уторак, 04. април 2017.

Ich bin ein Wähler

„Фридман гласа у Њу Орлеансу 1867.“, гравира која приказује  Афроамериканце, који су само коју годину раније били робови, а те, 1867-ме, као гласају и одлучују нешто. Дигитална  колекција –  „New York Public Library“.

(Ја, гласач)


Оно чега већина људи није свесна, јесте да се политичко мишљење, или однос према политици, медијски формира исто као однос према моди, филму, музици, или храни. Људи ће вазда мислити да су самостално дошли до неког стила, до неке моде, или укуса хране, а заправо ће бити жртве медија, да то и не знају.

Одличан пример је кварење, почетком седамдесетих, наше народне музике, од стране тада неколико веома талентованих и младих аутора. Први је са увођењем шпанских и грчких ритмова у нашу народну музику почео Тома Здравковић и то је неко време упорно пуштано и продавано. Народу се допало и почео је да тражи, потпуно несвестан да то никада не би тражио да претходно већ није слушао. Исто тако, људи се облаче онако како им се намеће, купују оно што им се сугерише и то врло перфидно, сугерисањем, рецимо, да ћете озбиљно заударати, ако не купите дезодоранс.

Исто је и са политиком: сугерише вам се да ћете бити потпуна дилеја ако не усвојите демократију и њен изборни процес, као најсавршенији политички облик до кога се човечанство после толиких векова винуло. Људи, иначе критици склони, скоро никада не критикују свој ум, тако да се једном наметнута заблуда лако одржава. Само први пут треба купити дезодоранс, после је он део купатила за цео живот.

Оно где су медији направили највећи успех није обликовање самог политичког мишљења, већ идеја, усађена у тинтаре, да је то уопште мишљење, а не емоција, расположење, или жеља. Већина људи, тако је свет саздан, није у стању да разликује емоције од мишљења, чињенице од истина и расположења од стварности. Мали број, око 5% популације, раздваја ова стања и процесе, али то не значи да ће, поготову у демократским друштвима, они добити шансу, јер, као што каже Бернард Шо: „Демократија је систем који вам гарантује да неће владати натпросечни“.

Овај текст пишем после епског пораза опозиције, у понедељак, 3. априла, и гледам како се, сабајле, чупају нови аргументи за даље бављење политиком од неспособне опозиције. То је и очекивано – они од политике живе и неће из ње отићи. И мрвице су ту велике. Чудо су, међутим, следбеници, она препарирана маса, са својим расположењима, која одбија да види да су њени миљеници дунстери и незналице калибра „Дебеле Берте“, већ почиње да тражи оправдања. Није чак важно толико ни сачувати однос према својим партијским или политичким фаворитима, то може и да се промени, него сачувати однос према процесу, односно веровати у оловку као средство борбе у политици. То је налик оној причи Моме Капора, о Словенцу који, једном дневно, бициклом пређе границу са Италијом и на корпи бицикле пренесе једну циглу. Цариници прегелдају циглу, носе на анализе и, после неког времена, кажу: „Реци, брате, шта је у циглама, нећемо ти ништа“. Бициклиста, нормално, каже: „Није ништа у циглама, ја сваки дан шверцујем једну бициклу“. Тако је, дакле, и ово: сви прегледају оловку, док се стварна воља за моћ и борба за власт одвијају на сасвим другој страни.

Медији, дакле, гутају димну завесу да је цигла оно што држи политику, а не бицикла и слабији духови у то верују и не само то – веома се љуте кад их неко у тој вери колеба. Што је дух слабији, то је упорнији у одбрани својих заблуда. И примитивнији, наравно. И, за разлику од цариника, доживотно анализира циглу, јер сваки пут кад баци поглед на бицикл, медији му кажу: „Пусти бицкл, циглу гледај, кретену“! И, они шта ће – опет у циглу.

Изгледа једноставно, али није; гледати свет изван матрикса никада није било лако, а матрикс је постојао увек, само није било технологије као данас. Из угла једне особе, њеног животног века, систем је вечан. За некога је то била монархија, за некога република. Овде није од значаја да ли је неком запало да баш он доживи смену, већ се ради о односу према систему. Монархиста, и кад монархија пропадне, схвата то као привремено стање, које ће се исправити врло брзо. До пролећа, а до јесени свакако. Обрнуто – републиканац верује у појмове и свако одлепљивање од њих га чини нервозним. Стварни живот га узнемирава, јер не поштује свете појмове. Симпатично и наивно верује да се демократија уводи оловком, а промиче му да му Амери долазе не са оловком, већ са носачима авиона.

„Matrix world“ by Lukas Fubholler

 Наравно, први матрикс је онај породични. Кад сам први пут чуо, концем осамдесетих, романтизоване равногорске приче, знао сам да су фалш, али да су породични матрикс.[1] Следећи матрикс је школски и њиме се одстрањује критичко мишљење, што има и добре, али и лоше стране. Будала и не треба да мисли критички, јер нема чиме ни да мисли, али паметан човек би морао да, макар повремено, неке ствари стави под упитник. Добар професор, прави следбеник система, успева да боље од ножа ампутира критичку мисао и ствара јединку која мантра по шемама. Када бисмо питали десет факултетски образованих људи зашто је постављена, рецимо, шема да је Средњи век био мрачан, не би знали да одговоре, али знају да је био. Флоскула је ушла у уво и осамосталила се.

Трећи матрикс је само друштво, које награђује адаптибилне примерке, махом медиокритете. Не искачи из шина и даће ти се. Не философирај. Школа-војска-посао-женидба-пензија.

Тек четврти матрикс су медији, али је њихова баражна паљба чудо над чудима. Тек сад знате како да се обучете, какве жене треба да волите, киборге или природне, сад знате и свој музички укус, па чак и да ли ваш дечко одаје сигнале да има другу девојку.

Ипак, моћ медија почива више на претходним матриксима, него на њима самима. Када би породица и школа другачије обликовали младе, удар медија би био далеко блажи. Овако, и школа, и породица, заправо прерано испоручују децу медијима – породица да би имала мало времена и одмора док дете гледа ТВ, а школа јер је баш брига. Ми данас имамо мале конзументе, на узрасту од 3-4 године, децу која су робови реклама које гледају поваздан и урлају по продавницама ако сместа не добију оно што су на екрану видели.

Уколико се свему овоме дода и идеолошки матрикс, врло чест у Срба, који мисле да је непристојно бити дезидеологизован (али им то не смета да десет пута у животу мењају идеологије), ствари се додатно компликују. Дејство удружених матрикса је такво да личност више нема, нити може да има интегритет и заробљена је у шеми дан-комад, без моћи да баци поглед месец дана унапред.

Главна последица матричног погледа на свет је у томе што се проблеми решавају средствима којима се не могу решити, тако да онај кога су „напунили“ музичким укусом песмом тугу блажи (да је никад не ублажи, јер песма томе и не служи), онај тамо једе здраво, да се никад не наједе, онај троши грдне паре да се обуче по укусу људи које не подноси, а бирач иде на изборе, да оловком себи одреди судбину, јер збиља верује да га неко нешто пита. „Квака 22“ је у овоме: зашто бисте икада гласали, или своје поверење поклонили некоме ко пита руљу шта му је чинити? Ја не бих никад.

Ови, председнички избори, који су управо остали за нама, показали су савршено дејство матрикса, јер су хорде бауљале Србијом и викале: „Ајмо’, велика излазност га руши“, или „Ко не изађе на изборе, нема после права да приговара“ и слично. То су потпуно ванискуствене глупости, обичне флоскуле покупљене с медија, али људи, из неког разлога, мисле да су сами дошли до тога. Као своју слободу осећају то што могу да понављају медијске мантре.

Посебну групу идиота чине они који, на сваки коментар, потрче да кажу (не да заиста питају): „А шта је решење, ако ово није“? То су, заправо, партибрејкери, који не траже решење, него потврду свог става. Примерице: бојкот се одбацује као решење, иако никад није пробан као организована акција, али се гласање, које је сто пута пробано и увек се завршило килаво, прихвата као решење, јер постоји претходно настројење да је демократија права ствар. Ту аргументи не значе ништа, па се и решења, дакле, не траже.
„Оловчари“ ће и даље по свом; захваљујући опчињености оловком, на истој страни су се нашли конзерцативни пензионери, русофили и другосрбијаци – сви сабрани око подршке Вучићу и Саши Јанковићу.

Наравно, огромна већина никада неће изаћи из матрикса, јер за то нема ни мозга, ни снаге, ни морала, али има довољно воље да спречава друга да изађу. То је перпетум мобиле демократије: сам не капираш ништа, али си непријељ свакоме ко капира. Ипак, само је питање времена када ће снажни духови сломити авети демократије и када ће се воља за моћ појавити у другачијим облицима. У Србији, наравно, нема воље за моћ и она се води „од споља“, тако да се и Александру Вучићу даје само право да буде Пилат, а не Цезар, али је, упркос тако очигледној чињеници, већина Срба уверена да он заиста има власт и моћ. Нека проба да затегне са Бриселским споразумом, па ће се тачно видети колико власти и моћи има. Замениће га за петнаест дана.  

Ми, дакле, кад уђемо у демократски изборни процес, чак ни не бирамо владара, већ намесника странаца и то зовемо својом грађанском слободом. До те мере смо се офуцали.

Оно мало људи, што још разуме политику у Србији, има задатак да се не бори за медијски простор, већ за улазак у реал-политику, у стварну, а не виртуелну арену. Нема шта више да се саопштава и да се диже свест  – ко је разумео – разумео је, ко није – никад неће.


[1] Мој деда је био Равногорац до 1946. и био је веома критички расположен према Дражи, а нарочито према Пећанцу, кога је дубоко презирао. Онај ко је био на некој страни, никад нема романтичну представу, њу имају само они који су били на супротној страни. Зато су, код Срба, дедови и очеви комунисти причали равногорске приче, у којима четници нити пишке, нити каке, само о ослобођенију народа мисле. То је аутентично као кад, на некој телевизији, приказују стари брачни пар, који само прича о том како су се увек волели и поштовали, а никад свађали. Одмах ми је јасно да је деда бабу са првог спрата бацао, а бака му монтирала рогове да је по воћњаку запињао. Но, матрикс ради, ма колико нестваран био, јер деца верују родитељима, тим боговима од 180 цм, док клинци имају само седамдесетак. 


Претходно од истог аутора: Губитак медијске битке

Аутор: Милан Миленковић  
Извор:  Ich bin ein Wähler | Милан Миленковић

Нема коментара:

Постави коментар