Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији: Балкан у новој геополитичкој реалности

Зашто о овој теми треба говорити данас кад се обележава годишњица агресије НАТО на нашу земљу? Па напросто зато што је тај злочин Запада и изведен ради остваривања геополитичких циљева и интереса а не зато што је на Косову требало одбранити недужне Албанце од великосрпског насиља.

О геополитици Балкана данас треба говорити зато што се светски поредак мења тако да поступно нестаје униполарни а настаје вишеполарни свет и на помолу је нова равнотежа снага. У тим околностима веома је битно да сваки ентитет, држава, заједница држава, савези, региони итд. сагледају свој геополитички положај у том новом поретку моћи.

Да бисмо се разумели, на почетку је пожељно одредити појмове које садржи овај наслов а то су геополитика и појам Балкана, управо због тога што се ради о врло упитним појмовима а не о неупитним, како смо то некада мислили.

Шта ја под геополитиком подразумевам? Најједноставније говорећи, свака мисао, знање, теорија па и наука о узајамном деловању политике пре свега међународне политике и простора. Као таква, геополитика је синтеза теорије друштвених, пре свега политичких наука, али не само њих већ и бројних других на једној страни, и географије на другој страни.

Циљ геополитике је да одговори на питање о условљености политичког деловања државе или групе држава, савеза држава и слично, карактеристикама простора. У карактеристике простора спадају прво физичко-географске карактеристике, положај државе унутар других великих и значајних светских региона, однос главних центара моћи према том простору, како вреднује националне државне интересе, међусобни односи великих сила и свих утицајних регионалних чинилаца у контексту разматрања геополитике простора. Сплет тих силница тих утицаја и међузависних односа резултира такозваним геополитичким чвором на којем се утицаји укрштају, сукобљавају, међусобно допуњују и каква динамика се може очекивати у томе свему.

Данас је веома важно да схватимо и појам Балкана у новим геополитичким околностима. Да ли је то географски простор јужно од замишљене линије Тршћански залив - Делта Дунава, или је то нешто сасвим друго. На жалост, појам Балкана више се не односи на географски простор већ на геополитички простор и то онај део који је остао изван Европске уније и онај део који је остао изван потпуног огољеног диктата и доминације Сједињених Америчких Држава. Тако се може рећи да се под појмом Балкана данас подразумева само оно што се у политички коректном језику зове Западни Балкан.

Кад чујем да се наши челници враћају из Брисела озарени инструкцијама које су тамо добили и почну да говоре о Србији као лидеру на западном Балкану, онда се питам шта је остало од Балкана ако је Србија западни Балкан, а шта би онда био централни а шта источни Балкан, итд.

Верујте да ме мука хвата кад чујем те приче о западном Балкану. То је еуфемизам скован искључиво из геополитичких разлога да покаже како је то, што је данас западни Балкан, уствари припада том такозваном варварском делу европског простора.

Враћајући се уназад на крај 20. века, може се језиком геополитике констатовати да је у то време постало видно да је тријумфовао таласократски геополитичким концепт који је предводила Америка над телурократским односно копненим геополитичким концептом који је предводио СССР односно данас Русија.

Тај се концепт у Европи остварује у виду евроатлантизма. Циљеви су давно дефинисани и у геополитици углавном гледајући ништа се битно није променило. Тај глобални принцип геополитике гласи: владање светом је могуће само ако се влада Евроазијом, значи Русијом.

По том принципу ширила се Римска империја, из тих разлога је Наполеон напао Русију, из истих разлога је Хитлер напао Русију и ево данас то покушава да учини САД ширећи се на исток. Тај геополитички тренд данас истрајно прати НАТО својим ширењем на исток, о чему је данас овде било речи.

У том у суштини геополитичком кључу поред низа других пре свега економских, енергетских, политичких и других разлога, може се и мора посматрати рат у Украјини, рат у Сирији, нервозно инсталирање војни ефектива НАТО на Балтику, итд.

Том основном геополитичком кључу припадају и сви битни догађаји на Балкану. То што се на Балкану догађа већ пуних 25 година није ништа друго доли у пракси реализација геополитичких потеза које специфично креираним шаховским пољима, како би то рекао Бжежински, повлаче велики шаховски играчи.

Косово је парадигма те геополитике на делу, како се један креирани шаховски геополитички простор осваја да би се контролисао Балкан, односно да би се контролисао меки трбух Европе и запречили сви могући правци пробоја западног окружења Русије.

