Мирјана Влајисављевић : ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (2)

Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица" Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина Гаврила Принципа.
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.

2. Слово – полутајни документ закулисе

1. Кад Бог хоће неког да казни прво му узме памет. Сви гријеси србистике видљиви су већ у њеном инсистирању да се клањамо звијери двоазбучја, чиме се отворено стављамо против ћирилске цивилизације поистовијећене са православном. Хоћемо ли да више вјерујемо њима него својим очима и властитој памети, која нам казује да као што је сербокроатистиком владао римоцентрични екуменизам, тако обновљеном србистиком влада женевоцентрични екуменизам? Одлика женевоцентричног екуменизма јесте да је антихристоцентричан, иако је у Женеви центар Светског сабора цркава.

Из свега овога исходи да се у националној српској филологији ништа није промијенило у односу на братствојединствену сербокроатистику, осим што су се јахачи измијенили. Покрет за обнову србистике има мутно поријекло јер је Слово о српском језику, као тзв. језичко законоправило српског језика настало по директиви конспиративног и неекспонираног Свјетског сабора Срба као још један полутајни документ закулисе. По њиховом диктату србистика је свјесно стављена на погрешан пут бесмисленом доктрином о двоазбучности, чиме се на дуге стазе слама дух српског народа, поступно гаси наша национална свијест и вулгаризују наше основне духовне вриједности. Двоазбучје није ништа друго до дрско магарчење и залуђивање српског народа по директиви натовске свевласти која је смијенила ону папску, којим се намећу лажне вриједности приморавајући нас да их као такве прихватимо.

Све србисте у Републици Српској и Србији, те политички коректне „дисиденте“ сербокроатистике чини симбиоза корисних будала и обучених агитатора у функцији политичке пропаганде евроатлантизма, а за корист планера које ни сами не знају, ангажованих од стране Светског сабора Срба. При томе, једни из лингвистичко-политичког аналфабетизма, као заведени активисти, а други претворени у бирократске шефове тзв. обновљене србистике, служе истом циљу – да буду експозитура пројеврејене Европе, попут сличног Свјетског сабора Хрвата, чије је друго име Свјетски хрватски конгрес.

Србисти су Словом о српском језику учинили све како бисмо надаље судбински били везани за Бечки договор и како Вуков латинички потпис на овоме документу никад не би изблиједио, иако је тада реформисани српски језик под окриљем евроунизације као ни један језик у свијету постао четвороимени, што значи да је од тада четири пута прекрштен по диктату планера глобалне, не само језичке политике!


2. У Слову је садржана суштина стратешких циљева евроатлантиста да на српској штокавици у будућности направе један полицентрични језик, и такав захтјев стигао је преко Светског сабора Срба као наручиоца Слова, да би га у конспирацији писала двојица лингвиста у коауторству са трећим чланом, и то по становима београдским, далеко од било каквих институција и консултација. Кад је по диктату написано, Слово је било предато српским мондијалистима да га штампају у, наводно, фабулозном броју од 300 хиљада примјерака, што је ноторна маркетиншка подвала како би се овом тексту који у себи садржи укодиран ехо на законоправило Светог Саве, дало на важности. Његови законописци, сада је већ сасвим извјесно, радили су за интерес Срба глобалиста; не дакле за српство већ за некакво будуће ново југословенство, не за српство већ против српства и – за себе!

Оно што сербокроатистика ономадне није стигла да уради на потпуном расрбљавању српства преко преименовања српског језика, наставила је да ради домаћа пета колона на пољу србистике, а у служби глобалне милитаризације српства и славенства под окриљем новог свјетског поретка. На наговор Свјетског сабора Срба онај који је прошао иницијацију у јудеомасонство пише Слово о српском језику постављајући на пагански олтар стари идол коме србистика треба да приноси жртву ријечима: Нико није ућарио ко је Вука исправљао! Сви они заврше испод Вукове штуле! Као такав, покрет за обнову србистике је под забраном да ишта пита већ само да слијепо вјерује. Још једна окултна елита која захтијева да имамо широм затворене очи.



3. Данашње српство је крстоносно и на њега се може понајприје односити именитељ – „страдајуће православље“, како је нашу вјеру назвао у четвртом вијеку Григорије Богослов. Чини га крст и на њему распети Свети Саво, први српски просвјетитељ, прогнан из нашег православног свебића да би на његово мјесто уздигли до култа личности Вука Караџића као просвјетитеља који је на демагогији тобож` Срба сва три вјерозакона разбио светосавље, по коме су сви Срби православни. А какво је било просвјетитељство Вуковог времена с којим је отпочела „школа безбожништва“ најбоље свједочи податак да је у његово доба одржан први ватикански концил и на њему проглашен догмат о непогрешивости папе, којом приликом је европски ум, европски рацио потпуно абдицирао пред силама мрака.

У њему се између осталог каже да је папа светост свијета и одраз истине. Папа је све над свим и може све. Посебно је знаковит овај протокол: „Власти и вољи папе све је одано и нико се њему не може противити.“ Или пак онај који прописује да „папа не може да буде у заблуди. Он је свемогућ. У њега је сва пуноћа власти. Он је виши од апостола Павла и по свом призвању је раван апостолу Петру и он стога може да замјери апостолу Павлу и да мијења његове посланице“.

Шта рећи осим да овај догмат, којим је латинска црква признала непогрешивост римског првосвештеника и смртном човјеку приписала особине које припадају једино Богу, противрјечи здравом разуму у који се то исто просвјетитељство клело.


4. Србистика, наиме ни по чему није аутентична и самоникла, већ су нам је под Вуковим именом прво писали Аустријанци из бечко-берлинске школе у име сурогатне западне филолошке науке, све у служби римокатоличке политике да би је као такву накалемили на наше православље и светосавље и што лакше га вулгаризовали. Од тада се у западним научним лабораторијама почео да узгаја поданички менталитет који убија српску науку и нацију учећи нас да се стидимо ћирилице и одричемо од наше националне светосавске цркве; штавише, да је калајишемо духом католичким и протестантским на начин на који смо калајисали и наш рођени српски језик!

Зар да такву аустрофилску србистику обнављају наши србистички ћуприлићи, док се за лаковјерне Србе облаче у скерлетно рухо српских националиста, реактивирајући тиме и фишкалску аустријску политику која је највише урадила на завади Срба пропагирањем подјеле српског језика, срозаног до нивоа дијалекта и помијешаног са чакавским и кајкавским „дијалектом“ – по вјери, и то одмах у години Вукове смрти?

Хоћемо ли и даље да глорификујемо аустријско културтрегерство под окриљем натовске свевласти или да прогледамо и видимо да је много глатких путова који воде у пропаст, а први је онај који је обиљежила Вукова штула.

Зар да нас и даље убјеђују у некакву нову интеграцију српства преко никад и нигдје заживјеле тезе о Србима сва три вјерозакона који би се ујединили путем такозваног „полицентричног“ језика, посљедњег изума евроунијатске германске филолошке школе који нам пропагира српско-хрватски гермафилски двојац Сњежана Кордић и Милош Ковачевић. Према новој прерасподјели у оквиру западноевропског знања тај новоустановљени „полицентрични“ језик би опслуживао више нација те је као такав по највишим дометима теорије дефиниционизма већ омеђен у првом парафу/протоколу Слова о српском језику. Требамо ли то да ишчекујемо поновно инсталисање испране неојугословенске идеологије и то под окриљем евроатлантизма како би и посљедњи помен на Србе коначно доживио свој означитељски спровод?


Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора.
(Наставиће се)


Аутор: Мирјана Влајисављевић
Извор: Мирјана Влајисављевић:ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (2)
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић

Шта "демократија" у ствари значи у речнику САД и "Њујорк тајмса" - у издању за Латинску Америку




Једно од најважнијих случајно откривених медијских сочиненија што истиче право значење "демократије" у дискурсу САД још увек је изузетан уводник "Њујорк тајмса" из 2002. године,  о војном удару у Венецуели који су подржале Сједињене Америчке Државе и којим је привремено уклоњен с власти демократски изабран (и веома популарни) председник, Уго Чавез. Уместо да тај пуч опише као оно што по дефиницији јесте - директан напад на демократију од стране силе и домаће војске којима се није допадао популарни изабрани председник - ЊТ, у најбољем орвелијанском маниру, буквално је славио пуч као победу демократије :

"Са јучерашњом оставком председника Уга Чавеза, венецуеланској демократији више не прети "оћу да будем" диктатор. Господин Чавез, опасан демагог, поднео је оставку након што је војска интервенисала и предао власт поштованом бизнис-лидеру, Педру Кармони."

