Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара
српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица"
Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог
ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина
Гаврила Принципа.
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
2. Слово – полутајни документ закулисе
1. Кад Бог хоће неког да казни прво му узме памет. Сви гријеси србистике видљиви су већ у њеном инсистирању да се клањамо звијери двоазбучја, чиме се отворено стављамо против ћирилске цивилизације поистовијећене са православном. Хоћемо ли да више вјерујемо њима него својим очима и властитој памети, која нам казује да као што је сербокроатистиком владао римоцентрични екуменизам, тако обновљеном србистиком влада женевоцентрични екуменизам? Одлика женевоцентричног екуменизма јесте да је антихристоцентричан, иако је у Женеви центар Светског сабора цркава.
Из свега овога исходи да се у националној српској филологији ништа није промијенило у односу на братствојединствену сербокроатистику, осим што су се јахачи измијенили. Покрет за обнову србистике има мутно поријекло јер је Слово о српском језику, као тзв. језичко законоправило српског језика настало по директиви конспиративног и неекспонираног Свјетског сабора Срба као још један полутајни документ закулисе. По њиховом диктату србистика је свјесно стављена на погрешан пут бесмисленом доктрином о двоазбучности, чиме се на дуге стазе слама дух српског народа, поступно гаси наша национална свијест и вулгаризују наше основне духовне вриједности. Двоазбучје није ништа друго до дрско магарчење и залуђивање српског народа по директиви натовске свевласти која је смијенила ону папску, којим се намећу лажне вриједности приморавајући нас да их као такве прихватимо.
Све србисте у Републици Српској и Србији, те политички коректне „дисиденте“ сербокроатистике чини симбиоза корисних будала и обучених агитатора у функцији политичке пропаганде евроатлантизма, а за корист планера које ни сами не знају, ангажованих од стране Светског сабора Срба. При томе, једни из лингвистичко-политичког аналфабетизма, као заведени активисти, а други претворени у бирократске шефове тзв. обновљене србистике, служе истом циљу – да буду експозитура пројеврејене Европе, попут сличног Свјетског сабора Хрвата, чије је друго име Свјетски хрватски конгрес.
Србисти су Словом о српском језику учинили све како бисмо надаље судбински били везани за Бечки договор и како Вуков латинички потпис на овоме документу никад не би изблиједио, иако је тада реформисани српски језик под окриљем евроунизације као ни један језик у свијету постао четвороимени, што значи да је од тада четири пута прекрштен по диктату планера глобалне, не само језичке политике!
2. У Слову је садржана суштина стратешких циљева евроатлантиста да на српској штокавици у будућности направе један полицентрични језик, и такав захтјев стигао је преко Светског сабора Срба као наручиоца Слова, да би га у конспирацији писала двојица лингвиста у коауторству са трећим чланом, и то по становима београдским, далеко од било каквих институција и консултација. Кад је по диктату написано, Слово је било предато српским мондијалистима да га штампају у, наводно, фабулозном броју од 300 хиљада примјерака, што је ноторна маркетиншка подвала како би се овом тексту који у себи садржи укодиран ехо на законоправило Светог Саве, дало на важности. Његови законописци, сада је већ сасвим извјесно, радили су за интерес Срба глобалиста; не дакле за српство већ за некакво будуће ново југословенство, не за српство већ против српства и – за себе!
Оно што сербокроатистика ономадне није стигла да уради на потпуном расрбљавању српства преко преименовања српског језика, наставила је да ради домаћа пета колона на пољу србистике, а у служби глобалне милитаризације српства и славенства под окриљем новог свјетског поретка. На наговор Свјетског сабора Срба онај који је прошао иницијацију у јудеомасонство пише Слово о српском језику постављајући на пагански олтар стари идол коме србистика треба да приноси жртву ријечима: Нико није ућарио ко је Вука исправљао! Сви они заврше испод Вукове штуле! Као такав, покрет за обнову србистике је под забраном да ишта пита већ само да слијепо вјерује. Још једна окултна елита која захтијева да имамо широм затворене очи.
3. Данашње српство је крстоносно и на њега се може понајприје односити именитељ – „страдајуће православље“, како је нашу вјеру назвао у четвртом вијеку Григорије Богослов. Чини га крст и на њему распети Свети Саво, први српски просвјетитељ, прогнан из нашег православног свебића да би на његово мјесто уздигли до култа личности Вука Караџића као просвјетитеља који је на демагогији тобож` Срба сва три вјерозакона разбио светосавље, по коме су сви Срби православни. А какво је било просвјетитељство Вуковог времена с којим је отпочела „школа безбожништва“ најбоље свједочи податак да је у његово доба одржан први ватикански концил и на њему проглашен догмат о непогрешивости папе, којом приликом је европски ум, европски рацио потпуно абдицирао пред силама мрака.
У њему се између осталог каже да је папа светост свијета и одраз истине. Папа је све над свим и може све. Посебно је знаковит овај протокол: „Власти и вољи папе све је одано и нико се њему не може противити.“ Или пак онај који прописује да „папа не може да буде у заблуди. Он је свемогућ. У њега је сва пуноћа власти. Он је виши од апостола Павла и по свом призвању је раван апостолу Петру и он стога може да замјери апостолу Павлу и да мијења његове посланице“.
Шта рећи осим да овај догмат, којим је латинска црква признала непогрешивост римског првосвештеника и смртном човјеку приписала особине које припадају једино Богу, противрјечи здравом разуму у који се то исто просвјетитељство клело.
4. Србистика, наиме ни по чему није аутентична и самоникла, већ су нам је под Вуковим именом прво писали Аустријанци из бечко-берлинске школе у име сурогатне западне филолошке науке, све у служби римокатоличке политике да би је као такву накалемили на наше православље и светосавље и што лакше га вулгаризовали. Од тада се у западним научним лабораторијама почео да узгаја поданички менталитет који убија српску науку и нацију учећи нас да се стидимо ћирилице и одричемо од наше националне светосавске цркве; штавише, да је калајишемо духом католичким и протестантским на начин на који смо калајисали и наш рођени српски језик!
Зар да такву аустрофилску србистику обнављају наши србистички ћуприлићи, док се за лаковјерне Србе облаче у скерлетно рухо српских националиста, реактивирајући тиме и фишкалску аустријску политику која је највише урадила на завади Срба пропагирањем подјеле српског језика, срозаног до нивоа дијалекта и помијешаног са чакавским и кајкавским „дијалектом“ – по вјери, и то одмах у години Вукове смрти?
Хоћемо ли и даље да глорификујемо аустријско културтрегерство под окриљем натовске свевласти или да прогледамо и видимо да је много глатких путова који воде у пропаст, а први је онај који је обиљежила Вукова штула.
Зар да нас и даље убјеђују у некакву нову интеграцију српства преко никад и нигдје заживјеле тезе о Србима сва три вјерозакона који би се ујединили путем такозваног „полицентричног“ језика, посљедњег изума евроунијатске германске филолошке школе који нам пропагира српско-хрватски гермафилски двојац Сњежана Кордић и Милош Ковачевић. Према новој прерасподјели у оквиру западноевропског знања тај новоустановљени „полицентрични“ језик би опслуживао више нација те је као такав по највишим дометима теорије дефиниционизма већ омеђен у првом парафу/протоколу Слова о српском језику. Требамо ли то да ишчекујемо поновно инсталисање испране неојугословенске идеологије и то под окриљем евроатлантизма како би и посљедњи помен на Србе коначно доживио свој означитељски спровод?
Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора.
(Наставиће се)
Аутор: Мирјана Влајисављевић
Извор: Мирјана Влајисављевић:ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (2)
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
2. Слово – полутајни документ закулисе 1. Кад Бог хоће неког да казни прво му узме памет. Сви гријеси србистике видљиви су већ у њеном инсистирању да се клањамо звијери двоазбучја, чиме се отворено стављамо против ћирилске цивилизације поистовијећене са православном. Хоћемо ли да више вјерујемо њима него својим очима и властитој памети, која нам казује да као што је сербокроатистиком владао римоцентрични екуменизам, тако обновљеном србистиком влада женевоцентрични екуменизам? Одлика женевоцентричног екуменизма јесте да је антихристоцентричан, иако је у Женеви центар Светског сабора цркава.
Из свега овога исходи да се у националној српској филологији ништа није промијенило у односу на братствојединствену сербокроатистику, осим што су се јахачи измијенили. Покрет за обнову србистике има мутно поријекло јер је Слово о српском језику, као тзв. језичко законоправило српског језика настало по директиви конспиративног и неекспонираног Свјетског сабора Срба као још један полутајни документ закулисе. По њиховом диктату србистика је свјесно стављена на погрешан пут бесмисленом доктрином о двоазбучности, чиме се на дуге стазе слама дух српског народа, поступно гаси наша национална свијест и вулгаризују наше основне духовне вриједности. Двоазбучје није ништа друго до дрско магарчење и залуђивање српског народа по директиви натовске свевласти која је смијенила ону папску, којим се намећу лажне вриједности приморавајући нас да их као такве прихватимо.
Све србисте у Републици Српској и Србији, те политички коректне „дисиденте“ сербокроатистике чини симбиоза корисних будала и обучених агитатора у функцији политичке пропаганде евроатлантизма, а за корист планера које ни сами не знају, ангажованих од стране Светског сабора Срба. При томе, једни из лингвистичко-политичког аналфабетизма, као заведени активисти, а други претворени у бирократске шефове тзв. обновљене србистике, служе истом циљу – да буду експозитура пројеврејене Европе, попут сличног Свјетског сабора Хрвата, чије је друго име Свјетски хрватски конгрес.
Србисти су Словом о српском језику учинили све како бисмо надаље судбински били везани за Бечки договор и како Вуков латинички потпис на овоме документу никад не би изблиједио, иако је тада реформисани српски језик под окриљем евроунизације као ни један језик у свијету постао четвороимени, што значи да је од тада четири пута прекрштен по диктату планера глобалне, не само језичке политике!
2. У Слову је садржана суштина стратешких циљева евроатлантиста да на српској штокавици у будућности направе један полицентрични језик, и такав захтјев стигао је преко Светског сабора Срба као наручиоца Слова, да би га у конспирацији писала двојица лингвиста у коауторству са трећим чланом, и то по становима београдским, далеко од било каквих институција и консултација. Кад је по диктату написано, Слово је било предато српским мондијалистима да га штампају у, наводно, фабулозном броју од 300 хиљада примјерака, што је ноторна маркетиншка подвала како би се овом тексту који у себи садржи укодиран ехо на законоправило Светог Саве, дало на важности. Његови законописци, сада је већ сасвим извјесно, радили су за интерес Срба глобалиста; не дакле за српство већ за некакво будуће ново југословенство, не за српство већ против српства и – за себе!
Оно што сербокроатистика ономадне није стигла да уради на потпуном расрбљавању српства преко преименовања српског језика, наставила је да ради домаћа пета колона на пољу србистике, а у служби глобалне милитаризације српства и славенства под окриљем новог свјетског поретка. На наговор Свјетског сабора Срба онај који је прошао иницијацију у јудеомасонство пише Слово о српском језику постављајући на пагански олтар стари идол коме србистика треба да приноси жртву ријечима: Нико није ућарио ко је Вука исправљао! Сви они заврше испод Вукове штуле! Као такав, покрет за обнову србистике је под забраном да ишта пита већ само да слијепо вјерује. Још једна окултна елита која захтијева да имамо широм затворене очи.
3. Данашње српство је крстоносно и на њега се може понајприје односити именитељ – „страдајуће православље“, како је нашу вјеру назвао у четвртом вијеку Григорије Богослов. Чини га крст и на њему распети Свети Саво, први српски просвјетитељ, прогнан из нашег православног свебића да би на његово мјесто уздигли до култа личности Вука Караџића као просвјетитеља који је на демагогији тобож` Срба сва три вјерозакона разбио светосавље, по коме су сви Срби православни. А какво је било просвјетитељство Вуковог времена с којим је отпочела „школа безбожништва“ најбоље свједочи податак да је у његово доба одржан први ватикански концил и на њему проглашен догмат о непогрешивости папе, којом приликом је европски ум, европски рацио потпуно абдицирао пред силама мрака.
У њему се између осталог каже да је папа светост свијета и одраз истине. Папа је све над свим и може све. Посебно је знаковит овај протокол: „Власти и вољи папе све је одано и нико се њему не може противити.“ Или пак онај који прописује да „папа не може да буде у заблуди. Он је свемогућ. У њега је сва пуноћа власти. Он је виши од апостола Павла и по свом призвању је раван апостолу Петру и он стога може да замјери апостолу Павлу и да мијења његове посланице“.
Шта рећи осим да овај догмат, којим је латинска црква признала непогрешивост римског првосвештеника и смртном човјеку приписала особине које припадају једино Богу, противрјечи здравом разуму у који се то исто просвјетитељство клело.
4. Србистика, наиме ни по чему није аутентична и самоникла, већ су нам је под Вуковим именом прво писали Аустријанци из бечко-берлинске школе у име сурогатне западне филолошке науке, све у служби римокатоличке политике да би је као такву накалемили на наше православље и светосавље и што лакше га вулгаризовали. Од тада се у западним научним лабораторијама почео да узгаја поданички менталитет који убија српску науку и нацију учећи нас да се стидимо ћирилице и одричемо од наше националне светосавске цркве; штавише, да је калајишемо духом католичким и протестантским на начин на који смо калајисали и наш рођени српски језик!
Зар да такву аустрофилску србистику обнављају наши србистички ћуприлићи, док се за лаковјерне Србе облаче у скерлетно рухо српских националиста, реактивирајући тиме и фишкалску аустријску политику која је највише урадила на завади Срба пропагирањем подјеле српског језика, срозаног до нивоа дијалекта и помијешаног са чакавским и кајкавским „дијалектом“ – по вјери, и то одмах у години Вукове смрти?
Хоћемо ли и даље да глорификујемо аустријско културтрегерство под окриљем натовске свевласти или да прогледамо и видимо да је много глатких путова који воде у пропаст, а први је онај који је обиљежила Вукова штула.
Зар да нас и даље убјеђују у некакву нову интеграцију српства преко никад и нигдје заживјеле тезе о Србима сва три вјерозакона који би се ујединили путем такозваног „полицентричног“ језика, посљедњег изума евроунијатске германске филолошке школе који нам пропагира српско-хрватски гермафилски двојац Сњежана Кордић и Милош Ковачевић. Према новој прерасподјели у оквиру западноевропског знања тај новоустановљени „полицентрични“ језик би опслуживао више нација те је као такав по највишим дометима теорије дефиниционизма већ омеђен у првом парафу/протоколу Слова о српском језику. Требамо ли то да ишчекујемо поновно инсталисање испране неојугословенске идеологије и то под окриљем евроатлантизма како би и посљедњи помен на Србе коначно доживио свој означитељски спровод?
Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора.
(Наставиће се)
Аутор: Мирјана Влајисављевић
Извор: Мирјана Влајисављевић:ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (2)
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић
