег није брига за Украјину или Новоросију (остатак коментара је у истом тону: срдито оптуживање за никад изјављено и закључке које нисам извео).

Већ сам навикао на истински завидан ниво неискрености путиномрзитељске гомиле и сада то сматрам нечим за њу типичним. Али сам хтео да илуструјем и само још једном покажем да се, бар у неким случајевима, уопште не жели искрен разговор. Али, ни ја не желим да све сведем на само неколико нечасних и бучних појединаца. Ту су и многи који су искрено збуњени, исфрустрирани и чак разочарани очигледном пасивношћу Русије. Ево извода из е-писма којег сам добио јутрос:

     "Изгледа да сам се заиста надао да ће можда Русија, Кина и БРИКС постати контратежа. Оно што ја не разумем јесте зашто Русија после све те сатанизације од стране САД и Европе не узврати. Санкције наметнуте од стране Запада боле Русију, а ипак још увек продаје нафту за евро/ долар и упиње се да акомодира Европу. Ја не разумем зашто они не кажу мичите све санкције или нема гаса. Кина такође веома мало говори противу САД, иако потпуно схвата да ће, ако Русија ослаби, она бити следећа на листи. Што се тиче све те приче о укидању санкција Ирану, све је то фарса, јер као што сви знамо, Израел никада неће дозволити да се укину. Па зашто Кина и Русија пристају на ту шараду ? Понекад се питам нисмо ли сви изиграни, да је то све једна велика игра, да нема шансе  да ће се ишта променити."

У овом случају аутор исправно види да Русија и Кина прате веома сличну политику која сигурно изгледа као покушај да се удовољи САД. За разлику од претходног коментара, ту је аутор и искрен и истински тужан.

У ствари, верујем да су оно што опсервирам три веома различита феномена што се јављају истовремено:

1) Организована путиномрзитељска кампања коју су покренули огранци влада САД и Велике Британије, којих је задатак манипулација друштвеним медијима.
2) Спонтана путиномрзитељска кампања предвођена извесним руским национално-бољшевичким круговима (Лимонов, Дугин & комп.).
3) Израз искрене збуњености, туге и разочарења поштених и добронамерних људи за које је садашњи руски став стварно лишен смисла .

Остатак овог поста ће бити у потпуности посвећен покушају да се онима из треће групе објасни руски став (било какав дијалог са прве две једноставно је бесмислен).

Покушај давања смисла наизглед нелогичној политици

У уводу сам рекао да оно што се дешава јесте рат против Русије, али не прави рат (још?), и не баш онакав какав је стари хладни рат био. У суштини, оно што Англоционисти раде прилично је јасно и много руских коментатора већ је дошло до тог закључка: САД су ушле у рат против Русије у којем ће се САД  борити до последњег Украјинца. Тако, за Англоционистичку империју, "успех" никада не може бити дефинисан резултатом у Украјини, јер, као што сам раније рекао, у овом рату се не ради о Украјини. За Империју, "успех" је специфичан исход у Русији: промена режима. Хајде да погледамо како Империја планира да оствари овај резултат.

Првобитни план био је једноставан и у типичном стилу америчких неоконзервативаца: збацити Јануковича, уторити Украјину у ЕУ и НАТО, политички примакнути НАТО до руске границе и, војно, преместити на Крим. Тај план је пропао. Русија је прихватила Крим а Украјина се урушила у опак грађански рат у комбинацији са терминалном економском кризом. Онда су амерички неоконзервативци потегли План Б.

И План Б је био једноставан: да Русија војно интервенише у Донбасу и да се то искористи као изговор за прави Други хладни рат, чиме би се створиле тензије између Истока и Запада као 1950-их, оправдала страхом индукована политика на Западу, и потпуно раскинуле иначе све чвршће економске везе између Русије и ЕУ. Осим што је и тај план омануо - Русија није загризла мамац, и уместо да директно интервенише у Донбасу, она је почела с великом тајном операцијом да подржи борбу против нацистичких снага у Новоросији. Руски план је успео, а Хунтине репресивне снаге (ХРС) су тешко поражене од Новоросијских оружаних снага (НОС), иако су ове имале огроман дефицит у ватреној моћи, оклопу, специјалистима и људству (руска тајна помоћ је такву ситуацију постепено преокренула).

Тада је англоционистичка плутократија заиста одлепила увидевши да се, истовремено, њихов план распада и да не постоји заиста ништа што се  може уради да се спаси (војна опција је била потпуно немогућа, као што сам раније објаснио). Покушали су с економским санкцијама, али су оне само помогле да Путин уђе у одавно потребне реформе. Али најгоре од свега  је било то што је Путин, сваки пут када је Запад очекивао да ће урадити једно, чинио управо супротно:

    -Нико није очекивао да ће Путин користи војну силу на Криму у брзопотезној операцији која ће у историју ући славна бар као "Шторм-333".
    - Сви (укључујући и мене) су очекивали да ће Путин послати снаге у Новоросију. Није.
    - Нико није очекивао да ће руске контрасанкције ударити по пољопривредном сектору ЕУ.
    - Сви су очекивали да ће Путин узвратити после најновије рунде санкција. Није.

Ту постоји образац, основа свих борилачких вештина: прво, никад не сигнализирај своје намере; друго, финтирај, и; треће, удари када и где противник не очекује.

Насупрот томе, постоје две ствари које су дубоко укорењене у западном начину политичког мишљења, ствари које Путин никада не ради: Путин никада не прети и никада се не размеће. На пример, иако су САД у суштини у рату са Русијом, Русија ће радо подржати резолуцију против ИДИЛ-а, ако је у руском интересу. И руски дипломати ће говорити о "нашим америчким партнерима" и "нашим америчким пријатељима", док ће, истовремено, чинити више него остатак планете заједно за рушење Англоционистичке империје.

Брз поглед на Путинов учинак

Као што сам пре писао, за разлику од неких других блогера и коментатора, ја нисам видовит нити пророк и не могу вам рећи шта Путин мисли или шта ће сутра учинити. Али оно што могу да вам кажем јесте шта је Путин већ учинио (без неког посебног реда):

     - поломио је кичму од Англоциониста подржаваној олигархији у Русији;
     - остварио је заиста чудесан успех у Чеченији (какав ниједан пророк није предвидео);
     - буквално је васкрсао руску економију;
     - обновио је руске војске, обавештајне и безбедносне службебе;
     - озбиљно је нарушио могућности страних НВО да подривају Русију;
     - учинио је више за дедоларизацију планете него ико пре њега;
     - направио је Русију неоспорним лидером и БРИКС-а и ШОС;
     - отворено је оспорио информативни монопол западне пропагандне машинерије (са пројектима као што је РТ );
     - зауставио је непосредно предстојећи САД / НАТО напад на Сирију слањем Експедиционих снага Руске ратне морнарице (које су Сирији пружиле пуну радарску покривеност читавог региона);
     - омогућио је Асаду да победи у сиријском грађанском рату;
     - отворено је одбацио "универзални цивилизацијски модел" Запада и отворено подржава други, заснован на вери и традицији;
     - отворено је одбацио униполарни "Нови светски поредак" на челу са Англоционистима и отворено подржава мултиполарни светски поредак;
     - подржава Асанжа (преко РТ) и штити Сноудена;
     - створио је и промовисао нови модел савеза између хришћанства и ислама и тако поткопао парадигму "Сукоб цивилизација";
     - шутнуо је Англоционисте с кључних локација на Кавказу (Чеченија, Осетија);
     - шутнуо је Англоционисте с кључних локација у централној Азији (база Манас у Киргистану);
     - дао је Русији средства да брани своје интересе на Арктику, укључујући војна средства;
     - успоставио је прави стратешки савез са Кином, савез који је у сржи и ШОС и БРИКС-а;
     - тренутно промовише законе који бране страним интересима да контролишу руске медије;
     - дао је Ирану средства да развије преко потребан цивилни нуклеарни програм;
     - ради са Кином на стварању финансијског система потпуно одвојеног од оног који контролишу Англоционисти (укључујући трговину у рубљама или јуану);
     - поново је успоставио руску политичку и економску подршку Куби, Венецуели, Боливији, Еквадору, Бразилу, Никарагви и Аргентини;
     - ефикасно је издувао једра проамеричке обојене револуције у Русији;
     - организовао је "Военторг" која је наоружала Новоросијске оружане снаге;
     - пружио је уточиште стотинама хиљада украјинских избеглица;
     - послао је животно потребну хуманитарну помоћ Новоросији;
     - обезбедио је директну руску ватрену подршку Новоросијским оружаним снагама, можда чак и из ваздуха, а на кључним местима ( "Јужни прстен", на пример).
     - последње, али не и најмање важно, отворено говори о потреби да се Русија "суверенизује" и да се савлада проамеричка пета колона.

А та листа је много дужа. Све што покушавам да покажем јесте да Англоционисти имају веома добар разлог што мрзе Путина: његов дуг историјат веома ефикасне борбе против њих, Англоциониста. Дакле, сем ако претпоставимо да се Путин наједном преломио или да му је једноставно понестало енергије, или храбрости, ја тврдим да идеја о његовом изненадном заокрету од 180 степени нема смисла. Његова актуелна политика, међутим, смисла има, што ћу сада покушати да објасним.

Ако сте од оних "Путин издаде Новоросију" особа, оставите ту хипотезу по страни за тренутак, тек расправе ради, и претпоставите да је Путин и принципијелан и логичан. Шта он то ради у Украјини? Можемо ли осмислити оно што опсервирамо?

Императиви које Русија не може игнорисати

Прво, следеће сматрам неоспорним:

Прво, Русија мора победити у рату који Англоционисти тренутно воде против ње. Оно што Империја жели у Русији јесте промена режима после чега би следила потпуна апсорпција у сферу утицаја Запада и, вероватно, распад Русије. Угрожено је само постојање руске цивилизације.

Друго, Русија никада неће бити сигурна са неонацистичким русофобним режимом на власти у Кијеву. Укијевске националистичке наказе су доказале да је с њима немогуће преговарати (прекршили су буквално сваки споразум потписан до сада), њихова мржња према Русији је тотална ( што су показали својим сталним референцама на употребу - хипотетичког - нуклеарног оружја против Русије). Стога је,

Треће, промена режима у Кијеву праћена потуном денацификацијом једини је могући начин за Русију да оствари своје виталне циљеве.

Опет, и ризикујући да моје речи буду изврнуте и погрешно протумачене, морам поновити да се овде не ради о Новоросији. Није чак ни будућност Украјине у питању. У питању је планетарни сукоб (ово је једна од Дугинових теза с којом се у потпуности слажем). Будућност планете зависи од способности БРИКС / ШОС земаља да замене Англоционистичку империју са врло различитим, мултиполарним, међународним поретком. Русија је од кључног значаја и неопходна је у овим напорима (сваки такав напор учињен без Русије је осуђен на пропаст), а будућност Русије се сада одлучује тиме шта ће Русија учинити у Украјини. Што се тиче будућности Украјине, она у великој мери зависи од тога шта ће се десити са Новоросијом, али не искључиво. На парадоксалан начин, Новоросија је важнија за Русију него Украјину. А ево и зашто:

За остатак Украјине, Новоросија је изгубљена. Заувек. Ни заједнички Путинов и Обамин напор не би то могао спречити. У ствари, Укији то знају и то је разлог зашто се не труде да освоје срца и умове локалног становништва. У ствари, ја сам уверен да је такозвано случајно или хировито уништење новоросијске индустријске, привредне, научне и културне инфраструктуре намеран чин осветничке мржње сличан начину на који су се Англоционисти увек окретали убијању цивила када нису могли да надвладају војне снаге (примери Југославије и Либана падају ми на памет). Наравно, Москва ће вероватно приморати локалне новоросијске политичке лидере да потпишу неку врсту документа којим се прихвата суверенитет Кијева, али то ће бити фикција, сувише је касно за то. Ако не де јуре, онда де факто, Новоросија никада више неће прихватити владавину Кијева. И сви то знају, у Кијеву, у Новоросији и у Русији.

Како би изгледала де факто, али не и де јуре независност ?

Без украјинске војске, Националне гарде, батаљона олигарха или СБУ, пуна економска, културна, верска, језичка и независност образовног система, локално изабрани званичници и локални медији, али све то са укијевским заставама, без званичног статуса независности, без Новоросијских оружаних снага (назваће их нешто као "регионалне безбедносне снаге" или чак "полиција"), и не новоросијска валута (мада ће се рубља уз долар и евро користити у свакодневном животу). Челници ће морати да буду званично одобрени од Кијева (што ће Кијев, наравно, и учинити, допуштајући да његова немоћ постане видљива). То ће бити привремен, прелазни и нестабилан аранжман, али ће бити довољно добар да се спаси образ Кијева.

То рекавши, сад бих додао и тврдим да и Кијев и Москва имају интерес у одржавању фикције унитарне Украјине. За Кијев, то је начин да не изгледа тотално поражен од проклетих Москаља. Али шта је са Русијом?

Шта бисте ви учинили на Путиновом месту?

Поставите себи следеће питање: да сте Путин и да је ваш циљ промена режима у Кијеву, да ли би радије да Новоросија буде део Украјине, или не? Ја тврдим да је имати Новоросију унутар Украјине много боље из следећих разлога:

    1. то је чини делом, чак и на макро нивоу,  украјинских процеса, као на националним изборима и националним медијима;
    2. намеће поређење са условима у остатку Украјине;
    3. то чини много лакшим утицај на трговину, бизнис, транспорт, итд;
    4. ствара алтернативни политички центар, без нациста, за разлику од Кијева;
    5. олакшава руским интересима (свих врста) да пенетрирају у Украјину;
    6. отклања могућност да се "зид" или "баријера" Хладног рата стави на неки географском маркер;
    7. отклања оптужбе да Русија жели да подели Украјину.

Другим речима, имати Новоросију де јуре, номинално, као део Украјине је најбољи начин да изгледа да је све у складу са захтевима Англоционистичке империје, док се за то време руши нацистичка хунта на власти. У недавном чланку сам објаснио шта Русија може да уради без икаквих већих последица:

     1. да се свуда политички супротставља укијевском режиму: у УН, медијима, да утиче на јавно мњење, итд;
     2. да исказује политичку подршку Новоросији и било којој и било каквој украјинској опозицији водећи информативни рат (руски медији раде одличан посао);
     3. да спречава пад Новоросије (тајна војна помоћ);
     4. да немилосрдно економски притиска Украјину;
     5. да ремети колико је то могуће САД-ЕУ "осовину доброте";
     6. да помаже економски и финансијски просперитет Крима и Украјине.

Другим речима - нека изгледа да си ван док си унутра.

Шта би уопште била алтернатива ?

Већ чујем хор огорчених "Ура патриота" (тако их зову у Русији) како ме оптужују да Новоросију видим само као средство за остваривање руских политичких циљева и да игноришем смрт и патњу коју је претрпео народ Новоросије. Таквима ћу једноставно одговорити следеће:

Да ли неко озбиљно верује да би независна Новоросија могла да живи ма и у најмањем миру и безбедности, без промене режима у Кијеву? Ако Русија себи не може да приушти нацистичку хунту на власти у Кијеву, може ли Новоросија ?!

У принципу, ура-патриоте су за урадити "ома", без било какве средњорочне или дугорочне визије. Баш као они што верују да Сирија може бити спасена слањем руских авиона, ура-патриоте верују да се криза у Украјини може решити слањем тенкова. Они су савршен пример за то шта је Х.Л. Менкен мислио рекавши: "За сваки сложен проблем постоји одговор који је јасан и једноставан, и погрешан."

Тужна стварност је да је начин размишљања иза таквих "једноставних" решења увек исти: никада преговарати, никада не правити компромис, не гледати дугорочно, већ само у непосредну будућност и користи силу у свим случајевима.

Али ту су чињенице: САД / НАТО блок је моћан, војно, економски и политички, а то може да повреди Русију, посебно временом. Осим тога, иако Русија може лако победити украјинску војску, тешко да би то била значајна "победа". Споља би покренула битно погоршање међународне политичке климе, док би на унутрашњем плану Русија морала да сузбија украјинске националисте (а сви нису нацисти) силом. Би ли Русија то могла да изведе? Опет, одговор је - да, али по коју цену?

