 |
| Фото: Politrussia.com |
Истраживање космоса је донедавно била повластица ретких земаља способних да створе високоорганизоване производне системе засноване на развоју индустрије и истраживачких институција. Данас, пак, космос постаде тесан.
Орбиталну станицу сада, на пример, има и Кина. Кинези желе да после 2030. године имају своју базу на Месецу. Европљани, пак, желе да се до тада населе на земљином сателиту. Чак и Индијци и Јапанци праве своје амбициозне планове за истраживање свемира.
Орбита је претрпана – сателите лансирају Малезијци, Шпанци, Индонежани, и господа из Пакистана.
Али пионира више нема. Данас свако у џепу има играчку рачунарске снаге суперкомпјутера из 80-их и камером у боји са зумом, као код доброг двогледа, па се чини да није превише тешко конструисати аутоматску платформу и уз помоћ технологије из прошлог века упутити је ка Марсу.
"Луноход-1" на земљином сателиту, "Марс-2" и "Викинг-1" на црвеној планети - то је био пробој 70-тих година 20. века. Ровер "Кјуриосити" у 2016. - то је, извините, постала банална ствар. Човечанство већ скоро четири деценије тапка у месту - прежива велика открића из прошлости.
Да ли због тога што је нација пионира и колонизатора - која је толико дуго била приморана да заводи ред у својим унутрашњим границама - скренула поглед с звезда?