Срећом, пише ЊТ, демократија у Венецуели више није у опасности . . . јер демократски изабран лидер је силом уклоњен од стране војске и замењен неизабраним, проамеричким "бизнис-лидером". Шампиони демократије из ЊТ иду даље и захтевају владара више по својој вољи: "Венецуели је хитно потребан лидер са јаким демократским мандатом да распреми неред, подстиче слободу предузетништва и смањи и професионализује бирократију."

Ипак, и још више за неверовати, уредници "Њујорк тајмса" обзнанише својим читаоцима да је Чавезово "уклањање била чисто венецуеланска ствар", иако је убрзо и предвидиво откривено да су у томе неоконзервативци из Бушове администрације играли главну улогу. Једанаест година касније, после Чавезове смрти, уредници ЊТ су признали да је "Бушова администрација веома нарушила углед Вашингтона широм Латинске Америке, када је 2002. године непромишљено благословила неуспели покушај војног државног удара против Чавеза" (новине су заборавиле да помену да су и оне благословиле  - и превариле своје читаоце - тај пуч). Уредници су затим потврдили и прилично значајне чињенице, да је Чавезова "редистрибутивна политика донела боље услове живота милионима сиромашних Венецуеланаца" и да се "не негира његова популарност међу осиромашеном већином Венецуеле".

Ако мислите да је "Њујорк тајмсова" уређивачка страница штогод научила из тог дебакла, грдно се варате. Данас су објавили уводник у коме се изражава озбиљна забринутост због стања демократије у Латинској Америци уопште и Боливији посебно. Приближан узрок ове забринутости ? Грандиозна изборна победа боливијског председника Ево Моралеса (на слици горе), који је, што написа "Гардијан", широко популаран код куће због прагматичног економског руковођења, расподеле богатства Боливије од природног гаса и минерала међу масама".

Уредници ЊТ ипак виде Моралесов трећи мандат не као доказ демократије, већ као претњу, повезујући његову изборну победу са начином на који је "снага демократских вредности у региону угрожена пучевима и изборним неправилностима из претходних година". Чак и они признају да је "лако видети зашто многи Боливијци желе да господин Моралес, први председник земље са аутохтоним коренима, остане на челу"- јер је "током његовог мандата, привреда земље, једна од најнеразвијених у хемисфери, расла по здравој стопи, ниво неједнакости се смањио и број људи који живе у сиромаштву знатно опао"- али, они ипак критикују суседе Боливије што одобравају његову сталну владавину: "Невоља је у томе што је јачим демократијама у Латинској Америци то изгледа драго, што је одобравају."

Уредници приказују своју забринутост као основану због дуготрајног мандата Моралеса, као и демократски изабраних лидера Еквадора и Венецуеле: "Можда је највише узнемирујући тренд тај што су штићеници Чавеза изгледа склони да опонашају његово оклевање да уступи власт." Али прави разлог што ЊТ баш не воли те изабране лидере и иронично их назива претњама по "демократију" постаје кристално јасан на крају уводника (наглашавање додато):

"Оваква регионална динамика је била несрећа за утицај Вашингтона у региону. У Венецуели, Боливији и Еквадору, нова генерација каудиљоса  [sic]  је загризла антиамеричку политику и ограничила обим ангажовања у развоју, војној сарадњи и напорима за сузбијање дроге. Ово је нарушило изгледе за трговину и безбедносну сарадњу."

Од тога не може бестидније. Демократски изабрани лидери ових суверених држава омануше да се потчине диктату САД, ометају амерички империјализам и подривају Сједињених Америчких Држава неолиберални дизајн индустрија ресурса у региону. Дакле, без обзира колико су популарни међу својим грађанима и колико су побољшали животе милиона дугоугњетаних и осиромашених мањина својих држава, они су приказани као тешка претња по "демократију".

Наравно, тачно је да су демократски изабрани лидери способни за ауторитарне мере. На пример, демократски изабрани лидери САД годинама хапсе људе без оптужбе, граде тајне домаће шпијунске системе, па чак полажу право на то да убијају своје грађане без одговарајућег правног поступка. Избори нису гаранција против тираније. Легитимне су критике сваког од ових лидера у вези са домаћим мерама и грађанским слободама - као и скоро сваке владе на планети.

