Информациони рат није "могу а и не морам"

Извор за фотографију: Information Warfare and Red Teams | SOFREP

Држава без капацитета за информациони рат је у 21. веку исто што је у 20. веку била држава без војске и морнарице. Таква држава се не може одбранити.

Замислите државу без војске, морнарице и авијације. Какви су њени изгледи да се одбрани ма и у случају "умерене агресије"? Шта ако има војску, чак и завидне снаге, али јој недостају ваздухопловство и/или ратна морнарица? Да ли би њене шансе да се одбрани биле иоле веће?

Пре него што је човек полетео, рат се водио у две димензије, војске и морнарице су га водиле на површини планете. Увођењем ваздухоплова, рату је додата нова димензија. Државе које заостају у развоју и обнављању своје авијације вечито ће бити у неповољном положају. Државе које су предводници у том погледу, авијацију наводе као кључни елемент својих победа у недавној историји.

Данас, без сумње, информациони рат није нешто ново. Информациони рат је постао тако разоран да може да унесе конфузију и поделе и уништи државе у размерама које конвенционални рат често не може да досегне.

Коришћење интернета и информационог ратовања винуло се још више током Арапског пролећа.  "Спонтану побуну", како су је називали западни медији, амерички Стејт департмент је годинама планирао, заједно са гигантима високе технологије Гуглом и Фејсбуком, и обучио армије информационих ратника, да ремете, завађају, деле, збуњују и заузимају информациони простор свих оних држава којима су САД  спремале промену режима у 2011. години.

Исто као када авијација упадне у незаштићен ваздушни простор, тако су и снаге за информациони рат Стејт департмента наишле на слаб отпор и брзо преузеле контролу над информационим простором Либије, Египта, Туниса и Сирије. Али су знатне и јаке политичке и снаге конвенционалне војске Сирије и Египта спречиле да се код њих понови либијска трагедија. Међутим, неоспорно је да је информационо ратовање у читавом том региону било занемарено и да је Сједињеним Америчким Државама, непотребно, дата значајна предност на много већем бојишту.

Рањивост у информационом простору

Иако су интернет и његова употреба у информационом рату релативно новијег датума, сам информациони рат није нов. Американци и пре њих Британци га користе деценијама, Британци чак и вековима, и на време инвестирају у све постојеће медије, не би ли осигурали да буду најгласнији и да се њихов глас, ако је икако могуће, једини чује.

Данас, САД се преко небројених невладиних организација убацују у информациони простор других држава, чије медије претварају у јединствен фронт за емитовање својих порука.

Са страним стипендијама и програмима обуке намљују младе и амбициозне новинаре да постану индоктриниране и поуздане алатке америчке пропаганде и, у идеалном случају и ако се укаже прилика, колаборанти у остваривању америчких интереса.

Владе многих земаља, нарочито оних у развоју, напредак у информационим технологијама не схватају озбиљно и, самим тим, не уочавају значај њиховог контролисања и важност супротстављања покушајима да се информациони простор преотме и употреби против њих и њихових држава. Погледи на медије и како њима управљати су им најчешће застарели, тако да су медији остављени рањивим у читавом информационом спектру.

У таквим државама, информације којима се преносе владини ставови најчешће се шире саопштењима за јавност или преко РТВ мрежа у државном власништву, а оне, пак, не уживају глас веродостојних извора ни код куће, ни у иностранству.

Одбрана свог информационог простора на првом месту зависи од тога да ли ће га таргетирана држава сама потпуно заузети, односно, овладати њиме тако да отежа, ако не и учинити немогућим, некој страној држави да спроводи медијске операције унутар њених граница.

Заузимање сопственог информационог простора: Руски "НВО закони", донесени недавно, приморавају организације финансиране из иностранства да се региструју као страни агенти, и тако им подривају легитимитет једноставним захтевом за исту ону транспарентност на чијем инсистирању НВО у ствари нападају и подривају таргетирану владу.

Разоткривајући најширој јавности стварну природу НВО и њихову мотивисаност плаћену страним новцем, чинећи им рад немогућим и плевећи их као што се коров плеви из баште, нападнуте владе информациони простор своје државе ослобађају за домаћу легитимну, стварну и што је најважније, конструктивну опозицију.

Контролисање и пројектовање из свог информационог простора: Руска РТ, кинеска Си-Си-Ти-Ви (CCTV), иранска Прес ТВ и јужноамеричка ТелеСУР (TeleSUR) су све примери другачијег испуњавања и доминирања нечијим информационим простором.

Ове организације не само да на адекватан начин вестима покривају информативни простор сопствених држава, поред безброј сличних државних медијских операција, него успевају и да комуницирају, буду привлачне и убедљиве публици далеко изван својих граница, чиме указују на начин како контрирати америчкој и европској пропаганди и у земљи и у иностранству, окончавајући једностраност информационог рата. А све то јер их воде професионалци.

Русија и Кина, које у државе Југоисточне Азије, Африке и Блиског истока, редом земље којима очајнички требају сличне сопствене организације, већ извозе традиционалнија средства одбране, могле би да размотре да им понуде и капацитете за одбрану информационог простора.

Државе које занемарују информациони рат траже да буду нападнуте

Државе које занемарују информациони рат вапе да их се нападне. Државе са ноторно нејаком одбраном сопственог информационог простора често бивају преплављене "невладиним организацијама", које тај простор онда окупирају и контролишу до те мере да владе бивају натеране на капитулацију, иако би се, да се мислило о информационом рату, њиховим пропагандистичким кампањама лако могло супротставити.

Улагање у информациони рат није опционално, није "могу а и не морам", исто као што се нема избора него се мора инвестирати у прописно обучену и опремљену класичну војску. Чињеница је да се ратови 21. века више не воде само на копну, на мору и у ваздуху. Ратује се и у информационом простору, па је неувиђање да се мора супротставити и опасностима које одатле долазе кобно колико и када се државне границе оставе небрањеним, небо ненадзирано и обале нечуваним.


Од истог аутора:

- Аутернет: Информациони рат новог облика

- Вакцине и безбедност државе

- Сиријски рат за базе

Аутор: Улсон Гунар
Извор: Information Warfare is not “Optional” | New Eastern Outlook
Превод: Ћирилизовано

Коментари

  1. С.Милошевић је изгубио информациони рат. Атлантисти су пљували по власти, овећавали брда и долине, а Слоба се сетио 2 дана пред преврат да каже народу шта му се спрема. Ево дан-данас пуштају тај његов говор, а могао је да га одржи 1990-те и после понавља петком; него није, стално је говорио "истина побеђује" - јес, реци то свим жртвама западне пропаганде.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Милошевић није ни знао да тако нешто постоји. РТС су му водили дилетанти (јер и руковођење телевизијом је занат), а локалне РТВ станице је све препустио...ономе ко их се први дочепа (читај: ономе ко зна шта је медијско оружје, Американцима).

      Чак је и опозицију поткупљивао дајући јој да узима из штампарије новца - а ЕПП државне РТВ то јесте - кад, колико и како хоће. Ђинђићева "лакирана бубашваба", Шапер, Крстић...нема ко из врха жутих одатле није захватао.

      Примећујеш ли да о томе нико не говори? Зашто? Па дође ред и на Вучићеву маркетиншку агенцију и његове, у најбољем случају, медиокритете.

      Избриши

Постави коментар