Милан Миленковић: Губитак медијске битке

„Битка код Ангарија“, Рубенсова копија Леонардове слике

Медијска битка, која се бије између еврофундаменталиста и реформиста, с једне стране, и свега онога што бисмо, често с много муке и добре воље, могли да сврстамо у неку патриотску опцију, неминовно се мора изгубити за патриоте, али не из разлога што они не могу до великих медија, већ зато што никакав садржај, заправо, и немају.

Пластичније: на (увек ово условно схватите) патриотским порталима и блоговима, електронским новинама и друштвеним мрежама, дневно се појави један добар текст и евентуално, али не и обавезно, један добар интервју, или пренос неке трибине.  Толико има квалитетних аутора на тој страни приче. Неког ћу прескочити, али ево списка људи који пишу смислено, писмено и са потребном количином знања о ономе о чему пишу (не нужно овим распоредом, он је произвољан): Бранко Павловић, Слоба Антонић, Ђорђе Вукадиновић, Зоран Чворовић, Аца Павић, Миланко Шеклер, и, у вр’ главе још два-три аутора. Свак од њих избаци један текст недељно у просеку. Ти текстови се онда врте од портала до портала и то је то.

На другој страни, оној тамнијој, а европскијој, стоје озбиљни бардови и новинарства, и политике. То што они причају наручене приче, за пар сомића месечно, не значи да нису и писмени, и добри познаваоци политике. Од врло бистрог и лепореког Жељка Цвијановића, смиреног Драже Анђелковића, одлично образованих Јова Бакића, Чеде Антића, затим одличних новинара (не у вредносном, већ у занатском смислу) Бошка Јакшића, Ненада Љ. Стефановића, Љиљане Смајловић и још сијасет других, они остварују квалитативну предност у односу на просечне, чак слабе новинаре који су домаћини  на неким порталима, а свакако квантитативну предност у односу на број квалитетних интелектуалаца из политичке сфере који су на „нашој“ страни.

Чак и кад би се пустила слободна утакмица идеја и приче на великим медијима, брзо би се испоставило да је патриотска сцена састављена од 10% нечега што зна и разуме политику, једно 20% игнораната, који мисле да нешто разумеју, а заправо су коментатори дневних догађаја, јер велику слику не виде или услед недостатка образовања, или менталних ограничења, и остатак гомиле, дакле неких 70% који поштују медијске шарлатане, чекају да Русија дође и спасе Србију и, на концу, стрепи од оне ванземаљске флоте што стоји иза Месеца.

Упознао сам десетину уредника, власника и новинара патриотских портала и сведочим да би, у судару са било којим просечно, камо ли бриљантно образованим новинаром са неког великог медија, били збрисани и исмејани.

Дакле, на овој страни нема квалитета, или га има веома мало. Првих десет „наших“ може да добије, без велике муке, првих десет њихових али, по дубини, и то не великој, првих педесет „наших“ нема шта да тражи против педесет њихових и то је цела истина.

Кад би нам неко дао, мислим на нас, који себе зовемо, веома преамбициозно, патриотском сценом, да уређујемо и издајемо новине формата Новости, нити бисмо знали, нити бисмо могли да се договоримо како новина треба да се зове, нити бисмо могли да плаћамо силне лекторе да поправљају лупетања бардова српског интернет новинарства. Одстранити незналице из неког после је, међутим, немогућ задатак. У пракси се дешава обрнуто: они отерају оне који знају, јер – трпети тиранију неписменог страшна је ствар.
Проблем са овим дисбалансом задире веома дубоко, дубље од саме политике. Другосрбијанци су то што јесу, аутентични и постојани у вредносном смислу. Готово сваки ултрапатриота је ту само зато што је све у животу промашио, само је нација била довољно велики циљ, који не може да се промаши. Ту, у тој нацији, а нарочито међу њеним родољубивим новинарима, има места и за пијане, и за неписмене, и за приглупе, и за сваки олош. Основна претпоставка сваког патриоте је да пљувачка и патриотски жар могу да замене знање и разумевање, те да је количина парола једино важна, по чему су се опасно изједначили са својим архинепријатељима, покојним комунистима, који су исто тако резоновали.

Исто тако, постоји и једна илузија да би више пара, када би се упумпало у патриотске медије, дало бољи резултат. Знам људе, не би помогло кад би им Ротшилд отворио своје сефове.

Као и патриотизам, тако је и политика одлично склониште за дунстере, јер се ту сучељавају ставови, осећања, страсти, а не знање и умење. Свако може да серуцка о политици шта год му на памет падне, без трунке знања, или ма какве компетенције, док се мостови и небодери тако не граде. Како старим, све мање имам воље да слушам дунстере и њихово мантрање, њихове очајне прогнозе и лупетања сваке врсте.

Дакле, на страну Вучић, Тито, на страну Европа и Русија, Брисел и Пекинг: ми немамо квалитет, ни људски, ни морални, ни образовни, на патриотској страни. Први ешалон је веома добар, сви остали су катастрофа. Као и све у Србији, дунстери су се изборили за позиције и не намеравају да их препусте. Шта би радили патриотски аналитичари из другог и трећег ешалона, да се не баве аналитиком? Запослили се као конобари, или у СТР-у? Тешко, мора да се ради, ту продавање магле не помаже.

Медијску битку, да тиме завршим, ми морамо изгубити, јер са десетак, или петнаест компетентних људи, ми не можемо да је водимо, таман да нам РТС ставе на располагање. Има нешто мало талентованих, младих људи, који би могли да, за пар година, бију озбиљне битке у медијској сфери, али су већ данас изложени терору позиционираних патриотских новинара и коментатора, који препознају боље од себе и гледају да их елиминишу на време. Звона и прапорци, а не школе, да изврнем ону Доситејеву изреку.


Аутор: Милан Миленковић
Извор: Губитак медијске битке | Милан Миленковић

Коментари