Али сама идеја да су влада САД и њени медијски савезници мотивисани тим пропустима није ништа мање до за грохот. Многи од најближих савезника америчке владе су најгори на свету режими, почевши од јединствено тлачитељског Саудијског краљевства (које је колико јуче осудило популарног шиитског дисидента на смрт) и бруталног војног пучистичког режима у Египту, који, као што је мој колега Муртаза Хусеин данас известио , постаје популаран у Вашингтону, јер постаје још репресивнији. И, наравно, САД подржавају Израел на све могуће начине, чак и кад амерички државни секретар изричито признаје "апартхејдску" природу израелске политике.

Исто као ЊТ са венецуеланским пучистичким режимом 2002., америчка влада поздравља египатски пучистички режим као спаситеља демократије. То је зато што "демократија" у америчком дискурсу значи: "служи интересима САД" и "повинује се диктату САД", без обзира како су лидери стекли и одржавају власт. Насупрот томе, "тиранија" значи "противи се плановима САД" и "одбија нам заповед", без обзира на то колико су фер и слободни избори били и тиме оснажили владу. Најтиранскији режими се славе све док су подређени, а најпопуларније и најдемократскије владе се осуђују као деспотске у оној мери у којој вежбају своју независност.

Да бисте видели колико је све то тачно, само замислите пљусак оптужби кад би противник САД (рецимо, Иран или Венецуела) - уместо кључног савезника САД попут Саудијске Арабије - управо осудио популарног дисидента на смрт. Али не, "Њујорк тајмс" је, уместо оптужби,  пре само неколико недеља некритички цитирао амбасадора Емирата како хвали Саудијску Арабију као једног од регионалних "умерених" савезника,  због њене услужности у америчком бомбардовању Сирије. У међувремену, веома популаран и демократски изабрани лидер Боливије је озбиљна претња демократским вредностима - јер је "несрећа за утицај Вашингтона у региону".



Аутор: Глен Гринвалд (е-пошта: glenn.greenwald@theintercept.com)
Фотографија: Dean Mouhtaropoulos/Getty Images
Извор: What 'Democracy' Really Means in U.S. and New York Times Jargon: Latin America Edition - The Intercept
Превод: Ћирилизовано за Стање ствари

Петар Милатовић: Ускоро објављујем БЕЧКЕ АЛЕ


Поштовани читаоци, завршио сам документарно вишетомно дело БЕЧКЕ АЛЕ које ће у Београду да објави међународно удружење књижевника „Словословље“. О садржини ове документарне вишетомне саге довољно говоре следећа питања:


- Ко је коме и када у српском конзулату у Бечу претио убиством, прогонством из Аустрије и испоручивањем Хашком трибуналу?;


- Који су српски амбасадори, конзули и саветници  подржавали и који то сада још увек подржавају оне који су салу конзулата Србије претворили у терористичку трибину?; 


- Ко је све од оних који су салу конзулата Србије претворили у терористичку трибину учествовао у ратним злочинима по Херцеговини, Босни и Хрватској?;


- Ко је Борису Тадићу и Вуку Драшковићу слао фабрикована претећа писма из Беча?


- Зашто је Борис Тадић на два састанка у Амбасади у Бечу изјављивао да не постоји могућност за скоро решење случаја да се неко склони са јавне сцене у Аустрији?


- Које су то политичке структуре у Србији и Аустрији учествовале у исценираном политичком процесу и како су и једни и други доживели дебакл у судском процесу?

- Која се то дипломатска лица у Бечу баве криминалном дискримнацијом?;

- Ко у Бечу пропагира нацистички антисемитизам и клерикализам?;

- Ко је у Бечу од југо-комунистичких мешетара помагао Алијине муџахедине и Туђманове Зенге у току наметног верско-националног грађанског рата?;

- Који су то југо-комунистички елементи из Беча учествовали у криминалној злоупотреби хуманитарне помоћи и ко је све купио кућу, стан, отворио фирму и ко је све хришћанско милосрђе претворио у спрдање најгрђе?;

- Ко и како у име Срба пљачка аустријске фондове?;

- Ко је и како у Бечу прао неколико милијарди евра после 2000.-те године?;

- Ко и како је разбијао српски национални корпус у Аустрији од 1970. године до данас?;

- Шта данас у Бечу раде и чиме се све баве некадашњи шпијуни комунистичке УДБЕ и СДБ?

- Који су то Срби   умешани у шверц дроге, оружја и трговину белим робљем?;

- Која су дипломатска лица ондашње Југославије после 1945. године пружала помоћ удбашким егзекуторима који су преко Беча вршили комунистичке злочине по српском расејњу?...

     Одговоре на сва ова, као и на бројна друга питања, наћи ћете у вишетомном делу  БЕЧКЕ АЛЕ!

     Књига БЕЧКЕ АЛЕ биће штампана у луксузном тврдом повезу. Први том БЕЧКИХ АЛА имаће 350 страница и цена ће изности 20 евра, или еквивалент у другој валути, а плаћање после преузимања књиге.
Наруџбе слати на електронску адресу:
skic@chello.at 

БЕЛЕШКА О АУТОРУ
       Петар Милатовић, рођен је 2. новембра 1949. године у Велети, код Слапа на Зети, у Црној Гори. Школовао се у: Слапу, Фрутку, Даниловграду, Подгорици и Београду. Живи у Бечу од 29. новембра 1983. године на основу Конвенције УН о заштити људских права.
Добитник је:
- прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезије;
- друге награде на такмичењу младих песника 1969. године у Подгорици;
- прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду;
- прве награде на књижевном конкурсу „Гласа Срба“ 1993. године у Бечу;
- прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године;
- Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године
- Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године.
       Члан је УК ЦГ, УКС и аустријског удружења писаца. Уређивао је Глас Срба, Српске видике, Истину, а сада уређује Словословље, часопис за књижевност, културу и уметност www.slovoslovlje.info
       Почасни је председник Међународног удружења књижевника "Словословље" у Београду.
      До сада су му објављене сљедеће књиге:
1 Слово о ријечима (поезија). Београд 1980. ;
2 Главограми (поезија)., Београд 1982.;
3 Трпијада (афоризми). Београд 1983.;
4 Сведочанства (коментари у штампи српске емиграције). Беч 1986.;
5 Реторика астралика (поезија), Београд 1989.
6 Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса (поезија). Беч 1989.
7 За одбрану народа (политички есеј), Никшић 1989.
8 У име народа (коментари, есеји и полемике. Беч – Сиднеј 1989-1990. – четири издања.
9 Пасји синови (роман), Беч – Београд 1990. (четири издања).
10 Сеобе путева (поезија). Беч-Београд 1991.
11 Лов на Тита (романсирана исповијест српско командоса) Београд 1991.
12 Протерана Србија (студија о српској емиграцији), Београд 1991.
13 Испод небеских кандила (поезија), Беч 1992.
14 Србија није бестрагија (изводи из говора Петра Милатовића у европским  прекоморским земљама) Беч 1992.
15 Уствотворци – издајници (политички есеј) Беч 1992.
16 Wahrheit bleibt wahrheit (Истина остаје истина) – говори Петра Милатовића на њемачком језику испред аустријског парламента. Беч 1992.
17 Очи у очи (интервјуи, коментари). Беч-Индијанаполис 1993.
18 Врачева градина (поезија), Београд 1993.
19 Лов на Србе (роман) осам издања, Беч 1994.
20 Пророци говоре Србима (студија о видовњацима), Беч 1994.
 21 Тестамент тиранина Јосипа Броза (политичка студија. Беч 1994.
22 Злоупотреба Српства (други део Тестамента тиранина Јосипа Броза – политичка студија). Беч 1994
23 Демонија ћутологија (коментари), Беч- Београд 1995. – два издања
24 Јеванђеље зла (поезија и афоризми), Беч 1996.
25 Надземље (роман), Беч 1996. – два издања.
26 Правословни родослов (поезија), Беч 1996.
27 Слобода у бункеру (коментари и интервјуи), Беч 1997.
28 Оптужујем (говори Петра Милатовића), Беч 1998.
29 Главослови (афоризми и вицеви), Беч 1998. Издавач: „Глас Срба“, Беч.
30 Verfinsterter Sonnenaufgang (Мрцајуће свитање) – на њемачком. Беч 1999.
31 Уловљени ловци (коментари), Београд 2009.
32  Kommissare in Soutane – Kommuni- stische Spione in der serbisch-orthodoxen Kirche. (На њемачком – „ Комесари у мантијама – комунистички шпијуни у СПЦ“.
Frankfurt am Main 2010. 
33 Die Auferstehung der Bestie – serbischer Antisemitismus. Wien 2010.
34 Тумачи слободе, епиграми, Београд 2011.
35 Рођени странци, приповијетке, Београд- Беч 2013.
36 Лако је њима, сатирична поезија, Подгорица 2014.
37 Сунцокрили небосклони, поезија, Београд – Беч  2014.
38 На бранику истине, интервјуи, отворена писма, Београд 2014.
     Иначе Петар Милатовић, како је то видљиво у историјским изворима у которској, дубровачкој, венецијанској и бечкој архиви, потиче из фамилије чији родослов досеже до 1359. године (30 година пре битке на Косову), фамилије која је 1650. Године имала племићки статус. (Др Студо Мандић: Српске породице војводства Светога Саве, Гацко 2000. Стране: 99, 156 157 543 и Крсто Ивановић: Љетопис Будве 1650., Девето поглавље. Племићке фамилије)
 
 
Аутор: Петар Милатовић
За Ћирилизовано: Александар Јовановић

Невоље у западној Украјини: Хоће ли и Волин путем Донбаса?


Рудари у западној Украјини не примају плате последњих шест месеци и зато изазивају нереде. Око стотину рудара из Волина блокира путеве (данас је то био мост преко "Западног Буга" на путу "Лавов-Брест" у селу Литовеж).

Према Јурију Калистратову, директору локалног огранка Синдиката радника индустрије угља, људима се дугује преко 23 милиона гривни (1,7 милиона долара). "Ми ћемо блокирати путеве све док не добијемо своје плате" - један од демонстраната по имену Михаил је запретио - "Последњи пут кад смо добили некакву плату је било још пре председничких избора."

У западној Украјини има доста рудника угља - у Волину и близу Сокал-Червонограда у Лавовској области, од којих многи пропадају, а пет рудника треба да буде затворено у наредне две године.

Шеф независног рударског синдиката Михаил Волинец се жали да држава не развија басен рудника угља Лавов-Волин. Како каже: "Да се овде више рудари, не би било потребе за куповином толико скупог угља из иностранства и цене електричне енергије се не би повећавале."



Извор чланка на руском: На Западной Украине неспокойно: пойдет ли Волынь по пути Донбасса? » ДНР - ДОНЕЦКАЯ НАРОДНАЯ РЕСПУБЛИКА, НОВОСТИ ДНР, САЙТ ДНР
Извор: Trouble in western Ukraine: Will Volyn take the Donbass's route? » voice of Sevastopol
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

РТ: Чеченски вођа тражи од Немачке да се извини његовим коњићима


Шеф Чеченске републике Рамзана Кадиров (РИА Новости / Саид Царњајев)
Шеф Чеченске републике је иронично назвао одбијање исплате новчане награде за његове коње "срамном страницом у историји Немачке" и додао да ће немачке власти морати да плате "вишемилионску накнаду" због скандала.

Рамзан Кадиров је на вест, да је за његова два расна коња Зазу и Дашинг хоум одбијена исплата новчане награде после трке, одговорио на свој уобичајен начин - коментаром на свом Инстаграм налогу.

Водећи чеченски политичар се пожалио да је та одлука оба коња бацила у депресију.

"После дугих дебата у влади и Бундестагу, после консултација између председника и савезног канцелара, они су одлучили да Зазу лише новца зарађеног поштеним радом и брзим копитама. Такође су јој ограничили слободу кретања. У Берлину кажу да сваки коњ мора потпасти под санкције својега господара и одговарати као да је у питању човек", написао је Кадиров.

"Испоставило се да је Зазу крива за све невоље овога света - да је овај коњ донео одлуку да се започну ратови у Ираку, Сирији, Либији, Авганистану, одлуку да се бомбардује Београд."

Кадиров је наставио са наговештајем да су немачке власти "трансферисале своје срамно искуство из прошлог века на животињу" и додао да ће одговорни морати да плате милионе на име накнаде за моралну штету нанету коњима и због дискриминације.

Крајем августа и почетком октобра, Зазу је освојила пет и две хиљаде евра у Баден-Бадену и Дизелдорфу, тим редом. Немачка влада је, међутим, забранила исплату новчане награде власнику коњчета, саопштивши да је Кадиров субјект санкција ЕУ. Немачке власти су такође забраниле да коњићи учествују у тркама док санкције Кадирову не буду укинуте.

Рамзан Кадиров је познат по својој љубави према коњима и подршци коњским тркама. Његови коњи су раније учествовали у тркама широм света и доносили милионе долара у наградама.

Европска унија је увела санкције чеченском вођи у јулу ове године, указујући на то да његови поступци наводно угрожавају територијални интегритет и независност Украјине.




Извор: Crazy horse! Chechen leader asks Germany to apologize to his nags — RT Russian politics
Превод: Ћирилизовано за Магацин и The Saker Српски

Век и по од рођења Нушића


На данашњи дан навршава се 150 година од рођења највећег српског комедиографа Бранислава Нушић (1864-1938).

Бранислав Нушић се родио као Алкибијад Нуша у православној цинцарској породици Љубице и Ђорђа Нуше, у Београду, 20. октобра (6. новембра) 1864. године, преноси Танјуг.


Са навршених 18 година је променио име и презиме у Бранислав Нушић. Након завршене гимназије, студирао је право и дипломирао на Правном факултету у Београду.

Иако је учествовао у српско-бугарском рату 1885. године, у песми "Два раба" је, како су оценили цензура и суд, исмејао краља Милана и песник је зарадио две године робије.

После тога је, ипак, добио државну службу у конзуларном представништву у Битољу, а потом у Приштини. Из приштинског искуства настала су потресна "Писма конзула".

Од 1900. је радио у Министарству просвете Србије а потом је драматург Народног позоришта у Београду и управник Српског народног позоришта у Новом Саду.

Прву комедију "Народни посланик" написао је 1883, као деветнаестогодишњак, а она је први пут играна десетак година касније. Још теже се пробијало "Сумњиво лице", на прво извођење те комедије се чекало 25 године.

Написао је око 100 драмских дела, углавном комедија. Најпознатије су: Ожалошћена породица, Госпођа министарка, Свет, Народни посланик, Сумњиво лице и друге.

Нушић је у време Првог светског рата руководио позориштем у Скопљу у два наврата, 1915. и након пробоја Солунског фронта, 1918. године.

После рата био је управник Народног позоришта у Сарајеву, а по повратку у Београд изабран је за дописног а од 1933. за редовног члана Српске краљевске академије.

Аутор је и неколико драма, међу којима: "Кирије", "Тако је морало бити", "Пучине" и романа "Хајдуци", "Аутобиографија".

Нушић има споменик у Београду, близу Народног позоришта, његово име носи улица која спаја Теразије и Дечанску улицу.

Има и улицу у Смедереву, граду у којем је живео у детињству, а његово име носе и улице у Новом Саду, Крагујевцу, Суботици, Обреновцу, Соко Бањи, Бањи Ковиљачи, Ивањици.

Нушићево име носе улице у Сарајеву и Тузли (Федерација БиХ), у Приједору (Република Српска), у Борову и Мирковцима (Хрватска) и другим местима широм бивше Југославије.


Извор: РТС :: Век и по од рођења Нушића
За Ћирилизовано: Александар Јовановић

Размишљање једног обичног америчког неоконзервативца



Напомена уредника "Русија инсајдера": Ен Еплбаум је утицајан амерички писац на руске теме и послове и супруга Радека Сикорског, донедавно министра иностраних послова Пољске.

Овде она веома искрено образлаже оно што би се могло назвати класичним ставом америчког неоконзервативца према Русији: да је агресивна и "реваншистичка", док је истовремено слаба и није велика сила. Мишљења изражена према Русији су бескомпромисна и не остављају простора за било какво попуштање или приближавање. Овај чланак се први пут појавио у "Вашингтон посту".


Осврћући се на протекла четврт века, није лако именовати западну политику која би се могла описати као прави успех. Утицај западне развојне помоћи је дискутабилан. Интервенције Запада на Блиском истоку су катастрофалне.

Али једна западна политика се издваја као феноменалан успех, посебно у односу на скромна очекивања са којима је почела: интеграција Централне Европе и балтичких држава у Европску унију и НАТО. Захваљујући овом двостраном пројекту, више од 90 милиона људи је више од две деценије уживало у релативној сигурности и релативном просперитету  у региону чија је историјска нестабилност помогла да се покрену два светска рата.

Ове две "експанзије", које су биле паралелне али не и идентичне (неке земље су чланице једне организације, али не и друге), биле су трансформације, јер нису били директни скокови, што реч "експанзија" подразумева, већ спори преговори. Пре уласка у НАТО, свака земља је морала да успостави цивилну контролу над својом војском. Пре уласка у Европску унију, свака земља је усвојила законе о трговини, правосудном систему и људским правима. Као резултат, постале су демократије. То је била "промоција демократије", успешна као никада пре ни после.

Али, времена се мењају, а чудотворна трансформација историјски нестабилног региона је постала досадна стварност. Уместо слављења овог достигнућа на 25-годишњицу пада Берлинског зида, сада је модерно мислити да је то ширење, посебно НАТО-а, било грешка. Овај пројекат се погрешно "памти" као резултат америчког "тријумфализма" који је некако понизио Русију довођењем западних институција у њено нестабилно суседство. Ова теза се обично заснива на ревизионистичкој историји коју промовише тренутни руски режим - и погрешна је.

Да се зна: никакав уговор који забрањује ширење НАТО-а никада није потписан са Русијом. Нема прекршених обећања. Нити је подстицај за проширење НАТО-а дошао од "триумфалистичког" Вашингтона. Напротив, први напори Пољске у том правцу 1992. године су одбијени. Добро се сећам љутите реакције тадашњег америчког амбасадора у Варшави. Али Пољска и друге земље су остале упорне, управо зато што су већ уочиле знаке предстојећег руског реваншизма.

Када је на крају дошло до споре и опрезне експанзије, чињени су стални напори да се Русија релаксира. Нису отваране базе НАТО-а у новим државама чланицама, а до 2013. тамо није било ни војних вежби. Споразум Русије и НАТО-а из 1997. обећао је да неће бити померања нуклеарних инсталација. Савет НАТО-Русија је успостављен 2002. У одговору на руске примедбе, Украјини и Грузији су 2008. године, у ствари, одбијени планови за чланство у НАТО-у.

У међувремену, не само да је Русија није "понижена" током овог периода, већ јој је де факто дат статус "велике силе", заједно са местом СССР-а у Савету безбедности УН и совјетским амбасадама. Русија је такође добила совјетско нуклеарно оружје, од којег јој је нешто пренето из Украјине 1994. године, у замену за руско признавање граница Украјине. Председници Клинтон и Буш су третирали руске партнере као лидере "велике силе" и позвали их да се придруже Групи Осам - иако Русија, ни велика економија ни демократија, за то није била квалификована.

Током овог периода, Русија, за разлику од централне Европе, није гледала да се трансформише "дуж европских линија" (along European lines). Уместо тога, бивши официри КГБ-а са јасно израженом оданошћу совјетском систему су преузели државу у савезу са организованим криминалом, тражећи да се спречи стварање демократских институција у земљи и да се исте подривају у иностранству. За протеклих десет година, ова клептократска клика је такође настојала да поново створи империју, користећи сва средства - од сајбер напада на Естонију до војне инвазије Грузије и сада Украјине, отворено кршећи споразум из 1994. - чега се Централна Европа и плашила.

Када се осврнемо на то шта се заправо догодило у протекле две деценије, сада нам, уместо да прихватимо верзију руског режима, наше грешке изгледају другачије. Русија 1991. није више била велика сила, било по броју становника, било у економском смислу. Па зашто не бисмо признали реалност, реформисали Уједињене нације и у Савету безбедности дали место Индији, Јапану или неком другом? Русија се није трансформисала дуж европских линија. Зашто се стално претварамо да јесте ? На крају, наша употреба речи "демократија" да опишемо руски политички систем дискредитовала је реч у самој Русији.

Криза у Украјини, и изгледи даље кризе у самом НАТО-у, нису резултат нашег тријумфализма, већ нашег неуспеха, пропуста да реагујемо на руску агресивну реторику и њена улагања у војску. Зашто нисмо померили НАТО базе на исток пре једне деценије ? Наш пропуст да то учинимо сада је довео до застрашујућег пада поверења у Централној Европи. Државе, некада горљиве да допринесу савезу, сада се плаше. Низ руских провокација паралише регион Балтика: зујање руских авиона по шведском ваздушном простора, киднаповање једног естонског официра безбедности.

Наша грешка није била у томе што нисмо понизили Русију, већ што смо потценили руски реваншистички, ревизионистички и ометајући потенцијал. Ако је једино право достигнуће Запада за последњих четврт века сада у опасности, то је зато што нисмо успели да обезбедимо да НАТО и даље у Европи ради оно што је одувек требао да ради: да одвраћа. Одвраћање није агресивна политика; то је дефанзивна политика. Али, да би било успешно, одвраћање мора да буде реално. Одвраћање захтева улагања, консолидацију и подршку целог Запада, а посебно САД. Радо кривим амерички тријумфализам за многе ствари, али у Европи, у Европи бих волела да га је било више.


Аутор: Ен Еплбаум
Извори: Вашингтон пост и Русија инсајдер
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски