петак, 11. септембар 2015.

Духовност у новом светском поретку - Ватикан као октопод? (Други део)

Извор: Pope Francis CON-artist & Vicar of Plutocrats THIEF - LIAR - SORCERER canNOT MAKE Christ BODY

Први део: Духовност у Новом светском поретку - да ли ће папа бити првосвештеник Једне светске вере? (Први део)

Драстични утицаји

 

Вако, САД: Тенковима против верске заједнице. (Извор: YouViewed)
Ова хистерија понекад има трагичне последице. Током опсаде ранча огранка Давидијанске цркве у Вакоу 1993. године, водеће личности покрета против култова су отишле на место догађаја да представнике закона подстичу да против заједнице употребе силу. Препад и опсада изведени на војни начин, у којима су тенкови и хеликоптери опколили ранч и бомбе са сузавцем бацане у просторије заједнице, довели су до катастрофе - већина опкољених је погинула у пожару. Трагедија која се могла избећи.

Међу присустнима код опсаде био је и оснивач "Института за образовање о култовима", самопрокламовани "експерт за култове". Институт за образовање о култовима с почетка је имао епонимни назив Институт за проучавање деструктивних култова и контроверзних група и покрета "Рик А. Рос", по свом оснивачу.  У саветодавном одбору института је била и психолог Маргарет Сингер (сада покојна), која се бавила контролом ума.

Клајн: Осим супер и кул има и лепо, сјајно и фино

Нежељеним стицајем историјских околности, постали смо и остали једини двоазбучни народ у Европи. Својевремено се говорило да је то „наше богатство”, али заправо је пре извор забуна


Иван Клајн (Фото Р. Крстинић)

Ка­да има­мо не­ку је­зич­ку не­до­у­ми­цу обра­ћа­мо се књи­га­ма ака­де­ми­ка Ива­на Клај­на, чи­је се ши­ро­ко под­руч­је на­уч­ног ра­да од­но­си на лек­си­ку, на гра­ма­ти­ку и стан­дар­ди­за­ци­ју са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. Не­ка од Клај­но­вих нај­зна­чај­ни­јих де­ла су „Ути­ца­ји ен­гле­ског је­зи­ка у ита­ли­јан­ском”, „Твор­ба ре­чи у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку”, „Ита­ли­јан­ско–срп­ски реч­ник”, а „Реч­ник је­зич­ких не­до­у­ми­ца” нај­че­шће је штам­па­на ње­го­ва књи­га. Пр­во из­да­ње де­ла „Ка­ко се ка­же: реч­ник је­зич­ких не­до­у­ми­ца” об­ја­вље­но је 1981. го­ди­не.

Ка­ко вам се чи­ни, да ли је ста­ње у на­шој је­зич­кој прак­си бо­ље или је го­ре са­да у од­но­су на по­че­так ва­шег ба­вље­ња срп­ским је­зи­ком?

Ре­као бих да је ипак не­што бо­ље, јер и са­ми за­по­сле­ни у ме­ди­ји­ма по­ка­зу­ју свест да је нео­п­ход­но во­ди­ти ра­чу­на о ис­прав­но­сти је­зи­ка. Ту ми­слим пре све­га на вр­ло до­бру, ма­да крат­ку еми­си­ју ко­ју пра­ве лек­тор­ке Ра­дио Бе­о­гра­да, „Срп­ски на срп­ском”, као и на „По­ли­ти­ку”, ко­ја по­вре­ме­но об­ја­вљу­је вр­ло уме­сне лин­гви­стич­ке ко­мен­та­ре Ра­де Сти­јо­вић у свом Кул­тур­ном до­дат­ку. Уз то, по­ла­ко одва­ја­мо је­зич­ка од је­зич­ко–по­ли­тич­ких пи­та­ња. Ваљ­да смо ус­пе­ли ко­нач­но да раз­ја­сни­мо да не по­сто­ји ни­ка­кав „бо­сан­ски” ни „цр­но­гор­ски” је­зик. По­сто­ји онај је­зик ко­ји европ­ски по­ли­ти­ча­ри, у не­до­стат­ку бо­љег ре­ше­ња, озна­ча­ва­ју скра­ће­ни­цом (по абе­цед­ном ре­ду) BCMS, ко­ји Ран­ко Бу­гар­ски с пу­ним пра­вом на­зи­ва срп­ско­хр­ват­ски, ка­ко се од­у­век звао у ме­ђу­на­род­ној сла­ви­сти­ци, а ко­ји јед­на­ко гла­си у Ср­би­ји, Хр­ват­ској, БиХ и Цр­ној Го­ри, на­рав­но с не­из­бе­жним ло­кал­ним раз­ли­ка­ма. Тај је­зик ми мо­же­мо да нор­ми­ра­мо на свој на­чин, Хр­ва­ти, Бо­сан­ци и Цр­но­гор­ци на свој, али ће то увек би­ти ва­ри­јан­те истог је­зи­ка, баш као што и ен­гле­ски има бри­тан­ску, аме­рич­ку, ка­над­ску, аустра­лиј­ску, но­во­зе­ланд­ску ва­ри­јан­ту, а ипак га сви зо­ву ен­гле­ски је­зик.