Мој добар пријатељ је био пуковник у специјалној јединици КГБ-а под називом "Каскада" (касније је преименована у "Вимпел"). Једног дана ми је рекао како се његов отац, и сам оперативац ГРУ-а, борио против украјинских побуњеника од краја Другог светског рата у 1945. до 1958. године: то је тринаест година! Стаљину и Хрушчову је требало 13 година да коначно сломе украјинске националистичке побуњенике. Да ли ико у памети искрено верује да би савремена Русија требало да понови такву политику и проћерда године гањајући украјинске побуњенике?

Узгред, ако су украјински националисти могли да се боре против совјетске власти Стаљина и Хрушчова пуних 13 година после завршетка рата - како то да не постоји видљив отпор нацистима у Запорожју, Дњепропетровску или Харкову ? Да, Луганкс и Доњецк се устали на оружје, веома успешно - али остатак Украјине? Да сте Путин, да ли бисте били сигурни да ће руске снаге ослобађајући ове градове добити исту добродошлицу као на Криму?

Па ипак, ура патриоте терају своје, за још руске интервенције и даље новоросијске војне операције против укијевских снага. Зар није време да се запитамо ко би имао користи од такве политике?

То је стари трик америчке ЦИА-е, да користи друштвене медије и блогосферу за покретање националистичког екстремизма у Русији. Добро знани и поштовани руски патриота и новинар - Максим Шевченко - има групу људи организованих да прате ИП бројеве неких од најутицајнијих радикалних националистичких организација, сајтова, блогова и индивидуалних постера на руском интернету. Испоставило се да је већина са седиштем у САД, Канади и Израелу. Изненађењце ! Или, можда, уопште не чуди ?

За Англоционисте, подржавање екстремиста и жестоких националиста у Русији има савршеног смисла. Или ће утицати на јавно мњење или ће их, у најмању руку, искористи за лупетање по власти. Ја лично не видим разлику између једног Удаљцова или Навалног с једне стране, и Лимонова или Дугина с друге. Њихов једини учинак је да су људи љути на Кремљ. Који је изговор за гнев није битно - за Навалног су "украдени избори", за Дугина "издана Новоросија". И није битно ко је од њих плаћени агент или је тек "корисни идиот" - Бог ће им судити - али јесте битно то да решења за која се залажу уопште нису решења, већ само светачки изговори за ружење власти.

У међувремену, имамо да Путин не само да није продао, издао или на други начин оставио Новоросију, Порошенко је тај који се једва држи на власти, а Бандерастан срља у пропаст. Ту је, ипак, и доста људи који виде да је ова "пропаст и чемер" глупост, како у Русији (Јури Баранчик), тако и у иностранству (М.К. Бадракумар).

Али шта је с олигарсима?

Разматрао сам ово питање у недавном посту The Saker: Стрелков, од пливања са пиранама до пливања са великим белим ајкулама | Ћирилизовано , али мислим да је важно и овде се вратити на ову тему. Прва ствар која је од кључног значаја за разумевање руског или украјинског контекста јесте да су олигарси животна чињеница . То не значи да је њихово присуство добра ствар, само да Путин и Порошенко и, по том питању, свако ко покушава да тамо нешто уради, треба да их узме у обзир. Велика разлика је у томе што је у Кијеву режим под контролом олигарха замењен режимом олигарха, док у Русији олигархија може имати само утицаја, али не и контролу над Кремљом. Примери Ходорковског или Јевтушенкова показују да Кремљ и даље може, што и чини, да среди олигарха када је то потребно.

Ипак, једна је ствар изабрати једног или два олигарха, а сасвим друга уклонити их из украјинске једначине: друго се неће десити. Дакле, за Путина, било која украјинска стратегија мора да узме у обзир присуство и, искрено, моћ украјинских олигарха и њихових руских пандана.

Путин зна да су олигарси лојални једино себи и да је њихова једина "земља" тамо где је њихова имовина. Као бившем обавештајном официру КГБ-а, за Путина је ово очигледан плус, јер такав начин размишљања потенцијално му омогућава да их манипулише. Сваки обавештајни официр зна да се људи могу манипулисати приступима чија је листа ограничена: идеологијом, егом, озлојеђеношћу, сексом, "скелетом у ормару" и, наравно, новцем. С Путинове тачке гледишта, Ринат Ахметов, на пример, је тип који је запошљавао неких 200 000 људи у Донбасу, који очигледно може да сврши посла, а чија је званична лојалност Кијеву и Украјини само камуфлажа за његову стварну лојалност: свом новцу. Путин не мора да воли или поштује Ахметова, већина обавештајних официра потајно презире такве особе, али то такође значи да је Ахметов за Путина апсолутно кључан за разговор, испитивање опција и, евентуално, да се искористи за постизање руских националних стратешких циљева у Донбасу.

Већ сам то овде писао и то много пута: Руси разговарају са својим непријатељима. Са пријатељским осмехом. То још више важи за бившег обавештајног официра који је обучен да увек комуницира, осмехује се, да изгледа да је заинтересован и пун разумевања. За Путина,  Ахметов није пријатељ или савезник, већ моћна фигура којом се може манипулисати у корист Русије. Оно што покушавам да објасним је следеће:

Круже бројне гласине о тајним преговорима између Рината Ахметова и разних руских званичника. Неки кажу да је Кодаковски у питању. Трећи помињу Суркова. Уопште не сумњам да се такви тајни преговори одвијају. У ствари, сигуран сам да разговара свак са сваким. Чак се разговара и са одвратним, злим и подлим створењем као што је Коломојски. У ствари, сигуран сигнал да је неко коначно одлучио да га уклони биће то да нико с њим више не говори. То ће се вероватно десити, с временом, али сасвим сигурно не док његова база моћи  довољно не еродира.

Један руски блогер верује да је Путин Ахметова већ "убедио" (читај: поткупио) и да је овај спреман да игра по новим правилима која сада гласе "Путин је газда". Можда. Можда не још, али ускоро. Можда никада. Све што ја сугеришем јесте да су преговори између Кремља и локалних укијевских олигарха логична и неизбежна ствар, иста као амерички контакти са италијанском мафијом пре но што су се америчке оружане снаге искрцале у Италију.

Али постоји ли пета колона у Русији?

Да, апсолутно. Прво и најважније, утврђено је да је има унутар саме владе Медведева и чак унутар председничке администрације. Увек имајте на уму да је Путин доведен на власт од две конкурентске силе: тајних служби и "великог новца". И да, иако је тачно да је Путин страховито ослабио "велики новац" компоненту (оно што ја зовем "Атлантистичким интеграционистима"), они су и даље тамо, итекако, иако су покорнији, опрезнији и мање арогантни него када је Медведев био формално председник. Велика промена у последњих неколико година је то што се борба између патриота ("Евроазијских суверениста") и пете колоне сада води на отвореном, али је далеко од краја. И ми никада не треба да потцењујемо ове људе: они имају велику моћ, много новца и фантастичне могућности да корумпирају, прете, дискредитују, саботирају, прикривају, подмазују, итд Они су такође веома паметни, они могу да запосле најбоље стручњаке и они су веома, веома добри у огавним политичким кампањама. На пример, петоколонаши се јако труде да се национално - бољшевичка опозиција што више чује (и Лимонов и Дугин редовно добијају термине на руским телевизијама) и прича се да они доста финансирају национал-бољшевичке медије (као што су браћа Кох давали за Чајанку у САД).

Још један проблем је што, иако ови момци објективно раде по поруџбини америчке ЦИА-е, за то нема доказа. Као што ми је један мудар пријатељ рекао много пута: већина завера су реално тајни договори и веома их је тешко доказати. Али заједнички интереси америчке ЦИА-е и руске и украјинске олигархије су толико очигледни да су неоспорни.

Права опасност за Русију

Добро, сада имамо потпуну слику. Опет, Путин мора да се истовремено суочи са:

1) стратешким америчко-британско & комп. кампањама психолошког рата које комбинују сатанизацију Путина преко корпоративних медија и кампањама преко друштвених медија, да га се дискредитује због пасивности и непружања адекватног одговора Западу;
2) малом, али веома бучном групом (углавном) национал-бољшевика (Лимонов, Дугин & комп.), који су у Новоросији нашли савршен разлог и прилику да лупетају о/по Путину зато што не дели њихову идеологију и не слаже се с њиховим "јасним, једноставним, и погрешним" решењима;
3) мрежом моћних олигарха који ће желети да искористе прилике које им пружају акције прве две групе, да промовишу своје сопствене интересе;
4) петом колоном за коју је све горе наведено фантастична прилика за слабљење Евроазијских суверениста;
5) са разочарењем многих искрених људи који сматрају да се Русија понаша као пинг-понг лоптица;
6) огромном већином Новоросијана који желе потпуну (де факто и де јуре) независност од Кијева и који су искрено убеђени да су било какви преговори са Кијевом увод у издају Русије интереса Новоросије;
7) објективном стварношћу да интереси Русије и Новоросије нису исти;
8) објективном стварношћу да је Англоционистичка империја и даље веома моћна, па чак и потенцијално опасна.

За Путина ће бити веома, веома, тешко да балансира овим снагама на такав начин да резултујући вектор буде онај који је у стратешком интересу Русије. Тврдим да једноставно не постоји друго решење тог питања, осим да се у потпуности раздвоје званична (декларативна) руска политика и стварне акције Русије. Тајна помоћ Новоросији - Военторг - је пример тога, али само ограничен, јер оно што Русија мора урадити сада превазилази тајне акције: мора изгледати да Русија ради једно, а да уствари чини потпуно супротно. У стратешком интересу Русије је да у овом тренутку изгледа, да:

1) подржава споразумно решење у складу са: унитарном несврстаном Украјином, са широким регионалним правима за све области, а да се, истовремено, свуда политички супротставља режиму: у УН, медијима, да утиче на јавно мњење и сл. и да подржава и Новоросију и било какву украјинску опозицију;
2) пружи руским и украјинским олигарсима разлог да се, ако не подржавају, онда барем не противе таквом решењу (нпр: тако што неће национализовати имовину Ахметова у Донбасу), док се истовремено осигурава да располаже с довољно, и у дословном смислу, "ватрене моћи", да задржи под контролом олигархе;
3) преговара са ЕУ о стварној имплементацији Споразума Украјине са ЕУ, док у исто време помаже Украјини да изврши економско самоубиство, али водећи рачуна да економски дави али да режим не заковрне;
4) преговара са ЕУ и хунтом у Кијеву око испоруке гаса, а да истовремено режим плаћа довољно да буде шворц;
5) генерално делује неконфронтативно у односу на САД, док истовремено ствара што је више могуће тензија између САД и ЕУ;
6) да је, као, на располагању и спремна да послује са Ангоционистичком империјом, а у исто време да гради алтернативне међународне системе нецентриране на САД и долар.

Као што видите, ово превазилази регуларни програм тајних акција. Оно с чим се суочавамо је веома сложен, вишеслојан, програм за постизање руског најважнијијег циља у Украјини (промена режима и денацификација), док се инхибира што је више могуће покушаја Англоциониста да поново створе тешку и дуготрајну кризу између Истока и Запада, криза у којој би се ЕУ практично фузионисала са САД.

Закључак: кључ руске политике?

Већина нас је навикла да мисли у категоријама суперсиле. Уосталом, амерички председници, од Регана до Обаме, све су нас кљукали великим изјавама, готово непрестаним војним операцијама, после брифинзима Пентагона, претњама, санкцијама, бојкотима, итд, тако да бих рекао да је то увек било обележје западне "дипломатије", од крсташких ратова до најновијег бомбардовања ИДИЛ-а. Русија и Кина имају дијаметрално супротну традицију. На пример, у смислу методологије, Лавров увек понавља исти принцип: "Ми желимо да наши непријатељи буду неутрални, желимо да неутралне претворимо у партнере и желимо да од партнера постану наши пријатељи." Улога руских дипломата није да се припрема рат, већ да се рат избегне. Да, Русија ће се борити, али само када дипломатија не успе. Ако је за САД дипломатија искључиво средство за испоручивање претњи, за Русију је она основно средство да их отклони. Стога уопште није чудно што је америчка дипломатија примитивна до комичности. Уосталом, колико је потребно софистицираност па рећи "испуњавај, иначе". Сваки уличар зна како се то ради. Руски дипломати су много сличнији деминерима: они морају да буду изузетно стрпљиви, веома пажљиви и потпуно усредсређени. Али, и што је најважније, никоме не могу дозволити да их пожурује, да ствар не би експлодирала.

Русија је потпуности свесна да је Англоционистичка империја у рату са њом и да предаја једноставно више није опција (под претпоставком да је икада била). Русија такође схвата да она сама није права суперсила, или, још мање, империја. Русија је само веома моћна земља која покушава да примири империју без изазивања фронталног сукоба с њом. У Украјини, Русија не види другачијег решења од промене режима у Кијеву. У постизању тог циља, Русија ће увек преферирати решење до којег се дошло преговорима, а не оно остварено силом, иако ће, ако јој се не остави други избор, употребити силу. Другим речима:

Дугорочни и крајњи циљ Русије је рушење Англоционистичке империје.
Средњорочни циљ Русије је стварање услова за промену режима у Кијеву.
Краткорочни циљ Русије је спречити Украјину да савлада Новоросију


Руски преферентни метод за постизање ових циљева је преговарање са свим укљученим странама. Предуслов за постизање ових циљева путем преговора јесте спречавање Англоционистичке империје да успе у стварању акутне континенталне кризе (с друге стране, империјална "дубока држава" све то потпуно разуме и отуд двострука објаве рата од Обаме и Порошенка).

Докле год имате ове основне принципе на уму, и кривудања, противречности и пасивност руске политике ће вам имати смисла.

Отворено је питање да ли ће Русија успети у остваривању својих циљева. Теоријски, успешан хунтин напад на Новоросију би могао натерати Русију да интервенише. Исто тако, увек постоји могућност још једне "лажне заставе", можда нуклеарне. Ја мислим да је руска политика здрава и  реално најостварљивија под тренутним скупом околности, али време ће рећи своје.

Жао ми је што ми је требало више од 6400 речи да све ово објасним, али у друштву у којем се већина "мисли" изражава "твитовима" и анализама као што су Фејсбук постови, тежак је то задатак бацити мало светла на оно што се претвори у поплаву неспоразума и заблуда, а све још горе манипулацијом друштвеним медијима. Чини ми се да би 60 000 речи било достатно за овај задатак, јер је много лакше једноставно избаци кратак и једноставан слоган него оповргнути његове претпоставке и импликације.

Надам се да ће барем они међу вама који су искрено били збуњени наизглед нелогичним ставом Русије сада моћи да споје тачкице и да свему томе дају више смисла.
art: Josetxo Ezcurra

Срдачан поздрав свима,

The Saker

Извор: The Vineyard of the Saker: The Russian response to a double declaration of war
Превод: Ћирилизовано

Лавров није сигуран да ли ће америчке санкције зауставити сарадњу са "Ексоном" у послу на Арктику

"Ексон Мобајл" и "Росњефт" настављају разговоре о далекоисточним постројењима за експлоатацију течног гаса упркос санкцијама
Сергеј Лавров је рекао да би било преурањено рећи да ће сарадња Русије са "Ексон Мобајлом" у истраживању и производњи нафте на Арктику бити замрзнута због санкција

МОСКВА, 28. фебруар / Итар-Тасс /. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров је у интервјуу за њујоршку Блумберг телевизију изјавио да би било преурањено рећи да ће сарадња Русије с "Ексон Мобајлом" у истраживању и производњи нафте на Арктику бити замрзнута због санкција.

"Нисам сигуран да ће то бити стављено на лед. Истраживање ће се наставити. Постоје супституције. Можда има неког кашњења. Али нећемо чекати да се "велики брат" предомисли ", рекао је руски министар иностраних послова.

"Да, економија није у сасвим добром стању, али ове ствари се дешавају. Рецесија је, и не само у Русији", рекао је Лавров.

"Нисам нервозан због тога и ми ћемо сигурно преживети. И нећемо плакати ујкици, уверавам вас. Наћи ћемо начина да супституирамо губитак који ће најпре бити губитак за оне који су увели санкције", додао је Лавров.

На питање да ли ће се државни фондови користити за рефинансирање и надокнаду руским компанијама које су санкционисане, Лавров је одговорио да ће, уколико би се то урадило, бити учињено са циљем да се ојача независност руских предузећа од оних који намећу санкције.

"Ово није моја област, али вас уверавам да држава има новца. Можда ће се тај новац преусмерити на неке друге ствари, али тај новац ће сада бити трошен енергичније да би се осигурало да не зависимо од оних који покушавају да ставе своју политику поврх економских интереса земаља, компанија и људи ", рекао је руски министар иностраних послова.


Извор: ITAR-TASS: Economy - Lavrov is not sure that US sanctions will halt cooperation with Exxon in Arctic work
Превод: Ћирилизовано


субота, 27. септембар 2014.

Украјина убија своје војнике радиоактивним оклопним возилима

Украјински режим је показао да нема милости за побуну и побуњенике у Донбасу, али он сакати и убија и оне који су стали у одбрану безбожних интереса Кијева. Украјински војни команданти су у АТО области слали јединице опремљене контаминираним радиоактивним оклопним возилима која су дуго трунула на месту нуклеарне катастрофе у Чернобиљу. Возила су и даље веома радиоактивна и бранитељи "уједињене Украјине" су осуђени да умру у мукама.


Прича је процурила са ЦарГрад ТВ канала од стране украјинског војника који је побегао у Русију. "Шта да вам кажем ... Они нас третирају као топовско месо и шаљу нас на ратиште ненаоружане. Не добијамо никакву подршку и појачање. Онда смо добили нове медицинске комплете и моја чета је чула да нека од оклопних возила с којима оперишемо на југоистоку потичу из складишних база у Чернобиљу, где су трунула од 1986. године, од експлозије [чернобиљске нуклеарне електране ]. Тамо су остала, пронађена су тек сада. И момци их користе! Потребни су нам детектори зрачења, ми смо ризиковали своје животе тамо, када смо возили те контаминиране дрешеве знали смо да ћемо умрети пре него што се вратимо кући, или убрзо после .. Медицински комплети су стигли, али са извађеним детекторима зрачења ... ", рекао је на смрт осуђен војник.




Извор. Глас Севастопоља
Превод: Ћирилизовано

Руска бабушка саветује Обамашку (видео)

Бабушка, душа руског друштва
Овај видео је лудо популаран на руском интернету.

Руска бабушка (бака) даје савете Обами. У стиху ! И у најбољој руској традицији.

Зове га Обамашка, тепа му, по руски.

Молиће се за њега, правиће му блини (палачинке), одвешће га у цркву да се сретне с њеним свештеником и заједно ће се молити за Америку, све то бабушка нуди Обамушки и саветује му да се не дружи с нацистима, јер то увек заврши лоше.

Она објашњава да је Крим руски, да се увек борио на страни Русије.

На крају га позива да се спријатељи са Волођом (Владимир, од миља) и жели му свако добро.

Ми смо стручњаци за Русију и уверамо вас да нема те силе на земљи која би се одупрла шарму и доброти руске бабушке.



Аутор: Дамир Мариновић
Извор: Russia Insider
Превод: Ћирилизовано

Мозговој о тренутној ситуацији


Командант бригаде "Призрак" (Дух), Алексеј Мозговој, говори о актуелној политичкој ситуацији у Новоросији.

"Свештеници" који стоје на челу наше две републике све више нас изненађују, посебно у време када је неопходно ујединити се око истог циља диктираног вољом народа. Они пролазе кроз фазу самопотврђивања карактеристичну за младе. Да, политички аналитичари нас оптужују, нас команданте на терену, да саботирамо Мински споразум, јер се не слажемо са њим по свим тачкама. Они нас оптужују да умишљамо да смо "Наполеони", минимум. Да јесмо, не бисмо дошли до консензуса о потреби за постојањем војног савета. Само министарства одбране ДНР и ЛНР (Доњецке и Луганске Народне Републике) не виде потребу за њим (мада су, у ствари, министарства номинална тела који су створена много касније него формације милиције). Поставља се питање - нису ли се они мало узнели, с обзиром да током свог постојања нису помогли милицију ни колико за нокат ? Уместо тога, они сада покушавају да успоставе контролу над свим борбено спремним и добро координисаним јединицама затварањем њиховог приступа на  “Post Exchange”.

Али, то и није тако лоше ... штетнији је морални притисак на милицију. Само једна чињеница, да су у Доњецку приморали милицију да положи заклетву не Новоросији већ ДНР, тера човека да се запита ... Да ли је то, за сваког "принца" - приватна војска ? И цео овај процес прати срамно скидање ознака са натписом "Новоросија". О чему се ради ? Исцрпљени? И после свега, они се усуђују да кажу да нисмо у праву? Да смо, наводно, погрешно схватити политичке суптилности и обим онога што се дешава и, на тај начин, довело до поделе.

Ми разумемо ... о да, ми добро разумемо и никада нећемо одустати од наших циљева, упркос свим санкцијама и претњама које су прешле у акцију! Јуче, су два војника из бригаде "Призрак" отета и одведена у непознатом правцу. Постоји претпоставка ко је то урадио и зашто. Ти војници били прави људи милиције. Имајући представу шта им се све може десити, није тешко погодити да момци неће издржати и да ће потписати све папире с клеветањима наше јединице. А прљавштине ће бити још и више  јер нам се прети да ћемо бити проглашени за "банду", ако се не подчинимо тзв министарствима. Несвесни су чињенице  да су те јединице окосница Новоросијске војске и да нису рођене у канцеларијама, већ у рововима и земуницама, с карабинима и пушкама против артиљерије и тенкова.

А вама, Господо Политичари и онима који мисле да су они врховни ауторитет и да они знају боље од свих ... одговорићу овако.

Научите да слушате народ, коме сте се заклели на верност машући лажним обећањима. Сигурно, нисте разумели да је ваше време прошло и, надам се, заувек. Дакле, потапање људи дубоко у блато, а све уз дипломатско клањање, као што сте радили раније - више не пролази. Ми више нисмо ваше власништво, и колико год ви желели да вратите време уназад ...

Данас планирате да одржите изборе, случајно, заједно са Украјином. Чудно, зар не ? Поред тога, украјинска страна већ припрема све што је неопходно за њихово остваривање, укључујући кандидате. Не би било лоше да се испита цео списак кандидата, укључујући финансијску страну сваког од њих. Наравно, ни једни избори нису прошли бесплатно, овде (у Украјини.) Можда већ постоје спонзори овог догађаја ? Питам се ко ... Да нису, случајно, Виктор Федорович (Јанукович) и Ринат Леонидович (Ахметов) ?

Слушајте народ, не окрећите се од њега ... У супротном, људи ће се окренути од вас!

Командант бригаде Мозговој

video
Изворни текст (Команданта Мозговоја): Wall | VK
Извор: Mozgovoy on the current situation » voice of Sevastopol
Превод: Ћирилизовано

Отворено писмо директору Завода за унапређивање образовања и васпитања, а све због необразованих подчињених



Поштовани господине Аврамовићу,

Обраћамо Вам се у име Српског Удружења Ћирилица Београд, чији је председник Добрица Ерић, песник.

Наиме, свакодневно нам се јавља макар један грађанин наше земље са питањем, о проблемима дећирилизације, односно, од замене натписа писма на аутобусима, преко тенденциозно латинично исписаних  чешљева за бицикле, па до озбиљних шиканирања ( то је прави израз, а не "мобинг" ) на послу у вези са писмом. Ми на свако реагујемо и о томе обавестимо наше пријатеље који су били угрожени.

У вези са горе наведеним јавио нам се и господин др. Слободан Р. Мартиновић из Лазаревца. У питању је упутство за достављање радова за Трећи стручно-научни скуп са међународним учешћем „Актуелности у едукацији и рехабилитацији особа са сметњама у развоју“ у коме се директно тражи да се радови достављају на латиници, линк:
http://www.najstudent.com/public/files/student_program/student_program_4081/uputstvo_2014.pdf

Уједно упада у очи и да је комлетан сајт уприличен на латиници.
У истом писму господин др. Мартиновић нам шаље и по нама шојићевски одговор господина Срећка Потића који Вам у потпуности преносимо:

„Poštovani,
Zahvaljujemo se na iskazanom interesovanju za Skup koji organizujemo, kao i iznetim sugestijama. Programski odbor, između ostalog, određuje pravila koja se tiču procedure prijave sažetaka, a kako ona nisu u suprotnosti sa bilo kojim zakonskim aktom Republike Srbije, nema mesta polemici po tom pitanju. Ukoliko se odlučite za aktivno učešće u radu Skupa, dostavljanjem sažetka na ćiriličkom pismu, on će biti podvrgnut standardnom recenzentskom postupku. U slučaju da zadovolji kriterijume recenzenta i koliko se Vi saglasite sa tim, biće predložen za publikovanje u Zborniku sažetaka koji će u celini biti štampan na latinici.
Srdačan pozdrav.
Ispred Organizacionog odbora,
Srećko Potić“

Господин Потић, вероватно Пироћанац пореклом, а не podrijetlom (сви Потићи су Пироћанци, јер сам и ја Потић по мајци) је очигледно заборавио на Устав Републике Србије 

http://www.ustavni.sud.rs/page/view/139-100028/ustav-republike-srbije
 
и Члан 10. истог који говори о језику и писму. Заборављајући Устав, вероватно је заборавио у којој држави живи и ради и ко га плаћа. Заборавио је вероватно и дедине или прадедине гумене Тигар опанке, који се у Пироту зову гумењаци, јер су сада у Србији „in“ Саламандер ципеле. Е, па видите, док су се у Пироту носили гумењаци и свињски опанци наш крај је имао 300.000 оваца, а сад нема ни 30.000. Лично кажем да се тиме поносим, а стидим се речи „in“. 

Нажалост, свеопшта жудња за свилом и пинк кадифом као и тенденциозно увијање доњих екстремитета у памук, а не у лан, довели су до тога да су Срби почели да размишљају саламандерски, односно никако, јер гуштер и нема мозак. Он чека Сунце кога све мање има.

Вратимо се на тему, а то је писмо. Господине директоре, с обзиром да водите јавну установу, молимо Вас да упозорите организаторе научног скупа да се Уставно понашају, поготову јер су Хрвати латиницу оверили у УНЕСЦО-у као своје писмо, па ће Вам у складу са тим сви радови бити уписани у хрватску културну баштину, што Вама сигурно није циљ, јер испада да радите научни скуп за Хрвате. С обзиром да страни научници свакако не разумеју српски језик, писмено и у складу са европским стандардима је да исти радове штампају на енглеском језику, а наши на српском језику и ћириличком писму, као и на енглеском, јер ће зборник вероватно бити публикован у иностранству. На тај начин дижете ниво скупа, поштовање и самопоштовање.

Ово вам најдобронамерније пишемо, јер све више Срба указује на лошу праксу јавних предузећа, па би могли непотребно да се нађете у мрежи судства.

С поштовањем,

Милорад Ђошић, члан УО Српског Удружења Ћирилица Београд,
пензионисани пуковник авијације - пилот

У Београду,
на Крстовдан
27. септембар 2014. године