The Diplomat: Доживотни председници Средње Азије

Емомали Рахмон (Фотографија: Шамил Жуматов / Ројтерс)
Председник Таџикистана је децембра 2015. године по основу посебног закона добио титулу вође нације. Али он не би да се на томе стане. Таџикистанска скупштина је 22. јануара усвојила нове уставне амандмане којима се председнику Емомалију Рахмону омогућава да се неограничено пута кандидује, и минимална старосна доб кандидата са 35 смањује на 30 година. То значи да ће старији Рахмонов син, Рустам Емомали, којем је сада 28 година, моћи да се кандидује за председника 2020. године, када ће се окончати садашњи мандат његовог оца.

Рахмон, којем је 63, а земљом влада 23 године, већ четири пута се успешно изборио за место председника, последњи пут 2013., када је изабран на седам година. Референдум којим треба да се учврсти нова измена највишег закона државе вероватно ће бити одржан у мају или јуну ове године.

Председник Таџикистана успешно следи пут других средњоазијских лидера, који се нимало не стиде да устав мењају зарад својих потреба. Узурпирање власти је у Узбекистану, Таџикистану, Казахстану и Туркменистану уобичајена ствар. Узбечки председник Ислам Каримов (77), који влада од 1989., поново је изабран 29. марта прошле године, а после њега, 26. априла,  исто и председник Казахстана Нурсултан Назарбајев, при чему су обојица званично добили више од 90% гласова, мада се ни један није гњавио предизборним агитовањем и убеђивањем својих поданика.

Како су средњоазијски диктатори склони да привреду своје земље третирају као породични посао, милиони сиромашних Таџика, Узбека и Казаха сопствени посао морају да траже по Русији, Јужној Кореји и Турској. Њиховим владама то не смета, напротив, итекако имају користи од дознака. На пример, привреда Узбекистана зависи од дознака Узбекистанаца на раду у иностранству до те мере да оне чине 12% БДП-а, али први на свету по зависности од рада емиграната је Таџикистан, са 50% БДП-а од дознака.

Недостатак поверења и непотизам

Без обзира на корупцију, репресију и непотизам, председници Узбекистана, Казахстана и Таџикистана су на тој функцији преко двадесет година, током којих нису успели да створе делатну управу и стекну искуство демократских избора. Али још важније је то што у тим земљама нема ни једног преседана смене власти још од распада СССР-а.

После две револуције у Киргистану, њихови лидери страхују да ће их задесити судбина збаченог киргистанског председника. Боје се демократских вредности, слободних медија и интернета. Уствари, верују само "својој крви", тако да се уврежило мишљење да ће наследника потражити једино међу члановима породице.

Непотизам је у Средњој Азији дубоко укорењена и раширена појава. Деца "бољих" не само што грабе удео у сваком уноснијем послу, већ се именују и на високе државне положаје. Таџикистански председник Рахмон је 27. јануара за шефа председничке администрације поставио своју ћерку Озоду, која је пре тога, од маја 2014. године, била први заменик министра спољних послова, док је њен муж заменик председника таџичке централне банке.

Казашки и узбечки председници немају мушке наследнике. Али ће председник Таџикистана вероватно подржати свог сина Рустама Емомалија. Иако је Рустам још веома млад, већ је обављао неколико државних функција, и прошле године именован за шефа Државне службе за борбу против корупције.

Емилбек Јураев, ванредни професор на Америчком универзитету Средње Азије (AUCA), каже за "Дипломат" да је влада  Таџикистана постала изразито породични режим. "Чини се да су последње измене устава  усмерене на обезбеђивање две опције, да се власт сачува за чланове породице: отворити пут сину, ако баш буде неопходно, односно, ако је икако могуће, утрти пут неограниченом председниковању самог Рахмона. С обзиром на све тежу друштвену и привредну кризу, чини се да је ово један од карактеристичних корака којим ауторитарни режими Средње Азије настоје да учврсте своју базу."

Али како ће се у Казахстану и Узбекистану спровести сукцесија власти још није познато, јер оба председника имају "само" ћерке, не и синове. Ћерка узбечког председника Каримова, Гулнара Каримова, је живела у Женеви, где је од 2008. до 2010. године радила као представник у Уједињеним нацијама. Новине су објавиле да је за женевску вилу платила 18 милиона долара. 2013. године је узбечки дисидент који живи у Швајцарској упао у вилу и на улаз окачио натпис "Ова вила припада ћерки узбекистанског диктатора Каримова". Да више не би било изгреда у вези са најважнијом узбекистанском породицом, Каримов је Гулнару склонио од очију јавности, позатварао њене компаније и сада ћерку држи у кућном притвору.

Image Credit: Gulnara Karimova
Казахстански председник Нурсултан Назарбајев чини супротно, ћерку Даригу Назарбајеву држи у политичкој жижи. Дарига је основала политичку странку, Асар, која је изигравала опозицију, пре спајања са владајућом странком Нур Отан странке 2006. године, и пре него што је Дарига 2014. постала заменик председника казахстанске скупштине. Иако јој  је муж био оптужен за убиство и прање новца, она није оптужена ни за шта. 11. септембра 2015. је именована на место заменика премијера и сада свог оца прати током службених посета Европи.