Многи данас настоје да нас увере како је Балкан изгубио некадашњи геополитички значај, а тиме и Србија, па зато кажу да нам не треба таласање већ само да Србија буде послушна и да слуша шта јој други налажу и да тако поступа. На жалост, такве поруке се чују из врха наше власти, а посебно од стране такозваних елита. А у суштини, то није тачно, већ је управо обрнуто. Они заправо тај значајни део простора желе да контролишу.

Балкан континуирано испољава свој трансконтинентални геополитички значај. Посредством Цариграда и уских мореуза, Балкан се надовезује на средиште старих цивилизација, зоне древних култура, света места великих светских религија, на географске области које баштине вишемиленијумске државотворне традиције, на просторе чији је положај од пресудне важности за глобалну моћ, те за регионе највећих планетарних резерви енергената и других ресурса.

Управо су ово разлози зашто је на Балкану, а не на Апенинима или Пиринејима, формиран тзв геополитички чвор укрштених интереса европских и ваневропских сила, и због чега је од стане Европске комисије тако густо, као ниједан други европски простор тих габарита, премрежен такозваним стратешким коридорима, а на нашу срећу или жалост, зависно од тога како то валоризујемо, преко наше земље прелази четири или пет таквих стратешких коридора.

Нову геополитичку реалност Балкана данас битно одређују његов положај између две, рекло би се монументалне кризе, а то су криза на Блиском истоку и криза у Украјини. Обе ће својим исходима утицати и на геополитику Балкана.

Мигрантска криза као једна од геополитичких последица блискоисточне кризе, за Балкан и за Европу је погубна. Заправо, она је у потпуности паралисала ЕУ. Не само да ЕУ није у стању да ту кризу санира, већ је та криза на видело изнела дубоко неповерење између земаља ЕУ. Оне се практично шибицарски понашају око тога ко ће кога надмудрити, колико ће која миграната прихватити или не прихватити. Поништене су готово све вредности на којима је ЕУ настала, и нарочито је нестала она ЕУ којој су наше псеудоелите безгранично одане и за коју су спремне и рођену мајку да продају. Дефинитивно је сахрањена илузија да се Ислам може интегрисати у европску цивилизацијску парадигму па се убудуће у Европи може и мора рачунати на нови вид геополитичког ривалства а то је ривалство или сукоб хришћанства и Ислама, што ће додатно нарушити европски цивилизацијски идентитет и бити снажан мотив за бујање тог такозваног проевропског радикализма, хришћанског фундаментализма па на жалост и исламског фундаментализма.

Посебне последице по Балкан: Грчка је практично разорена остављена на милост и немилост самој себи; Србија и Македонија су тампон зоне између две границе ЕУ; а ЕУ Мађарску фактички сматра аутентичном границом ЕУ па јој дозвољава да подиже жице и ради шта јој воља.

Шта чини суштину геополитичке реалности Балкана данас? Најуочљивија геополитичка карактеристика Балкана која осликава његову нову геополитичку реалност је нестанак државе Јужних Словена, што је за Балкан имало три врсте геополитичких последица.

Прво, у државотворном смислу, на развалинама те државе настало је пет-шест државних или државоликих творевина, за које се може рећи да су неке од њих класични протекторати, неке су клијент државе, а неке глуматају и покушавају да буду независне државе, а оне то нису.

Друга крупна геополитичка последица разбијања Југославије огледа се у томе што је тај простор етнички разбијен и као такав подвргнут међународној неоколонијалној интервенцији, и тај нови неоколонијални статус се намеће и силом, о чему је било речи у претходним дискусијама, али превасходно уз пристанак елита моћи тих етничких заједница.

Напросто је необјашњиво са колико жара и снисходљивости се предајемо том новом такозваном евроцентричном егоизму који не садржи никакве нове цивилизацијске вредности осим што жели апсолутну контролу свих аспеката простора нашег Балкана, економије, ресурса, политике и културе. Да, културе, уз укидање свих вредности и посебности народа и држава.

Посебно жалосна геополитичка чињеница која данас снажно осликава ту нову геополитичку реалност Балкана јесте чињеница његовог разсрбљивања. То подвлачим. Да вас подсетим да је још Цвијић поодавно рекао да су Срби најбројнији народ на делу Европе између Беча и Цариграда. Зато је разсрбљивањеа Балкана трајан геополитички интерес свих владара света и Европе. Тај процес разсрбљивања је трајан. Он има своје саставне елементе: просторни и демографски. Оба се могу разматрати у геополитичком кључу, а то је да се трајно онемогући државно и политичко обједињавање српског фактора. У том контексту је тзв. Велика Србија била црвена марама као позив за све врсте насиља и напада на евентуално све српско јединство, укључујући и ратове. Да се не би евентуално ујединио српски фактор после сламања СФРЈ, наметнули су нам ратове, прво у Хрватској, па у Босни и Херцеговини а онда и на територији целе Србије.

У просторном смислу, разсрбљивање Балкана је имало следеће кораке: на западу протеривање и удаљавање са Јадрана, Далмације, Лике, Баније, Кордуна; на северу и северозападу, протеривање из Славоније и Барање; на истоку се зачиње један злокобни процес разбијања источне Крајине наметањем тзв. влашког идентитета; на југу, усред државотворног тежишта наше државе, догодило се најобимније разсрбљивање и то тако што су отете Стара Србија: Македонија, Косово и Метохија и Црна Гора.

У демографском смислу, масовно физичко истребљење популације у I и II светском рату од стране Аустроугарске и Немачке, у II светском рату још и од НДХ, а у ратовима деведесетих година од стране Нове НДХ. Етнички инжењеринг у СФРЈ и рађање нових нација потеклих из српске нације, да их не набрајам. Злоупотреба верских инструмената у демографске сврхе; буквална крађа идентитета преко језика, културе, традиције и тако даље.

За геополитику Балкана веома је битно на који начин најјача сила света види Балкан у новој геополитичкој опцији. у његовом самом средишту и Србији. Главна преокупација је онемогућити утицај Русије на Балкан. Србија се види као главни посредник тог повратка Русије на Балкан, а тиме и у Југоисточну Европу, а то је једини део европског геопростора који још увек није потпуно затворен за руски пробој из окружења тог европског запада и југа.

У реченом смислу, врло је илустративан текст Демона Вилсона, потпредседника Атлантског савеза у Вашингтону. То је написано 16. октобра 2014. године. Да цитирам: у одсуству обновљене трансатлантске стратегије, можемо и да изгубимо Југоисток Европе, баш као што ризикујемо да изгубимо европски исток, како то каже Американац. Наравно да под Југоистоком Европе мисли на Балкан или на онај његов део који још увек није окупиран и тврдо стављен под утицај запада, и под Истоком Европе мисли на Украјину. Зато Вилсон предлаже повратак САД на Балкан и то тако да се концентрисаним напорима трансатлантске стратегије изврши такозвана консолидација Балкана и то, пазите молим, да би се спречио Владимир Путин да не изврши агресију. То је њихов изговор.

Та нова консолидација Балкана садржи следећих неколико корака. Прво, упутити позив Црној Гори у НАТО. Друго, обновити фокус на Босну и Херцеговину ради стварања функционалне државе, читај: укидање Републике Српске. Треће, ситним уступцима а већим захтевима подстакнути, заправо, стално подгрејавати европске аспирације Србије а никада је не пустити да уђе у Европску унију. Четврто, решити спор између Грчке и Македоније око имена Македоније како би ова могла бити позвана у НАТО. Управо се све ово догађа у континуитету, ове године и ових дана.

Шта, с обзиром на постојеће геополитичке замке, овог тренутка Србија не ради добро? Прво, не убрзава и не јача везе Медитерана и Централне Европе, а она је тај главни посредник на тој трансевропској вези а једино на тај начин она може валоризовати свој повољан геополитички положај. Без јачања те везе Србија неће ићи у сусрет новом кинеском продору на Путу свиле, од Македоније ка Централној Европи, односно од Медитерана ка Централној Европи, у чијем је средишту и железница од Београда до Будимпеште.

Зашто то Србија не чини, односно, зашто не чини довољно одлучно?

Ја мислим зато што је сувише окупирана додворавањем Европској унији, која се пред нашим очима и буквално увлачи у себе и распада.

Друго, Србија свој главни град не позиционира довољно осмишљено и одлучно као средиште и средишње место дипломатских иницијатива и дијалога између цивилизација. Дакле, место сусрета а не сукоба цивилизација, пре свега као место дијалога са Исламом. То не чини, према мом суду, највероватније због комплекса ниже вредности. А могућности тог геополитичког дијалога су огромне, потребе су још веће и ургентније, а ми чекамо да нас неко на то наговори, да нас неко на то натера. Надам се да у томе нећемо бити маргинализовани ни да ћемо претерано закаснити.


Аутор: Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији
Извор: Балкан у новој геополитичкој реалности

Коментари