Фалсификат националног искуства


Срби не знају ни шта је било у Сребреници, ни ко је убио Ђинђића, ни ко је био Тито, ни ко је извео државни удар 27. марта, али са сигурношћу се тврди да су се у Далмацију доселили однекуд са сјевера у 7. вијеку. Јашта.

Срби званичне историјске школе, тзв. бечко-берлинске, у већини случајева не знају ни оно што лично памте, али ће се клети у вјеродостојност хипотеза о своме поријеклу заснованих на записима страних писаца, старим по 1000 или 2000 година, и омаловажати свакога ко помисли другачије од њих.


Битка на маргини

На маргинама историјске науке у Срба, води се широка расправа о томе да ли је, како је и зашто је неко моћан, негдје тамо, на Западу, фалсификовао српску историју и увалио нам је као званичну причу о нашој прошлости коју српска дјеца уче у школама и из које уче о самим себи. Кажем, на маргинама, али то не треба никога да заварава; у свијету српских друштвених наука, маргине заузимају доминантан простор, јер носиоци централних, званичних догми, хипотеза, образаца су или жестоко дискредитовани, као и политички систем за који се држе, или у тешкој парализи, зато што своје постулате тешко могу да бране ако се упусте у расправу једнаких. Али не пуштају волан српске науке, јер политичка воља којој српска слуђеност иде у прилог још држи волан Србије.

Унутар српске историјске науке је послије пада комунизма у овим или оним круговима оспорено све, од саме југокомунистичке догме и њених историјских тековина, до отварања за расправу општеприхваћених становишта историјске науке из најдаље прошлости.


Борба се води око тековина блиске, а контроверзне прошлости, као што су улоге и дејства националиста и комуниста (четника и партизана, народски речено) током Другог свјетског рата, те њиховог односа са њемачким, италијанским, бугарским, мађарским, хрватским или шиптарским окупаторима. Али се води и око самог поријекла српског народа и његове улоге у историји Европе и свијета.


Кога занима историја

Треба ли “отварати“ историју и бавити се тзв. ревизијом?

На страну чињеница да је расправа већ отворена и распламсана, истина је да треба. Свако ко за себе мисли да зна све и да се у његовом знању ништа нема додати или промијенити, није пуно паметан. Свако ко себе сматра научником или тврди да вреднује науку, а мисли да је наука све већ истражила и да нема шта да се оспори или допуни, није научник него догматичар.

Историја је наука о животном искуству заједнице или поднебља. Као што је има појединац, има је и народ. Као што користи појединцу, користи и народу.

Нажалост, Србима је она представљена као пуки поглед унатраг, или чак корак уназад, а не као заједничко искуство. Кад се такав утисак о испитивању прошлости укрсти са огромном дозом противријечности и претјерано осјетљивих тема, многи Срби прибјегавају ниподаштавању важности историјске науке. То је у реду. Коме прошлост није битна, не треба ни да расправља о њој. Али онда не треба ни да прихвата здраво за готово закључке било које стране у расправи и било којег свјетоназора. Ако те не занима историја уопште, ниси релевантан саговорник на историјске теме и твој став о њима није битан. Ако држиш једну страну, а о другим погледима нећеш да расправљаш јер ти не леже, то значи да те ипак занима историја, али не волиш да се твој став оспорава. То, пак, значи, да волиш историјску догму, али не волиш историјску науку.

Мене, рецимо, не занимају разговори о моди, или о пецању. На ове теме или не разговарам, или дајем за право онима који о томе нешто знају. Уколико ме нека појединост баш занима, процијеним да ли саговорник наступа са позиције зналца и покушам нешто корисно да сазнам. Не пада ми напамет да оспоравам да се риба лови баш онако како то ради човјек који годинама вади капиталце.


Три разлога за преиспитивање историје


Има оних који негирају потребу да се историја преиспитује, и питају какву би предност или побољшање уопште донијело промијењено сазнање о нама, Србима, као народној заједници.

Под један, нове истине о нама могу донијети и добро и лоше, али док их не сазнамо, не знамо шта доносе. А на науци је да сазнаје или да се склони. Што се самих Срба тиче, које би нам то откриће из античке или средњевијековне историје учинило живот горим и суморнијим него што јесте?

Под два, ако накупљање искуства помаже заједници, од какве јој је помоћи лажно искуство или непотпуно искуство? Од какве јој је помоћи то што – усљед фалсификоване историје и погрешне обавијештености – мисли да јој је, рецимо, друга заједница пријатељска, а истина је супротна. Шта ако је истина да су највећи непријатељи Срба у 20. вијеку били Енглези, па тек онда Нијемци? Какав напредак можемо очекивати од заједнице која не зна ко јој ради о глави, ко јој мрси конце, ко јој га спречава? Којим путем да кренемо ако не знамо одакле смо дошли? Којим путем, на крају крајева, да кренемо ако се не сјећамо којим смо све путевима прошли и шта нас вреба на њима? Ако прихватимо да се будуће одлуке заснивају на проживљеном науку и искуству, какве ће нам бити одлуке ако немамо искуство или га погрешно разумијемо?

