Стојан Жупљанин: Цртице из Хага


Шта да пише о својој биографији човјек који је већ двадесет година у рату и коме се суди пред Хашким судом већ трећу годину. Да ли тај човјек, кога су биле све "Сциле и Харибде" овога свијета, уопште има још нешто од биографије или је она постала само блиједо парче папира, толико изблиједило да се на њему само назиру слова, некакав текст нечитљив и њему самом. Да ли је било шта остало што би вриједило подсјећања и памћења, или је можда боље препустити га даљем зубу времена и оно ће ,,одрадити свој дио посла” – помоћи ће да што прије падне у заборав, који  му неминовно и слиједи. Али, нека нешто од тога, бар и у најкраћим цртама, остане записано! За будућа нека поколења!

Рођен сам 22. септембра 1951. године од оца Александра и мајке Драгице у сиромашној сеоској породици у селу Масловаре, општина Котор Варош, срез Бања Лука. Средњу Управну школу завршио сам у Бањој Луци, а Правни факултет у Сарајеву, 25. фебруара, већ давне 1975. године.

Првог априла исте године запослио сам се у општинском Секретаријату за унутрашње послове у Бањој Луци, гдје ћу, на различитим пословима, остати до почетка 1994. године. У међувремену сам 1976/77. год. одслужио војни рок у Школи резервних официра у Билећи, а 1979. год. положио правосудни испит у Сарајеву. 1995. год. сам положио усмени магистарски испит на Правном факултету у Бањој Луци, урадио магистарски рад али га нисам стигао бранити због прогона који је услиједио. Ожењен сам. Супруга ми се зове Дивна и имамо два златна сина: Младена и Павла. Од спорта сам највише волио карате и мајстор сам овога спорта, као и ваздухопловно једриличарство гдје сам пилот једрилице.

Као и код многих других, тако се и мој живот током деведесетих година прошлог вијека, нашао у вртлогу нежељеног рата на веома одговорној функцији начелника Центра служби безбједности Бања Лука који је прво покривао простор од 15. а касније од 25. општина, био нешто мањи од Словеније (16,500 квадратних километара) а по броју становника два пута већи од Црне Горе (око 1.200.000). Грчевито смо се борили да вихор рата не захвати Босну и Херцеговину, али на жалост, у томе нисмо успјели. Босна је горјела нечијом туђом жељом. И тај ,,неко” је са безбједне дистанце и са осмјехом на лицу пратио ратни пожар, патње и муке њених народа, дозирао га онолико колико је њему или ,,њима” одговарало, и када је на крају постигао свој циљ, зауставио га за неколико дана. А иза ,,његовог циља,, остало је 95.000 мртвих, и много већи број теже и лакше повријеђених, а уцвијељених, расељених, измучених, напаћених, сиромаха... не зна се ни броја. И свима је било лијепо у претходној Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, цијењеној и уважаваној држави у Европи и свијету. Али њих нико није питао шта они желе, шта планирају, шта хоће...?! А Срби су били последњи који су жељели рат или имали интерес за њим.

"Рат је сурова природна непогода", коју никоме не бих пожелио, па ни својим непријатељима. Он се храни онима који су нам најдражи, за које  смо све спремни дати па и свој живот, нашим најмилијим. Храни се њиховом крвљу, њиховим тијелима и душама. У њему, царује поремећени људски ум спреман и на оно што људска памет не може ни замислити а комо ли разумјети. То је вријеме, како би рекао наш нобеловац Иво Андрић "када будале проговоре, паметни заћуте, а фукаре се обогате!"

И тешко је, готово немогуће, наћи безгрешнога човјека да из њега изађе као такав. Поготово је тешко одговарати за поступке и радње других у том времену, када зли догађаји престижу један другога и када човјек заборави да ли је дан или ноћ, да ли сија сунце или пада град. А већ пред собом има 15-20 година успјешне борбе против једне од најтежих друштвених девијација – криминалитета.

Још су стари Латини рекли да"у рату не вриједе закони"! И заиста је тешко сачувати какву-такву законитост. Веома је тешко, готово немогуће. Јер ,,када топови проговоре музе заћуте”.  Борећи се против страхота рата, за заштиту личне и имовинске безбједности људи и имовине  на подручју Центра служби безбједности, у периоду док сам био начелник, животе је изгубило 132 припадника, младих и одважних људи на које смо сви веома поносни, а посебно њихове породице које су их такве изњедриле. А на подручју Републике Српске погинулих је 782 припадника. Стога њима и њиховим породицама, свим полицајцима, војницима и жртвама овог несрећног грађанског рата посвећујем своје пјесме и своје романе јер их ничим другим не могу окитити. То је мој "ловоров вијенац" за њих!

А сужањ ништа више и нема. Поносан сам на њих и тиме што смо успјели сачувати од ратних разарања Бању Луку и сусjедне општине  на ком простору данас живе припадници свих народа, и Срби и Хрвати и Муслимани и заједнички изграђују једну нову заједницу –  Р е п у б л и к у   С р п с к у, за коју дубоко вјерујем да ће бити заједница по мјери свих народа и народности који у њој живе и да ће је заједничким напорима знати изградити за понос и примјер другима. Јер једино тиме жртве наше браће и сестара, неће бити узалудне. И сви скупа морамо извући поуке из тог несрећног рата, пружити руку помирења једни другима и кренути напред одлучни да до рата на тим, немирним балканским просторима, никада више не дође. Желим да истакне да осуђујем све оне који су чинили злочине ма према  коме и ма у ком интересу, а поготово оне који су их починили из користољубља и других ниских побуда, јер су тиме наносили огромну штету и срамоту сопственом народу и радили у ,,корист његове штете”. И свако ће се морати суочити  са сопственим ,,дјелима,, и за њих одговарати пред лицем правде.

Још само да додам да сам од фебрура 1994. до фебруара 1997. године био Савјетник за унутрашње послове предсједнику Републике Српске др Радовану Караџићу, а током 1997. године директор Фабрике дувана у Бањој Луци, да бих 1999. године избјегао са простора Републике Српске у бијели свијет гдје сам обишао, Мађарску, Француску, Нигерију, Русију...  

И нигдје нисам нашао нашу Бању Луку и нашу  Републику Српску.

Истина, након пуних девет година пронашли су ме 11. јуна 2008. године, лишили слободе и спровели у Хашки трибунал гдје ми се, од 14. септембра 2009. године суди. Дубоко вјерујем у побједу правде која је спора али достижна. И да ћу једнога дана опет доћи у нашу Бању Луку, видјети породицу, бројне радне колеге и драге пријатеље. А посебно ћу бити срећан када сусретнем своје некадашње студенте којима сам предавао  Криминологију на Полицијској академији у Бањој Луци, од 1995. до 1999. године.

Током наведених девет година написао сам преко 2.500 пјесама, четири романа и доста приповијетки, али на жалост, ни до данас ми нису доступни. Чуо сам да је значајан број пјесама спаљен и уништен, као и приповијетке и романи, али ја вјерујем у Господа и надам се да ће ми ипак једног дана постати доступно бар оно што је остало. А нешта ће свакако преостати.

Нисам престао писати пјесме мојим доласком у Хаг него сам наставио и даље, истина рјеђе. Али сам их успио написати преко 750 које желим учинити доступним читаоцима. Извињавам се што у њима не преовлађује оптимизам него одсликавају стање душе у ћелији иза затворских решетки. Али, нађе се међу њима и оних ведријих. И наћи ће их се још и више! Овдје сам написао и три романа.

Три су основне теме мојих пјесама и мојих романа:

вјера, љубав и нада.

В ј е р а - бескрајна и искрена вјера у нашег Свевишњег Господа Бога,  Његовог сина Исуса Христа, Христову мајку Пресвету Богородицу и све Господње Светитеље,

Љ у б а в,  као неисцрпан извор позитивне енергије због које вриједи живјети и која ће ,,тећи у мојим венама” до последњег дана мог овоземаљског живота, и

Н а д а,  која ме никада, па ни сада када сам сужањ пред којим су очито дуге робије, неће напустити него ће као вјечни пламен освјетљавати ми пут!

П.С:

Сива суморна стварност. Сваки дан сличан претходном – широка ужарена пустиња по којој тражиш трачак слободе, свјестан да га никада нећеш наћи. Или, ако га и нађеш, касно је, као да га ниси ни нашао, непотребан ти је, не препознајеш га, неће ти свијетлити њеним сјајем. 1285 дана у ћелији ,,сам са собом и Богом” од чега 720 дана на суду, 1440 пута са панциром на леђима у одласку и повратку и 8480 пута са лисицама на рукама. И још све није завршено?! Има тога још, још ће овај поступак да потраје. И невјероватно је шта све човјек може да издржи. Може, зато што је човјек - неуништив!        

А  онда наступи фаза "препорода" у којој се човјек враћа сам себи, својој суштини, у којој жели да ради, да ствара, да обнавља самога себе кроз оно што ствара. И све би то нашао у својој келији у слободном времену, у свијету своје мртве природе која га окружује, у коме се најбоље осјећа, у коме сам нађе потпуно смирење душе и тијела. То је и мој засебан свијет у кога нико не залази изузев мене. И не дозвољавам никоме да нарушава његову савршену мирноћу. И у тој мирноћи бих се молио Господу, читао, писао, "стварао"...

И онда бих схватио да је та мирноћа оно чему сам тежио читавог живота, чему људско биће, у крајњем, и тежи а да тога није ни свјесно – повлачењем у сопствено "ја" и избјегавањем терета комуникације са спољним свијетом који човјека одвалачи у неком свом правцу, кога постаје дио. И само у крајњем миру, тишини, растерећености човјек може да ради, да ствара, као у радионицама у којима се у потпуној стерилности праве чипови. Тако вам то дође и са затворским ћелијама у којима су душе потпуно ,,стерилне” и заштићене од загађених спољних утицаја.

Ето у таквим условима сам и ја писао овај и друге романе и бројне пјесме, из дубине своје напаћене душе.

И када би ме сутра пустили да се ,,утопим у сивило суморне стварности” питање је како бих се снашао. Тачније, нисам сигуран да би од писања било шта, да бих могао одвојити вријеме за то, оптерећен као и остали убуђалим темама и обавезама свакодневнице. Стога, не журе ни они, а не журим ни ја. Захвалан сам Господу на Његовом дару јер Он једини зна због чега ме је довео овамо. А могао је да ме и не доведе! Дубоко сам убијеђен да је то урадио због користи мени, јер Он је мој Бог и мој Oтац! А отац воли своју дјецу, и најбоље зна шта им треба и шта им је у корист!

Бог вас благословио!             

Хаг, Келија Д 2-29.     

В а ш,   

Стојан  Жупљанин



Извор: Стојан Жупљанин: Цртице из Хага

Коментари

Постави коментар