Ендрју Корибко: Русија и Израел не да нису на рубу рата него су савезници!

Извор за фотографију: Evil Zionist Israel – The Nightmare of a Jewish Homeland

Русија у рат против Израела, због Сирије, не би ушла ни под каквим околностима. Тако нешто би било у потпуној супротности са руском политиком и стратешким интересима.

Иако алтернативни медији, а посебно њихове итерације на друштвеним мрежама, пролазе кроз колективну психозу, халуцинирају да су Израел и Русија на рубу међусобног рата.

Преовлађује "наратив" да је претња израелског министра одбране да ће Израелске одбрамбене снаге уништити сиријски систем противавионске одбране у ствари објава рата Русији, при чему се полази од претпоставке да је Москва кренула у крсташки поход против ционизма и тиме постала најгори непријатељ Тел Авива.

Што је потпуна заблуда.

Далеко од тога да је Израелу најомрзнутији противник - што снују многи из алтернативних медија - Москва је Тел Авиву један од најближих савезника, захваљујући, и то стопостотно,  намерама и политици председника Путина, који  не само да је лични пријатељ Нетањахуа, него и увиђа да постоје многе могућности за унапређивање  руских интереса у Израелу преко тамошње велике руске дијаспоре.

Такође, Русија жели да се у погледу утицаја на Израел такмичи са САД, за шта постоји више међусобно повезаних разлога.

Прво, јудаизам је једна од четири званичне руске религије, што пише у Уставу донетом 1993. године, чиме је Русија, у техничко-правном смислу,  делимично "јеврејска држава". Јеврејска колико и православна, муслиманска и будистичка.

Када се томе придода велика руска дијаспора у Израелу, јасно је зашто Москва настоји да искористи постојање личних веза за остваривање већег утицаја на израелско-палестински мировни процес, и тиме оснажи свој углед светске силе (што је руском руководству посебно значајно).

Као "награду" за свој успешан допринос решавању наизглед нерешивог израелско-палестинског проблема, Русија очекује да ће Израел њеним државним предузећима одобрити уговоре за значајне послове у грађевинаству, одржавању и/или финансирању источно-медитеранског гасовода, од гасног поља Левијатан до ЕУ, што би експоненцијално повећало утицај Москве на светском енергетском тржишту, и тиме на све светске послове.

Да будем потпуно јасан, лично, са таквим приступом се не слажем - из принципијелних разлога, иако разумем зашто га Русија примењује, и чему се нада да ће извући из сложеног ангажмана са Израелом.

А сад да се вратим на контекст и тему овог чланка: нема никаквих шанси да ће Русија икада разматрати нуклеарни оодговор Израелу - шта год Нетањаху чинио по Сирији, ма и уништио систем противваздухопловне одбране Арапске војске Сирије.

Ако би дошло до остваривања тог језивог сценарија, Русија би, без сумње, уложила оштар дипломатски протест против Израела и, можда, предузела какве симболичне мере, да додатно истакне своје неодобравање.  Али да превентивно интервенише не би ли зауставила израелско бомбардовање Сирије - то никако. Руски мандат у Сирији је строго везан за борбу против тероризма, нема говора о брањењу граница Сирије од спољне државне агресије.

Осим тога, свима је познато да су Русија и Израел успоставили механизам за координисање дејстава својих авијација у Сирији како би се избегли нанамерни сукоби. Да ли државе на ивици међусобног нуклеарног сукоба раде сличне ствари?

Будимо искрени - Русија Израелу и Израел Русији представљају важног савезника на много нивоа, иако то нипошто не значи да  Москва није спремна и за "балансирање" између Тел Авива и Дамаска.

Али то балансирање је тешка работа. Треба одвраћати Израел од агресивнијих дејстава у Сирији тако што ће му се указивати да са нечим може "да се извуче", али да постоји граница преко које не сме прећи, јер би осрамотио Русију и негативно утицао на међусобне односе.

Општепознато је и то да је Русија у Сирији разместила противавионске ракете С-400.  Алтернативни медији су то оглашавали с много помпе и ентузијазма, и на својим порталима и на друштвеним мрежама, па су многи поверовали да ће се Израел тиме одвратити од повремених напада на Сирију. Али ипак их је било, поприлично снажних, и поред С-400.

Што је још један доказ да Русија не жели да прекорачи свој "противтерористички мандат" и крене у одбрану спољних сиријских граница, да то неће учинити макар јој  Дамаск понудио проширење мандата.

Поред тога, чињеница да су се ови напади десили без икаквог приметног мешања руске стране може се сматрати очигледном потврдом да гореописани механизам што су га успоставили Москва и Тел Авив - делује, јер до сада није било ни једног ненамерног сукоба.

Али то не значи да Русија с одобравањем гледа на израелска војна дејства у Сирији - посебно не на најновије ваздушне нападе. Русија се напросто држала по страни, још једном избегавши да буде умешана у оно за шта сматра да је стриктно билатерално питање између Тел Авива и Дамаска.

Међутим,  очигледну агресију једне државе на другу државу , као што би био покушај да се уништи читав сиријски систем противваздухопловне  одбране, Русија већ не би толерисала. Такав чин би вероватно приморао председника Путина да замрзне односе са Израелом, због неприхватљиве дипломатске срамоте коју је Нетањаху нанео Москви.

Али и Нетањаху је свестан докле може да иде у Сирији а да не навуче искрен гнев руске стране, тако да је мало вероватно да ће у дело спровести претњу свог министра одбране. Мада... Израел, суштински, јесте силеџијска држава, па се ипак може десити да Русији забије нож у леђа, јер му је руководство извело "цена-бенефит" рачуницу  која оправдава "обећану" акцију.

Једини реалан сценарио по коме би се она спровела подразумева да је Израел уверен - с правом или не - да активности Ирана и Хезболаха у Сирији представљају "непосредну опасност" по израелске интересе, такву да превазилази све испреговаране / избалансиране користи које проистичу из савеза Тел Авива и Москве.

Спекулише се да је Русија веома увиђавна када је у питању забринутост Израела због присуства Ирана и Хезболаха у Сирији, па чак и да Москва дискретно притиска Дамаск да изради "план за спасавање образа", којим би се гарантовало да ће се иранске и снаге Хезболаха после рата повући из Сирије, и да ће, ако Москва у томе успе, Израел бити лишен разлога за даљу ескалацију агресије.

Чињеница да Тел Авив ипак прети, међутим, унеколико демантује такве спекулације, пошто њихова логика налаже закључак да би потпуна успешност руских настојања на овом плану поништила сваки могући "разлог" Израела с којег би могао да угрози узајамно користан савез са Москвом.

Друго могуће објашњење је да се Сирија не слаже са руским испотиха датим предлозима, и да их не уважава и не следи, па то наводи Тел Авив да се поново прерачунава и мерка да ли је савез с Москвом "релативна ствар", јер не доноси плода ни на једном за Израел витално значајном фронту.

Међутим, вероватније је да не постоји никаква руско-израелска завера усмерена против послератног присуства Ирана и Хезболаха у Сирији, да је најновија претња изречена невезано с односима с Русијом. Али на одговор то питање, и шта је истина, морамо причекати.

И зато - опет на тему. Русија највероватније не би спречавала никакав израелски држава-на-државу напад на Сирију, али би он дефинитивно упропастио односе Москве и Тел Авива.. Русија неће ступити у рат против Израела зарад спашавања Сирије, и тиме прекорачити садашњи мандат, без обзира колоко милиона људи мислило да би морала  у таквим околности.

Али Русија је поносна и достојанствена цивилизација-држава, неће се понизити пасивним допуштењем за нечију државну агресије њој "испред носа", иако није обавезна да штити сиријске спољне границе или се супротстави агресији друге државе на сиријску војску, него ће као одговор, приморана, замрзнути односе са Израелом.

По том сценарију, руској политици балансирања биће крај, па ће Москва увезати своје регионалне приоритете са блоком "отпора", Ираном и Хезболахом, уместо да се, као сада што чини, држи "непристрасно", али водећи рачуна да не учини ништа што би подјарило параноју Израела и навело Тел Авив на закључак "ето, и Русија постаде претња".

Опет, нема основа ни за тврдњу да је Русија на ивици рата са Израелом. Историјске чињенице као што су руско-израелско стратешко партнерство, механизам отворене билатералне војне координације у Сирији, и искрено лично пријатељство председника Путина и Нетањахуа, категорично је оповргавају.

Можда  јесте "модерно" претварати се да се Русија супротставља Израелу, али то напросто није истина, без обзира шта би волели алтернативни медији. Чак и у случају - катастрофалном случају - да Израел крене у општи конвенцинални напад на Сирију и ескалира садашњи Јинонов план, тј. хибридни рат "завади па владај коришћењем 'арапског пролећа'", у нешто много већих размера, нема шансе да ће Русија интервенисати, иако ће бити незадовољна и приморана да предузме одговарајуће дипломатске контрамере у одбрану сопственог престижа.

Стога, присталице Сиријске Арапске Републике не смеју дозволити да им оптимистичка прижељкивања замагле аналитичко и објективно процењивање стварности. Јер ако победи "што је баби мило, то јој се и снило", са алтернативних медија ће одлепршати у алтернативни универзум, тотално одвојен од света у коме заиста живимо.

Што доводи до легитимности лажних вести као што је она да је Русија на ивици рата с Израелом.

The Duran: Аутор за ову публикацију пише у својству приватног лица. Његови ставови нису преношење ставова неког другог или неке организације, него су његови лични ставови. Ништа од онога што је аутор написао не треба поистовећивати са званичним ставовима и уређивачком политиком ове и било које друге медијске куће или институције.

Аутор: Ендрју Корибко
Извор: Israel and Russia are NOT on the verge of war. They are allies!
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на -у

Коментари