Под три, ако дозволимо рећи да су неки дијелови наше историје фалсификовани, онда разумијемо да иза тога стоји фалсификатор који је био довољно моћан да фалсификат наметне као званичну верзију историје. То није ништа неуобичајено, јер историју пише (фалсификује) побједник и освајач, што не значи да побијеђени мора да је прихвати безусловно и за сва времена. Друго је нешто у питању: ако је наметање лажне историје толико важно побједнику, зашто би потрага за истином била ишта мање важна побијеђеном? Штавише, њему је још важнија.

Освајач наметањем лажне историје никад не покушава да помогне покореном, него да му науди, да му наметне обрасце размишљања који користе њему, освајачу, а који покореног држе у покорности. Значи, на једној страни имамо тлачитеља који држи у покорности ширењем лажних информација, а на другој покореног који тежи ка слободи, али не зна ни чиме га држе свезаног.

Колики је напор потребан да се нечија историја слаже? Као, прошлост је довољно важна ономе који је уложио силан напод да је прикрије, а није ономе од кога се скрива. Па, ако није важно знати је, зашто би је онај скривао и фалсификивао?

У оспоравању научне тежње за новим сазнањима се иде дотле да се напада и сам покушај ревизије, као да наука може напредовати без ревизије. Нормално је да нова открића која се против постојећим схватањима ревидирају прихваћене оквире знања. Зар треба да истраживања ограничимо само на оно што потврђује и допуњује опште прихваћене научне обрасце?


Стари и нови фалсификати

Српској ревизионистичкој историјској школи, у којој је можда најактивнији тзв. аутохтонистички правац, онај који се бави истраживањем историје Срба прије Средњег вијека и тврди да има доказе да су Срби прастановници Подунавља, Илирика и шире, иде и прилог и онај дио српског националног искуства који је свјеж и коме смо свједоци. Могу се повући јасне парелеле између фалсификата о којима нагађамо и фалсификата којима смо свједоци.

Ево, рецимо, Срби немају званично проучену и доказану верзију о смрти Зорана Ђинђића, а сви који о томе нешто имају да кажу су били живи 12. марта 2003. године. Један дио Срба вјерује државним органима, али независна истраживања, која су често темељитија од политички инструисаних државних напора, говоре нешто друго. Већина не зна у шта да вјерује. Ако потрају окупациони режими у Србији, у школи ће се учити да је бившег премијера убио домаћи организовани криминал, упркос мору доказа да је то – у најбољем случају – непотпун налаз и не расвјетљава кључне појединости. Не за 100 година, него и данас се истраживачи који чињеницама негирају званичну верзију дисквалификују као завјеролози и шарлатани, баш као и загороворници аутохтонистичких теорија.

Дакле, свједоци смо, а немамо појма. Зашто онда вјерујемо да је Константин Порфирогенит знао шта говори кад је писао о досељавању Срба из неке Бијеле Србије, у Далмацију?

Даље, читав западни свијет, дакле, онај под чијом су и Срби окупацијом, труби како је Војска Републике Српске у Сребреници починила геноцид. Без правне основе, то је потврђено и пресудама у Хашком трибуналу. Европски парламент, амерички Конгрес, а замало и Савјет безбједности УН-а, донијели су резолуције којима осуђују тај чин, приписујући га Србима. Већина Срба који се баве Сребреницом су били живи и одрасли у јулу 1995., али званичне српске верзије догађаја нема. Има верзија, има слагања и противријечности, али онима којима је јасно да је хашко-сиененовска верзија лажна, није понуђена верзија која је историјски тачна. То не спречава Владу Србије да предлаже законе којима се кажњава негирање геноцида. Шта мисле Перо и Јово неће бити битно послије 50 година испирања мозга и забрана мишљења и истраживања на ту тему од огромне важности по будућност српског народа, а Перо и Јово можда буду робијали ако оспоре геноцид.

Дакле, свједоци смо, а немамо појма шта је било.

Двадесетседмомартовски државни удар којим је 1941. године поништен договор Краљевине Југославије и нацистичке Њемачке о сарадњи се у уџбеницима третира као израз побуне народа и једног дијела војске према одлуци да се сарађује са мрским Адолфом Хитлером. Комунисти су чак тврдили да су они одиграли главну улогу у том пучу. Ипак, има доказа да је пуч организовала британска обавјештајна служба за свој рачун и да је у ту сврху употријебила своје агенте и послушнике у врху југословенске војске и државе. Да ли то мијења наше гледање на догађај који ће послужити као окидач највећем страдању српског народа у његовој историји? Како је могуће да није битно то што са Хитлером нисмо заратили из свог интереса него из британског интереса?

Битно је, наравно да је битно.

Аустроугарској је било битно лажирати историју зарад стварања обриса нове, бошњачке нације крајем 19. вијека и њено повезивање са тековинама српске средњевијековне босанске краљевине, а резултат тих напора је био не само отуђивање читавог муслиманског дијела Српства него и крвави ратови између православних Срба и те нове нације. Коријени бошњаштва јесу у исламизацији Срба, али коријени његове националне посебности су у бечким тежњама да подијеле и лакше покоре Србе, тј. да новоокупираним Босни и Херцеговини припише несрпски идентитет. Ако је Бечу било битно да измисли прошлост да би нас подијелио и завадио, зашто нама није битно да та измишљања избришемо и исправимо, јер знамо да су нас коштала стотине хиљада живота?

А ако је Аустроугарској било битно да Србима пишу историју за свој интерес, откуд онда међу Србима убијеђеност да није фалсификовано све што се могло  фалсификовати? Или да то није битно?

Примјера противрјечности има превише да бих их ја набрајао, а и већ су их ученији и вреднији од мене и набрајали и анализирали. Неће се усагласити српски историчари супротстављених погледа око чињеница, све док се не сложе око потребе да се српско национално искуство наново истражује и преиспита. А то се неће десити све док не дође до схватања да неће бити националног опоравка без тога, јер “какве су ти мисли, такав ти је живот“ (Старац Тадеј) и јер “онај ко контролише прошлост, контролише будућност, а онај ко контролише садашњост, контролише прошлост“ (Џорџ Орвел).


Аутор: Владан Ивковић
Извор: Србист
Приређено на:
BunsenLabs Linux

Коментари

  1. Одличан чланак. И ја врло често размишљам шта је све кривотворено у нашој историји. Мој је утисак све. Једино тачно за шта се можемо ухватити у размишљању и преиспитивању прошлости је заједничко сећање а то су србске народне песме и приче. Ту једино има истине. Све остало је лаж. Кад размишљам о Немањићима, чак и кад нисам знао да је Стојан Новаковић, буквално измислио поједине делове по налогу Аустроугарске, а друге избрисао, било ми је чудно, како одједном такав рез, како пре њих немамо никакве историје а са њима све почиње. И још један предлог за сумњу, у народним песмама нама Немањића, тек по која прича о Светом Сави, и само две песме Урош и Мрњавчевићи и Женидба Цара Душана, мада се у тој песми помиње искључиво цар Стјепан, Душан не. Да су стварно били тако велики и добри Срби би их се сећали и певали о њима. Али зато у песмама има много других јунака и владара, Марко Краљевић, Бановић Страхиња, Војвода Момчило, за које не знамо (по бечко-берлинској школи) ко су, кад су владали и како су владали.
    Свима који би мало дубље тражили и размишљали о кривотворењу србске историје, предлажем да прочитају књигу руског математичара Фоменка, Статистичка хронологија. Књига је издата на србском 1997, и може се наћи прилично лако. Фоменко је примењујући математичке методе доказао да је католичка црква измислила 1000 година календара, читаве династије, владаре, догађаје и епохе у старом Риму, римском царству као и само царство, античку Грчку и много других ствари. Треба је прочитати. Отвара очи, ослобађа ум и покреће га размишља слободно без окова и индоктринације. Ко прочита осетиће како на све историјске списе после тога гледа другачије и види оно што пре није.
    Поштовани господине Јовановићу, хвала на овим занимљивим и корисним чланцима.
    Поздрав,
    Драган Вукојевић

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Е, господине Драгане, овога пута не могу прихватити комплимент, јер сам само пренео размишљање господина Ивковића.

      Лепо би било да Ваше речи поновите и на његовој страници.

      А ја ћу послушати савет и прочитати "Статистичку хронологију", има је на веб-сајту Scribd.

      Хвала на препоруци.

      Избриши
    2. Ја за његову страницу досад нисам знао, иако сам радознао и свашта тражим по интернету, ипак сам аматер и тек понешто нађем. Вама хвала за прилику да тако нешто прочитам.
      Поздрав
      Драган Вукојевић

      Избриши
  2. 27.МАРТ-ТРЕБА ДОДАТИ ДА ЈЕ НАША МУДРА ЦРКВА( ТАДА ЈОШ УВИЈЕК ВЕЋИНСКИ ПРАВОВЈЕРНА, А НЕ КАО ДАНАС) БИЛА ПРОТИВ САРАДЊЕ СА ХИТЛЕРОМ. А КАКО СЕ ХИТЛЕР ДРЖАО ТАКВИХ ПАКТОВА, ПОКАЗАЛИ СУ ДОГАЂАЈИ КОЈИ СЛИЈЕДЕ. А ШТО СЕ ИСТОРИЈЕ ТИЧЕ, НЕ ТРЕБА ДА БРИНЕМО, БОГ ЈЕ РЕКАО ДА НЕМА НИШТА ТАЈНО ШТО НЕЋЕ ПОСТАТИ ЈАВНО (НАРАВНО ДА ТРЕБА И МИ ДА СЕ ТРУДИМО). ПОБОЖНОСТ, ПА ОСТАЛО РЕДОМ.... .МИРКО.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар