Баук ћирилице или Ћириличари целог света уједините се

Баук кружи Србијом и регионом – баук ћирилице. Све ретроградне силе Србије и региона ујединиле су се у свету хајку против овог баука, римски папа још од 1054. године, Марија Терезија, Франц Јозеф Први, Бењамин Калај, Анте Павелић, Хрватски и Босански сабор, Адолф Хитлер и остала апокалиптична браћа. Завезати ласом и жигосати ћирилицу то је нова врста каубојске игрице која кружи интернетом, а само је означавање Србина као геноцидног створа кул – кажу они. Сви другосрбијанци, хрватијанци, црногоријанци и остали -анци су против ћирилице и Србина. Шта то доказује?


  1. Сви горе наведени признају ћирилицу и Србина као корице и свети мач који се боре против ретроградности.

  2. Крајње је време да Ћириличари целог света отворено и храбро изложе своје циљеве, назоре, стремљења и да тако лажима о фалангизму ћирилице, супротставе статут свог „малог“ Удружења великог срца. Неће им бити тешко, јер и ако говоре различитим језицима, лако ће се споразумети – основица је јасна и јединствена, а она излази из дубоког темеља спремног да пркоси рихтеровско-меркалијевским јахачима.

Увод, разрада и закључак говориле су наше учитељице, а оне нису само оне из основне школе. Оне су и те које су и касније у вишим разредима бделе над нама баш као да смо им деца. Баш захваљујући њима изгледа смо ипак ушли у фазу разраде или почетка праћења игре, како кажу преферанџије, које сам неки дан споменуо. С обзиром да смо дуго губили, а да смо почели да пратимо, јер су на нас почели да обраћају пажњу и „тамо неки“, јасно је који је трећи део игре. С обзиром да су нама узори, иако су млађи, они „мали преваранти“ који варају цео свет и приводе игру крају баш онако како треба, јасно је како ће проћи непознаваоци „мале двојке“, који двојку поистовећују са трамвајем. То су они исти који су заборавили да је тај истобројчани трамвај био слаба оцена, а о опанцима које хвали највећи шкотски „сељак“ Шон Конери и да не причамо. То су они исти који гледајући у свој пешчани сат коме је песак близу дна, не знају да песак треба држати на длану, а не треба га стезати, јер пролази кроз прсте. То су они исти који су некад правили неке друге изложбе. То си они исти који су увек правили пирове, а не свечаности. То су они који су нам помогли да поново поверујемо у разраду. 
 
Једном давно коментаришићи нешто узвикнуо сам „живела Љиљана Смајловић“, а сада томе додајем „живела Ивона Јевтић.“. Они „тамо неки“ то не знају да кажу, јер жену не гледају онако као што је ми ћириличари гледамо и због тога се још једном захваљујемо овим дивним дамама. Због тога је наша „здружена тактичка вежба, а не акција“ резултовала успехом, јер да је резултирала, био би неуспех или фијаско у резултирајућој варијанти. 
 
Љиљана Смајловић се вероватно није сетила да су неки од јагодинских ћурана још 1964. године почели да кљуцају латинични крај, када је из свог угла написала већ историјски чланак, који је узбуркао дубоку латиничну бару, али само бару у коју је постављена мелиорациона ћирилична пумпа. Наиме погледајте крај филма „Пут око света“ и биће вам све јасно, мада је све почело управо онако како сам покушао да дочарам на почетку чланка. Ипак треба нагласити да су се латиничнокрајски јагодински ћурани изгубили у топографском незнању, јер да им је нешто осим кукуруза битно видели би да је топографија тог дела, а и целог Београда, сазидана од топографског незнања, а то је латиница, где води она енглеска.

Парафразирајући Маркса на почетку, управо сам хтео да подсетим да ваља учити и од непријатеља, јер Немац је увек био достојан непријатељ, увек је у лице говорио упола мање него што нам је Савезник говорио иза леђа. Поштујмо правог непријатеља, али држимо се браће, рече нам председник Добрица Ерић.

Дакле, да закључимо, латиница је унијатско писмо које служи за конвертовање или конверзију, салто мортале односно преокрет, али никако не за конвертирање Срба у нешто што никад нису били. Она је иницијална каписла, камен темељац друге куће у коју би ми Срби требало да се населимо. То је она иста кућа сазидана отровном циглом чији би миомирис наша деца требало да удишу. Ми Срби немамо више где да бежимо, остало нам је да их пропратимо и приведемо игру добитку. Нажалост почели смо од 1000. Ко зна – разумеће. Биће тешко, али неодложно. 

 
Пуковник авијације у пензији
Милорад Ђошић - пилот


Коментари