Милан Миленковић: Између руље и елите – други део

Слобода предводи народ", Никола Франкер по оригиналном делу Ежена Делакроа. Извор: Интересная современная интерпретация знаменитой картины Эжена Делакруа "Свобода ведущая народ". Автор: Nicolas Francoeur

Као што рекох у првом делу текста, појмови демократије ће, испражњени од сваког садржаја, још дуго владати просечним и исподпросечним умовима, а ни многи снажни духови неће моћи да се одупру потреби да поправљају демократију, као „најбољи и најсавршенији систем“. Наравно, идеја да је демократија најсавршенији систем је израсла не из увида у стварност, већ из школског система, кроз који смо прошли и који је, у основи, прогресивистички, односно улива нам у главу идеју да је историјско кретање увек кретање на боље, иако не постоји никакав доказ да је човек данашњице, осим у владању технологијом, по ма ком критеријуму, бољи од човека Ренесансе, на пример. Заправо смо потпуно побркали технолошки са хуманистичким прогресом, те претпостављамо да је напредак технологије за собом повукао и политички систем. За то никаквих доказа нема, али за заблуде докази и нису од неког значаја.

Руља воли демократију због илузије да се нешто пита. Ради се о слоју људи које ни рођени укућани ништа не питају али се држава, ето, једном у две-три године, реши да их пита шта мисле о нечему што уопште не разумеју. Поставити потрошачу риалитија питање ко треба да влада Србијом је исто као да сте му поставили питање шта мисли о Хајзенберговој теорији о неуређености (неуредљивости) система. И једно, и друго питање једнако разуме.

Према томе, онај ко мисли да влада у наредним декадама, безусловно ће морати да има у виду расположење и руље, која ништа не зна, и интелектуалаца, који маштају о васкресењу мртве демократске телесине. У пракси, то би значило да се владајућа елита служи демократским појмовима, али да то никако не схвата озбиљно, односно да не упадне у замку да заиста почне да верује да је обнова демократије могућа. У првом случају, у случају руље, јасно је да се не може бити извршилац воље гомиле која данас хоће једно, сутра друго, а у другом случају, у случају апстрактних поправљача демократије, мора им се дати илузија да се и они нешто питају.

Ту долазимо до кључног питања: која би била политичка елита која би могла једнако да контролише руљу и барбароинтелектуалце, а да, при том, још и успе да овлада полугама моћи, које у Србији нико не контролише још од времена релативно младог Тита?
Хајзенбергов принцип неуређености, неизвесности

Елита, посебно политичка се одгаја, а не чека се да се сама пријави на изборима. Заправо, права политичка елита је у позадини и никада на изборе не излази, већ има своје корисне идиоте, који се кандидују у њено име и као извршиоци њене воље и, док слушају, док су употребљиви, глуме премијере и министре, а кад почну да верују да су заиста способни да владају, буду замењени новијим, послушнијим моделима.

Срби немају историјску праксу да творе политичку елиту и заправо је никада нису ни имали. Сваки српски владар је, чак, добро мотрио да се око њега не створи нека елита, која би могла да га угрози и тежио је да се окружи медиокритетима и подрепашима. Бити велики државник значи створити традицију, као матрицу  по којој владају следеће генерације државника. То, овде, у Србији, нико никад није постигао.

Једина елита, која је овде квалитетно и постојано одгајана, јесте војна елита и то из голе потребе да се опстане. Последња елита, коју је створио српски народ, јесте обреновићевски официрски кор, који је стваран пола века и који је, на жалост, сатрвен у сулудом пројекту стварања Југославије.

(Недостатак политичке елите уме да буде трагичан чак и у условима постојања изванредне војне елите; пише Симеон Пишчевић, Србин, официр у Аустријској војсци из средине 18. века, да су српске трупе чиниле 58% аустријске војке, а да је рест, оних 42%, било  састављено од веома разнородног етничког елемента. Да су Срби тада, на аустријском тлу, имали и политичку елиту, са 58% воjске би преузели Аустрију као од зезања, а они су јој служили и за њу крв проливали до Холандије и Француске).

Може ли се створити политичка елита? Наравно да може, али наша етнопсихологија се снажно одупире таквој идеји. Егалитаризам наш, који има за претпоставку да свако може да буде све, омета стварање чак и струковних елита, камо ли нечега тако озбиљног као што је политичка елита.

Елементарна претпоставка за стварање елите, оне политичке, је да се морају селектирати деца, превасходно мушка, на узрасту од дванаестак, евентуално до 14 година, јер се одгој не почиње у зрелом добу. Тад је већ касно.

Наравно, да би се селектирала деца, потребна је школа и то обавезно интернатског типа. Та школа би, бар како сада ствари стоје, морала да буде приватна, са двоструким програмом – оним који прописује држава, али и са системом васпитања који је прописан уговором између родитеља деце и школе. Јасно је да би таква школа била приватна само на папиру, док би трошкове школовања сносили спонзори, а не деца и њихови родитељи, јер само такав начин финансирања омогућава школи да врши селекцију.

Лично мислим да су деца са села далеко погоднија за политички дрил од градске деце, која рано постају цинична, лења и идеологизована. Важно је да се, у првом кораку, деца дезидеологизују, односно да им се из главе избије свака слика идеологије и савршеног система, а да им се угради функционално размишљање и воља за успехом у политици. Прича, она стара српска прича о моралним победницима, у које се преобраћају они који су губитници у стварним збивањима, мора да остане далеко иза овакве деце. Они би, на ову децу мислим, свакако морали да једног дана, кад на власт дођу, оперишу неком идеологијом, односно да се служе савременим политичким средствима, ради контролисања масе, али никада не смеју да поверују у вредност идеологије, осим као инструменталне вредности. Руља је ту да се троши, а не да јој се подилази.

Итон 1937. Непознати аутор
Врло важно је децу одгајати у правцу да прихвате заједницу  као корисника њихове делатности, да би се избегао садашњи концепт политике као приватне делатности и начина богаћења. Исто тако, не мање важно, деци треба одгојем усадити идеју да непријатељ није онај ко је паметан и способан, него да је медиокритет и полтрон онај ко угрожава сваки успех.

Услови живота у таквим интернатима би морали бити веома скромни, чак аскетски, јер онај ко не уме да отрпи зиму и глад не заслужује да води ни стадо оваца, камо ли државу. Запт, војничка дисциплина, пуна одговорност и братство, осећај елитизма у односу на спољни свет и на децу из обичних школа, обавезни су за успех.

За следећих десетак година, уз правилан одабир деце и добар васпитни систем (образовни је мање важан), створила би се екипа младих људи који на политику гледају потпуно функционално, чињенично и делују као екипа, а не као усамљени појединци. Силом новца, у корумпирани демократски систем, ти млади људи би се лако угурали у државну управу и, одатле, као екипа, лако вукли један другог, са великим изгледима да за десетак година, дакле до својих раних тридесетих, овладају системом. Знам да, за вечито избрзане Србе, двадесетак година неког систематичног посла изгледа као немогућа мисија и потпуно лудило, али ништа велико и добро се не да створити за годину-две. Ево вам ДОС-а који, у различитим варијантама, влада већ 17 година, па ви видите шта је боље: трошити време на стварање елите, или трошити време на чекање да се проблем реши чудом, литијама, или уз помоћ Руса?

Финансијски терет овакве школе би био приличан: за само тридесетак полазника годишње, трошак не би био мањи од 100 000 евра годишње. Милион по генерацији за десет година. То и јесте највећи проблем. Опет, на какве смо глупости паре расипали, цифра и није нека недостижна, посебно не за српске исељенике.

Наравно, школа би морала бити не само приватна, него и што је дуже могуће сакривена од њушкања власти и посебно странаца, који су дубоку гурнули нос у наш школски систем. Школа се не може сакрити, али коначна намера може.

Начела за успостављање једне овакве школе су једноставна – свака војна школа је формирана на оваквом принципу и зато производи далеко бољи кадар од цивилних школа. Прво и најважније – одабир питомаца спроводи школа по својим потребама и критеријумима, а не само по успеху у претходном школовању, или територијалном принципу; друго – васпитна компонента је недовољно остварљива у неинтернатском типу школа, а и интерперсоналне везе су снажније тамо где деца проводе много времена заједно. Треће – и најважније – ствара се осећај братства и елитизма у односу на остале вршњаке. Млад човек, адолесцент, мора да верује да је добар, надмоћан и елитан, да би то заиста и био. Адолесцентске кризе и дуго тражење идентитета и интегритета се, у оваквим школама, скраћују на подношљиву меру.

Не постоји други пут за производњу елите или, ако постоји, ја за њега не знам. Да бисте добили једног доброг пуковника, или генерала, треба да прође 30 година што школовања, што службе. Нема преког пута. На жалост, наши духови су, захваљјући медијима у служби дебилизације јавности, створили слику да се све може, у стилу премијера, ад хок акцијама, дан-два муљаш нешто и трећег дана историјски успех! Нема од тога ништа. Упоран, систематичан рад је незамењив.

Према томе, елита може да се створи, политичка једнако као и свака друга. Погледајте како се ствара научна, посебно техничка, или медицинска елита: не на изборима, где руља бира већег лажова, него сталним дошколавањем и праксом. Кад бисмо инжињере и грађевинце бирали на изборима, мостови и зграде би падали као киша. Дакле, политичка елита се ствара као и свака друга, с тим што носи већу одговорност, јер рђав грађевинац може само један мост, или једну зграду да упропасти, а рђав политичар може да нанесе огромну штету држави и нацији.

Наивна је идеја да неко може да постане политичар од формата само зато што је победио на изборима, а још је наивнија идеја да политичар, да би био добар, мора да буде школован, а по могућству још и доктор наука. Добар политичар је, пре свега, познавалац људи и околности, он је делом интуитиван и има инстинкте, а знање му, истина, не шкоди, али није на првом месту. Посматрајте Циганчиће који просе по кафанама и на улици: не траже од сваког – већ на узрасту од десетак година, они су познаваоци људи и једним погледом схватају где има хасне, а где не. Са двадесет година, ту вештину више не би умели да савладају. Исто тако, онај ко је одрастао у очевој, или дединој столарској радионици, од детињства познаје својства дрвета, и то пре него што се дочепа било какве литературе, док школовани столар, али без претходног одрастања у столарској радионици, мора много да се школује и велико је питање да ли ће икад имати интуитивно знање као онај ко је у радионици одрастао. Свакоме, кад се о овој теми ради, препоручујем други део антологијског филма „Рубљов“, који носи поднаслов „Звоно“, у коме је генијални Тарковски савршено објаснио то интуитивно знање, које се стиче одрастањем, а не књишким учењем. Зато се елита мора „пецати“ на раном узрасту. Поменути Симеон Пишчевић, српски официр у аустријској служби, је у први рат пошао кад је имао тринаест година.


Прављење звона, сцена из култног филма „Рубљов“, Андреја Тарковског

Највећи проблем, да још једном кажем, није незнање како се елита ствара, већ српска етнопсихолошка мана, коју ја зовем „српски сан“. Ако је амерички сан сан о економском успеху, српки сан је сан о пет минута власти, за коју је, је ли, свако способан. Од сто Срба, деведесет је уверено да само стицајем несрећних околности нису постали министри. Тренер сељачког фудбалског клуба из, рецимо, Сирига, само космичком неправдом није тренер Барселоне и министар спорта. Уз тај српски сан иду још две дремке, да их тако назовем: ометање бољих и способнијих од себе и  лака продаја националних интереса за мало личне користи, што је потпуно аполитично. Политика је, пре свега и изнад свега, брига о заједници, о целини друштва, а не о личним интересима. Ту су, кад се политика одиграва на висинама историје, идеологије неважне, као и политички системи; они су, сви скупа, само инструмент владавине и представа за масу, а не убеђења политичара, јер прави политичар нема убеђења, већ само успех као задатак и то успех по сваку цену. Добар политичар радо гомила паре ради моћи и утицаја, а никада не гомила моћ ради стицања пара, као што то раде политиканти.

Политичке елите су, историјски гледано, произилазиле из ратничких елита. Грађанско друштво, које је, заправо, побуна против живота који има ранг, побуна против племства и свештенства, у име апстрактне једнакости и тријумфа новца над крвљу, збрисала је, сем у Енглеској, племство и увела дунстерај у политику. Политичку елиту данас, у Европи, нема нико, сем Британије.

Шанса да Србија створи политичку елиту је веома мала и ја сам тога свестан. Она постоји, као и толике велике ствари које смо створили у историји, само на ентузијастичком плану, а насупрот систему, јер је све што је овде успело тако настало. Имали смо ми Теслу и Миланковића, али никада научнике као касту, никада велику српску науку; имали смо Пају Јовановића, Уроша Предића, али никада велико српско сликарство. Елита јесте конзистентна група елитних појединаца, повезана група, са пуном свешћу о историјској мисији, а не неформалан скуп талентованих поједнинаца. Наше су сујете грандиозне  и где постоје тројица елитних појединаца, већ двојица страсно мрзе оног трећег, а потајно и оног другог. И то омета стварање било какве елите као конзистентне групе. Наше су сујете веће од памети. Осим тога, сваки, или готово сваки елитни појединац, чак и сваки школован човек, не мисли да треба да буде у служби народа и државе, већ да држава и народ треба да буду у његовој служби, тако да ми данас имамо, углавном, интелектуалце Србије, а не српске интелектуалце. Данас имамо школованог света на стотине хиљада, можда и више од милиона, али не бисмо, ни силом, накупили 1300 каплара. Наша елита више није спремна да прими први удар на себе, уместо на народ, а то јесте прави смисао постојања елите. На почетку 1940. године, студенти Кембриџа и Оксфорда су издали једну врсту декларације, у којој је писало да неће учествовати у империјалистичком рату и да им не пада на памет да изгину за нтересе богаташа. Исте године су поседали у авионе и отпочели рат за Британију, јер права елита може да пише декларације какве хоће, али тачно зна шта мора да ради кад несрећа дође пред врата. Србија нема Кембриџ и Оксфорд. Имала је, а више ни то нема, нешто војних школа и та елита, као конзистентна група, никад није издала. Јесу појединци, али никада официрски кор као група. Губици српских официра у ратовима Деведестих су били дупло, па и троструко већи од оних који су прихватљиви по НАТО стандардима. Две-три генерације пре тога, на Мачковом камену, у дводневној бици, из строја  је избачено 200 официра, што је одговарло тадашњој једној класи војне академије. То је елита. И у њој има личне зависти, омразе, и међу официрима има и циција, и лажова, и завидљиваца, али је свест о заједништву и заједници изнад личних недостатака. То даје само одгој, а не образовање.

Како ствари стоје и какво је стање духова, сва је прилика да ћемо се ослонити, уместо на стварање елите, на појаву случајних појединаца, некада неспособних, некада талентованих. Више, наравно, неспособних. Чак и они талентовани за владање, попут Милоша, или Милана Обреновића, а у наше време и Тита и Милошевића, гледали су да од себе одстране свакога ко ваља, окружујући се полтронима и медиокритетима, тако да су им се државне творевине углавном распадале брзо, јер иза њих није остајала елита која ће их чувати, већ хијенска екипа паролаша и грамзиваца.

Створити елиту, да тиме и завршим, значи искључити случај. Висока просечност је сигурнија од чекања неизвесне појаве талентованог појединца. Елита баш то даје: високу просечност. Ни генијални Мишић, нити Путник, не би ништа урадили да нису имали, унутар нижег старешинства у војсци, високу просечност официра. Није свако од њих био кандидат за новог Мишића, али је владао довољном вештинама и био одлично мотивисан и то не платом, него чашћу и позвањем. То је оно што елиту одваја од других друштвених група.

Врховна Команда Српске војске у Скопљу 1912. године, током Балканских ратова. Официрски кор краља Милана Обреновића. Аутор: Непознат

Аутор: Милан Миленковић
Извор: Између руље и елите – други део | Милан Миленковић

Коментари

  1. Још један иѕврстан текст.(Наравно ко га разуме...хаха)

    ОдговориИзбриши

Постави коментар