Сећање на Светозара Боторића, првог филмског продуцента у Србији

Из родног Опаљеника, на Јавору, отишао је као дечак, трбухом за крухом. У Београду се бавио трговином и угоститељством. У свом хотелу на Теразијама отворио је први сталан биоскоп у Београду, а у историју српске кинематографије ушао и као продуцент првог српског играног филма, о животу вожда Карађорђа.



На Боторића гробљу у Опаљенику – све Боторић до Боторића. Припадали су истој фамилији, а на овом свету боравили у различитим историјским периодима, што се може закључити и по изгледу надгробних споменика. На једном од најстаријих, крстоликом једноставном надгробнику, исписано је да под њим почива „раб божи Мирчета“. Остатак текста уништили су време и његове непогоде. Од исте сорте су и споменици Коју Боторићу, негдашњем кмету Опаљеника који „поживе 60 година“, Радоици Боторићу, преминулом 1857. године, и његовом сину Петку, Петковој жени Станији…



Све су то преци Светозара Боторића, некадашњег београдског кафеџије и првог филмског продуцента у Србији, који је и разлог посете Опаљенику, селу на планини Јавор изнад Ивањице.

Боторићи или Милорадовићи


За упознавање старе фамилије, која се у јаворски крај доселила из Црне Горе, од Бијелог Поља, највероватније крајем 18. века, од велике нам  је помоћ Горан, један од данашњих Боторића, који живи и ради у Ивањици, а сваки слободан тренутак посвећује истраживању својих корена.

Најпре су стигла три брата,  Милорад, Мирчета и Мирко. Светозар припада Мирчетиној, а ја Мирковој линији. Наши преци су имали двојно презиме, у црквеним књигама и на споменицама  су уписивани искључиво као Боторићи, а у пописима као  Милорадовићи, вероватно по имену најстаријег од тројице браће. У турском попису пореских обвезника из 1834. из наше фамилије се помиње само Мирчета, као носилац домаћинства, док се у српском попису становништва из 1863. наводе четири домаћинства Милорадовића, која предводе Коста, Ристо, Крсман и Мојсило.  Светозар Боторић је уписан као унук Косте – Која Милорадовића, а податак да је тада имао осам година није тачан јер је рођен 1857, што значи да је у време пописа био шестогодишњак. Његов отац Радоица није обухваћен пописом јер у то време није ни био међу живима. Умро је млад, исте године када му се родио најмлађи син Светозар. Изгледа да је Светозар имао два брата. Перко је такође рано напустио завичај, док је најстарији, Петко, остао до краја живота у Опаљенику, где је и сахрањен, а међу данашњим житељима села су и његови наследници – приповеда Горан и напомиње да  само један од „станара“ Боторића гробља не носи презиме Боторић.

Историја и легенда се неминовно преплићу у причама о старим Боторићима. Писани извори о времену када је народ махом био неписмен су права реткост, а живот у јаворској врлети итекако подстиче машту горштака. Не зна се зашто су Горанови преци користило двојно презиме, али се може претпоставити да су се на тај начин прикривали од Турака.  Претпоставља се, такође, да презиме Боторић потиче од места Ботурићи код Бјелог Поља, али се не искључује ни могућност  да  су његови носиоци имали заједничког претка по имену Ботор. Оно што је много извесније јесте да су Ботурићи били бистри и сналажљиви и да су неки од њих надрасли своју средину и доказали се у разним пословима. Међу њима је било јунака и официра, свештеника и владика (мајка Јоаникија Нешковића, познатијег као владика Јања, била је од Боторића), а међу виђеним Боторићима значајно место заузима Светозар, београдски кафеџија и, што је много важније за историју, први филмски продуцент у Србији.

 

Власник елитног хотела и првог биоскопа у Београду

 

Био је готово дете када је напустио родни крај и кренуо у потрагу за бољим животом. Обрео се у Београду и постао шегрт, припремајући се за трговачки и кафеџијски посао. Шегрт је стасао у калфу, а келнер прерастао у власника бакалско – колонијалне радње и кафане у центру Београда. Корак по корак и Светозар, ортачки са стрицем (или братом од стрица) Младеном Боторићем, жандармеријским подофициром, и Јевремом Коларевићем, 1899. закупљује и реновира чувени хотел „Париз“ на Теразијама који је савршено одговарао свом европејском називу: имао је 36 модерно намештених соба, парно грејање, електрично осветљење у свим просторијама, вентилацију и телефонску линију, и налазио се у близини станице „електричног и коњског трамваја“.  У партеру су постојале две дворане, у малој је била смештена пивница, а у великој кафана са 120 столова.


Исте године Боторић је, са ортаком који се презивао Блазнавац, отворио дрвару на савском пристаништу, али и начинио значајан корак у приватном животу оженивши се  Славком Савић (1880 – 1943) из Ужица. Њен отац Перко био је пекар, а мајка Станија се као девојка презивала Лапчевић и била у сродству са Драгишом Лапчевићем.  Младожења који је превалио четрдесету и невеста од деветнаест година венчали су се у цркви светог Марка у Београду 30. септембра 1899.

Рад са хотелом био је уносан и Боторићу донео зараду довољну  да од закупца постане његов власник. Под кровом „Париза“ нашло се  места и за Клуб радикала за град Београд, што и није чудно када се зна да је Светозар био истакнути члан Српске радикалне странке и лични пријатељ њеног вође Николе Пашића. Године 1902. он је власник још једне дрваре, на Дунавском кеју, у дневној штампи се 1905. помиње кафана „Боторића вила“, а 1911. „Вечерње новости“ речју и сликом на насловној страни обавештавају јавност да су браћа Боторићи подигли чесму у Црвеној Гори, на путу између Ивањице и Јавора.

Од самог почетка Боторићев хотел је, због атрактивне локације и одличих услова, привлачио разна путујућа позоришта и приказиваче филмова. Са изоштреним њухом за бизнис, радознао и спреман на новине, Светозар убрзо схвата да постоји и бољи начин зараде од изнајмљивања сале, набавља опрему и крајем 1908. отвара први стални биоскоп у нашој земљи. Из реклама у београдским новинама сазнаје се да су на програму махом филмови и филмске новости француског произвођача Пате Фрер (Патхе Фререс). Боторић постаје Патеов заступник за Србију и Бугарску, што ће рећи човек посредством кога је вршено изнајмљивање филмова, продаја и сервисирање биоскопске апаратуре, као и оспособљавање кино оператера.

 

Од власника биоскопа до филмског продуцента

 



Следећи корак у пословној каријери Светозара Боторића везан је за продуцентску делатност. Године 1911. ангажује француског сниматеља Луја де Берија и филмске журнале обогађује документарцима о значајним догађајима у престоници, као што су свечана предаја старих и пријем нових застава и одлазак краља Петра Првог Карађорђевића, престолонаследника Александра и принцезе Јелене (Петрове кћерке) у Петроград, ради њене удаје за кнеза Ивана Романова. Исте године, у јесен, де Бери за Боторића снима први домаћи играни филма. Велики поборник династије Карађорђевић, Боторић је за тему одабрао живот и дело вође Првог српског устанка Карађорђа Петровића. Сценарио је написао Чича Илија Станојевић, на основу позоришног комада „Карађорђе“ писца, редитеља и глумца Милоша Цветића, а од велике користи му је била и народна песма „Почетак буне на дахије“. Чича Илија је обавио и редитељски посао, а уз то одиграо улоге турског паше и Карађорђевог убице Вујице Вулићевића. Лик Карађорђа оживео је Милорад Петровић, Карађорђеве жене Јелене – Теодора Арсеновић, вождове мајке Марице – Вукосава Јурковић, старца Фоча – Сава Тодоровић, хајдук Вељка – Драгољуб Сотировић, а Јанка Катића чувени Добрица Милутиновић. И остали глумцу су били чланови Српског народног позоришта, снимање је трајало месец дана (на обалама Дунава и Саве, на Ади Циганлији и Калемегданској тврђави, у Топчидеру и на Бањици) и коштало Боторића 20.000 динара. Филм „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“, познатији као „Карађорђе“, премијерно је приказан 23. октобра 1911. у „Паризу“, а истога дана у двору, за Карађорђевог потомка краља Петра Првог Карађорђевића. Нешто касније гледали су га грађани Ниша, Смедерева,Ваљева, Скопља и Сарајева, а последњи пут, године 1928, наши људи у Сједињеним америчким државама, где је приказан од стране резервног капетана Живорада Павловића. „Карађорђу“ се потом губи траг, а напори историчара филма да га пронађу деценијама су остајали без успеха. Све до почетка 21. века када је део филмске траке, која је првобитно имала 1.800 метара, највише захваљујући Александру Ердељановићу, управнику Архива Југословенске кинотеке, откривен у Бечу, у једном од депоа Аустријске кинотеке, међу филмским материјалом који се односи на Србију и њену историју.

Познато је да је Боторић у лето 1911. финансирао снимање и играног филма, „Улрих Цељски и Владислав Хуњади“, на историјску тему из средине 15. века. Режисер је и овога пута Чича Илија Станојевић, сниматељ Луј де Бери, а глумци прваци Српског народног позоришта. Захваљујући власнику „Гранд биоскопа“  између 1911. и 1913. године настало је и двадесетак документарних филмова, међу којима „Циганска свадба“, о животу Рома у Србији, „Једна сеоска српска свадба“, која важи за први српски етнолошки филм, „Сахрана бившег председника српског министарског савета др Милована Миловановића“, “ Кроз Нову Србију“, посвећен прослави годишњице ослобођења Битоља, „Поплаве у Београду“… Неке од њих је снимио поменути Француз, док је за неке Боторић користио услуге Славка Јовановића, који је радећи са де Беријем савладао вештину снимања филмова.

 

Потомци Боторића житељи Француске


Разгранате послове неуморног Боторића прекинуо је Прв и светски рат. Убрзо по уласку окупатора у Београд одведен је у заробљеништво у Мађарску, где је у логору Нежидер  преминуо 1916. Породица је касније његове посмртне остатке пренела у Србију и сахранила  у Београду.

Светозар и Славка су изродили сина и две кћерке, а потомство је оставила једино кћерка Станица, рођена 1909. у Београду, а преминула 2000. у Паризу. Била је удата за Павла Михаиловића, индустријалца пореклом из Аранђеловца, и родила сина Љубомира. Остала је удовица 1950, када је Павле погинуо у авионској несрећи изнад Загреба.


Наследници Светозара Боторића су по доласку комуниста на власт остали без имовине, а припадност предратној буржоазији била је довољан разлог да понесу жиг непријатеља и издајника народа. Новом режиму ништа није значилони то што је Светозар уочи рата, приликом службених путовања у иностранство, набављао наоружање за српску војску, као ни чињеница да се кад је Велики рат почео међу првима нашао на црној листи српских патриота и доспео у заробљенички логор. Да би скратили себи муке Михаиловићи се селе у Француску, где је Љубомир у браку са Францускињом изродио два сина и кћерку. Љубав према Србији нарочито је изражена код сина Александра, који живи у Паризу, ожењен је Францускињом, а својој деци је дао српска имена (Петар, Константин и Јелена) и крстио их у православној цркви. Ради као финансијски консултант и због посла је између 2003. и 2005. живео у Србији, када је, на своје велико задовољство, посетио завичај предака. У посети ивањичком крају и Опаљенику долазио је и његов отац, последњи пут 2010. године, о чему сведоче фотографије са сродником Гораном Боторићем.


Завичај Светозара Боторића


Опаљеник је село из кога посетиоци одлазе пуних плућа и срца. Због надморске висине од преко хиљаду метара, ваздух погодује здрављу, а народ је срдачан и непосредан.

Брдовито је, али плодно. Воће добро успева, а природа целе године нуди своје плодове. Од шумских јагода до печурака и лековитог биља – казује Горан, рођен у Опаљенику.

До села се лако стиже, путем према Сјеници, а од Ивањице је удаљено свега 18 километара. Пре њега су Бедина варош и Палибрчки гроб, места прожета митском тајанственошћу, као и Црвена Гора, у којој је лишће у јесен  раскошно и црвеније него у другим горама јер земљиште садржи велику количину јода. Нешто даље од Опаљеника су Кушићи, са историјском причом о Јаворском рата и његовим јунацима, хотелом и ски стазом за љубитеље зимских спортова.

Опањеник има око 200 становника и болује од болести карактеристичних за сва српска села: народ је све старији, а природни прираштај недовољан да би га подмладио.

Пре неку деценију Боторићи су имали десетак, а сама само четири домаћинстава. Остала су изумрла или се одселила – са жаљењем примеђује Горан.

На Боториће из времена Светозара и пре њега, осим гробља, подсећају још два локалитета: Боторића брдо, где су се налазила њихова имања, и Кућиште, где су Боторићи подизали куће и свијали своја гнезда.
Cacanski glas - dnevni nedeljnik - caglas.rs

Antergos | Your Linux. Always Fresh. Never Frozen.

Коментари