Бата, Аца, партизани, усташе, четници, балисти и остали бели гардејци

Александар Гаврић - Бата Коле у филму "Марш на Дрину"

По ко зна који пут седим и гледам перфидни комшијски канал. Наравно да нећу да му споменем назив, а нећу да споменем ни име комшија, али сваки љубитељ „доброг-старог“ домаћег вељкобулајићевског, жикамитровићевског или крвавчевског филмског потенцијала може да претпостави о чему се ради. Овог пута покушавам да будем критичан.

Данас је на репертоару био „Брат капетана Хомера“. Осредњи познавалац српске историје зна шта се дешавало на Косову и Метохији после рата 1945. године, али да подсетимо. На једној страни забрана повратка Срба, а на другој отворени рат балиста против ФНРЈ, који се наставио 1981. године, са епилогом који траје и данас. Што се првог дела реченице тиче, до сада нисам гледао филм о одласку, а камоли повраку Срба. О другом делу има шта да се каже.

Наиме, Живорад Жика Митровић је, по мени за оно време генијално, режирао филм, једино што су имена погрешна. Бандити су Вук и Атанас међу које се стицајем околности увлачи Симон Петровић. Ту су Ана и Вера (нигде Шиптарке, осим оне безимене која жали за сином). Да би све било како треба, Калуђер је неизоставан, јер није лепо да бандит буде хоџа.

Да не испадне како сам острашћен, сетимо се великог Аце Гаврића који је са готово истом глумачком екипом играо хероја Капетана Лешија. Кога је ,бре, тај ослободио? Где је ту Миладин Поповић?

Колико смо били наивни и како су команданти били пажљиво бирани вратимо се опет уназад. Марко Тодоровић (Тито) и Љуба Тадић (Сава Ковачевић) сигурно су добили улоге јер су и стасом и гласом подсећали на те две личности и нико није могао да им примирише. 

Марко Тодоровић – Тито

Настављајући причу видимо ко је командант у Крвавчевој „Партизанској ескадрили“, за коју је Коста Нађ у своје време рекао да је каубојштина? Беким Фехмију је био командант Бати и Љубиши, који једва преко уста превлачи ијекавштину. На другој западној глумачкој страни за Јанеза Врховца и Берта Сотлара увек су била одређена командантска и директорска места, док су наше две глумчине увек били митраљесци, бомбаши (сетимо се истоименог каубојског филма) или, највише до чега се могло, полицајци са Петловог брда. 

Колико је све пажљиво рађено пустимо машти на вољу и обрадимо у мислима закрвављеног Мисирца или масне четнике са Неретве, које су, хвала Богу, ипак надвисили Зоран Ранкић у генијално одиграном лику Војводе Калабића и опет Марко Тодоровић глумећи Дражу Михајловића.

Ипак најгледанији

Да ли неко може да се сети неког другог страшног усташе осим Звонка Лепетића, коме комшије никад нису опростиле ту феноменалну глуму, исто као што ни Лордану Зафрановићу нису могли да опросте генијалну режију.

Замена теза у послератној кинематографији, која се истовремено одвијала и у читавом друштву, траје и данас. Срби су силоватељи баба, муслиманки, а глуме их наравно опет Срби и Српкиње. Срби су увек закрвављених очију јер вампир је једина српска реч у енглеском језику, а зашто је гроф Дракула ( јунак Влад Тепеш) баш такав узмите па прочитајте. Сада је окупација у 126 слика.

Да ипак није све тако црно и да не кудим Жику Митровића баш толико, захваљујем му се на филму „Марш на Дрину“ где је Капетан Леши био оно што јесте, а то је бата Коле, а калуђер је отишао Богу на исповест као Курсула.

За Ћирилизовано:

пуковник авијације у пензији

Милорад Ђошић- пилот