Нурсултан Назарбајев, коме је 76-та година, тражи од научника да пронађу еликсир живота. "Једна од важних тема је анти-старење, односно проучавање продужења живота. Људи мојих година се надају да ће се то десити чим прије", поручио је публици на Казахстанском државном универзитету "Ал-Фараби" у Алма Ати. Чекајући на бесмртност, Назарбајев је предузео прве кораке ка самонаслеђивању: 2010. је почаствован титулом Елбасан (лидер нације). Посебним законом му је дат имунитет од прогона и доживотно право вета на све одлуке, што значи да ће, ако поднесе оставку на место председника, и даље имати највећу стварну власт. Било како било, Назарбајев је јасно ставио до знања да још увек не види достојног наследника.

Фотографија: Шамил Жуматов / Ројтерс

Без обзира на то, Данијар Косназаров, казахстански политиколог из Астане, каже да је сукцесија неминовна. "Казахстан је почео да припрема правни основ за то још од 2010. године, када је усвојен Закон о лидеру нације. Узбекистан је показао сличан приступ, а оснаживање парламента је примљено као прави потез. Транзиција у обе земље, у том смислу, тема је о којој су председници почели да размишљају пре много година, иако су покушали да сакрију ту чињеницу. Ствар је у томе што процес консолидације власти у рукама председника  многи страни посматрачи и коментатори не сматрају за процес везан за сукцесију. И ту греше, јер лидери обе земље желе да акумулирају сву власт у својим рукама како би могли да успешно управљају процесом транзиције власти."

По Косназарову, казахстански парламентарни избори који ће се одржати ове године показују да ће сукцесије бити ускоро. "Иако нисам сигуран да ли ће наследник бити Дарига Назарбајева, у скупштинско-председничком систему њена функција потпредседника владе или премијера иде у прилог таквом закључку. Како год, сигурно је да ће се председник ослонити на чланове породице."

Иако постоји забринутост у вези политичког ризика у вези са сменом власти у Средњој Азији, неки стручњаци тврде да за то нема разлога. На крају крајева, сукцесија је успела Туркменистану, после изненадне смрти Сапармурата Нијазова у децембру 2006. године. Професор Емилбек Јураев каже да се транзиција власти "може успешно извести веома брзо, као што је учињено у Туркменистану, са врло мало буке и узнемиравања, или може трајати годинама - оба председника су пружила све индикације да планирају да владају још дуго времена - а до транзиције ће на крају доћи глатком примопредајом. Али бојим се да заиста отворених и демократских избора као начина промене руководства у било којој од ових земаља - у Узбекистану свакако - неће бити."

Боље диктатори него нестабилност?

Имајући у виду све већу опасност од верског екстремизма, украјинску кризу и авганистански комшилук, постоји уверење, прилично раширено, да стабилност могу да гарантују само ови "вечити" председници. Државни функционери и сами лидери непрестано понављају да је гаранција стабилности у њиховој снази. И неке дипломате и медији тврде да је могућност транзиције опасна по стабилност. На пример, "Фајненшел тајмс" цитира речи једног дипломате, да "овим председницима спектакуларно добро иде од руке одржавање стабилности, питање је шта би се десило када би их уклонили".

Киргистански политиколог Тамерлан Ибраимов се слаже да је и диктатура понекад боља од хаоса. Сматра да ауторитарни режими, краткорочно гледано, могу да пруже добре резултате и обезбеде стабилност, али да, дугорочно, тендирају ка хаосу: "Пример средњоазијских диктатора показује да они после многих година на престолу губе осећај за стварност и постају таоци корупције. Могу неки стручњаци тврдити да су јаки диктаторски режими добри за обуздавање екстремизма и тероризма, али то ипак није тачно. Склоност диктатора ка сузбијању било каквог неслагања са њиховим драконским методима на крају доводи до пораста екстремизма и протеста."

Ивар Дејл, виши саветник у Хелсиншког одбора за људска права из Женеве, каже да је парадокс у томе што су саме ауторитарне вође разлог што здрава демократска култура не може да се развије. "На дужи рок, сами председници  постају извор потенцијалне нестабилности у тим земљама, јер забрањују опозицију и независне медије и на тај начин ометају позитиван развој."

Бернар Балаз, француски експерт за средњоазијска питања из Париза, каже за "Дипломат" да ће се сукцесија спровести унутар саме власти, без демократских избора: "Пошто је "Арапско пролеће" многе земље оставило у хаосу, државе Запада не желе исти сценарио за Средњу Азију, нису вољне да активно подрже демократске покрете. Уместо њих, наставиће с подржавањем репресије."

Стога и не чуди што мало ко верује да Каримов, Рахмон и Назарбајев планирају уистину демократске изборе. Можда и имају какав план, али само за чланове породице, не за народ.


Из истог извора: Ћирилизовано: Дипломат (8 чланака)


Аутор: Чолпон Орозобекова, женевски новинар и аналитичар-специјалиста за Средњу Азију
Извор: The Diplomat
Превод: Ћирилизовано
Покровитељ преводилачке делатности блога "Ћирилизовано": Јелички дукат

Коментари

  1. А у чему је лепота демократије? Зар је негде има?

    ОдговориИзбриши
  2. Само су дуговечни владари успели нешто да ураде од својих земаља.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар