Милан Миленковић: Кремљољупци


Не знам како вама, али мени је пун куфер контрадикторних и нејасних порука, које Кремљ, преко трећеразредних чиновника и у езотерију потонулих геополитичара, шаље Србији.

Наша се јавност узмувала око изјаве Ане Брнабић, несрећног премијера још несрећније Србије, да ће Србија, аkо буде морала да бира између ЕУ и Русије, изабрати ЕУ. Сама Брнабићева нема дилему ко су јој стварни господари и ту јој се нема шта замерити. Међутим, није се једном догодило да руски званичници изјаве да подржавају Србију на њеном путу ка ЕУ, а они знају, ваљда, да тај пут подразумева и усклађивање спољне политике Србије са спољном политиком ЕУ, што би значило, у најмању руку, увођење санкција Русији.

Хоћу да кажем следеће: нико никада, из Путинових уста, није чуо никакву јасну поруку за Србију. Ми слушамо неке руске чиновнике трећег реда, саветнике, портпароле, али никакву јасну поруку нисмо од Кремља добили у последњих седамнаест година. Често чујем кремљофиле у Србији како правдају Путина тиме што смо ми, тобоже, мали да се он лично бави нама. У реду, мени не смета. Ако смо мали, ако смо неважни, ако Руси немају интерес овде, нека то лепо кажу и нека престану да нас малтретирају контрадикторним порукама. Ако смо њима мали и неважни, хајде да онда видимо коме нисмо и да на томе градимо будућност.

Посебно је мучно гледати како сада амбасадор Чепурин тражио изјашњење шта је мислила Ана Брнабић, када је изјавила да ћемо изабрати ЕУ, ако на избор будемо приморани. Да ли је могуће да Чепурин не зна да нас је баш Русија охрабривала да идемо погубним европским путем? Да ли су кремљољупци овде то заборавили? Или мисле да је то ново лукавство Путина, смишљено да по двехиљадепетстоти пут матира Запад?

Време је да престанемо да се самообмањујемо и да се уздамо у Русију. Од ње вајду нису видели ни Руси у балтичким земљама, који живе у готово немогућим условима. Време је, исто тако, да престанемо да правдамо руску политику и Путина, тамо где се ни они сами не правдају. Постоји неколико, да ли плаћених, да ли фанатизованих аналитичара у Србији, који растежу, без смисла и циља, наду у Русију, не могавши да покажу ма и један руски потез већег стила у Србији, већ само од руског комарца праве магарца. Тиме не чине никакву услугу своме народу, јер га обмањују  и држе у стању сталног ишчекивања да Руси нешто ураде. Они тачно знају шта Путин мисли, жели и намерава. На основу чега то знају, остаје једна од мистерија Космоса, попут црних рупа и галактичких црвоточина.

Уздање у Русију је, бар се мени тако чини, губљење времена и исисавање енергија, јер се стално очекује да неко други оконча наше муке. У том кремљофанатизму има и нечег дубоко понижавајућег за Србе, јер се подразумева да смо ми млађи, умно заостали брат у руско-српском братству. Као што ми је одвратно оно подређивање Западу, оно дивљење еврофундаменталиста свакој вуцибатини која са Запада долази, тако ми је одвратно и подређивање ма коме другом, па и браћи Русима. За мене је Његош већи писац од Шекспира, а Црњански од Достојевског. Један народ треба да има и национални понос, самопоуздање и самопоштовање, а не сме само да гледа коме да се увуче у гузицу и коме да се прода, гледајући још да се пред купцем покаже глупљим и неспособнијим, него што јесте.

Европа и Русија, карикатура Бернарда Партриџа

Наша љубав према Русији је, ионако, само декларативна. Мали број Срба говори руски језик, руска култура се познаје веома мало, а када се бира место за бежање из Србије, Русија није ни педесети избор. Сва та наша грдна љубав према Русији је једно лоше глуматање, шмира и поза. Половина кремљољубаца би извршила самоубиство, када би им неко саопштио да следећих десет година морају да живе у Русији. Ова модерна русофилија је више реакција на еврофилију, него што има неки властити садржај.

Текућа српска спољна политика одржава односе са Русијом таман толико да пред српском јавношћу може да глумата словенско братство. Нити је Вучићу и Дачићу стало до Русије, нити је Русима стало до нас, али комедија мора да се игра до краја, а у комедију спада и оно поклањање шест рђавих канти од авиона за 180 милиона долара. Такав поклон Руси не би могли да увале никоме другом. То је права мера њихове љубави и бриге за нас.

Пред Западом глумимо дебиле, који не умеју да раде, да управљају сопственим добрима и ресурсима, а пред Русима глумимо дебиле, који се диве њиховој мудрости, јер своју немају. Путин је, је ли, геније, који матира Запад сваких петнаест минута, док му НАТО излази на границе, а Америка држи девизне резерве. Уместо да покажемо мало самопоштовања, ми само гледамо пред киме ћемо изгледати глупље и неспособније.

Русија оперише, када су односи са Србијом у питању, нејасним мутним порукама, које не садрже никакве обавезе, нити јасне намере. Једино што је недвосмислено речено је да нас Кремљ подржава на европском путу (било је, ко памти сетиће се, и времена кад нас је Русија охрабривала да уђемо у НАТО пакт; једно време се чак и сама нудила да уђе у зликовачки савез) и да ћемо енергенте плаћати по веома високим ценама.

Скупо ћемо платити заблуде са Русијом, као што скупо плаћамо предпетооктобарске заблуде о Западу. Срби нису дебили и малоумна деца да им треба сајбија, већ смо народ који је, кроз већи део своје историје, водио доста добру и паметну спољну политику. Ова гарнитура, која данас води Србију, јесте жовијална, комична по изгледу, трагична по последицама, али се не треба варати: ни на опозиционој страни нема способнијих и паметнијих. Вучић и Дачић лажном љубављу узвраћају на лажну љубав Руса, што има само пропагандну вредност, док према Западу држе пихтијаст однос, што у складу са морањем, што са карактером. Да им је заиста стало до некаквог односа са Русијом, истерали би из рупе Путина тиме што би јавно тражили да се изјасни о односу Русије према Србији, па чак и да се нешто потпише. Овако – добро нама, добро њима. Нико никакве обавезе нема, у ваздуху се њуши љубав и братство, љубљење у уста је обавезно код сусрета, али опипљиво нема ништа, осим оних 180 милиона зелембаћа, које треба да исповрнемо за канте. Онако, баш братски. И словенски.

Насловна – сцена из канадско-јапанско-руског анимираног филма „Први тим“.


Претходно од истог аутора: Милан Миленковић: Ми о вуку, а Вук на врата (а Турци без Мурата до краја рата)

Аутор: Милан Миленковић
Извор: Кремљољупци | Милан Миленковић

Коментари

  1. Нерадо читам оно што пише господин Миленковић, јер ми смета његов помало свађалачки тон који често провејава кроз текстове, али овог пута је у праву. Потпуно. Анализа јасна, тачна и прецизна као рендгенски снимак. Свака част.
    Овај коментар сам иначе поставио и на сајту господина Миленковића.
    Све најбоље,
    Драган Вукојевић

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Драгане, дао Бог, биће Милан још већа прзница - кад оздрави. А колико је болестан добро и мисли, док му је писање и рад на отварању интернет радија (што га не слушам, и нећу, док се не доведе на професионални ниво) већ равно чуду.

      Да, и ја се слажем с већим делом реченог, али није само то разлог што повремено преносим Миленковића. Путиновим апологетама је политички некоректан и не објављују га, што сматрам да је штета, па реко ајд да бар још неко - ових пар стотина читалаца "Ћирилизовано"- може да прочита шта пише један од ретких мајстора новинарског заната на српском интернету.

      Поздрав

      Избриши

Постави коментар