Пол Крејг Робертс: Огњем и мачем по "мењачима новца у храму"

Европа је преплављена избеглицама због хегемонистичке политике Вашингтона и Израела на Блиском истоку и у Северној Африци, политике која је резултирала покољем великог броја цивила. Прилив избеглица је толико велики да се европске владе међ собом препиру ко ће их примити. Мађарска разматра изградњу ограде, онакве какву су дигли САД и Израел, да би непожељне држали напољу. Западни медији врве извештајима у којима се осуђује прилив миграната. Ипак, нигде ни помена о узроку проблема.

Европске владе и њихов нехајни популус сами су одговорни за свој проблем с имигрантима. Европа четрнаест година подржава агресивни милитаризам Вашингтона који је побио и дислоцирао милионе људи који никада прста нису дигли на Вашингтон. Уништавање читавих земаља као што су Ирак, Либија и Авганистан, а сада Сирија и Јемен, као и наставак америчког покоља пакистанских цивила уз пуно саучесништво корумпиране и издајничке владе Пакистана, произвело је проблем избеглица који су идиотски Европљани сами себи наметнули.

Европа проблем заслужује, али то није довољна казна за њен злочин против човечности почињен подржавањем светске хегемоније Вашингтона.

Владама и становништвом западног света царује нехај, али тако је у целом свету. Остаје да се види да ли су Кина и Русија штогод свесније стварности.

Генерал-потпуковник Мајкл Флин, директор анеричке Одбрамбене обавештајне агенције до пензионисања августа 2014. године, потврдио је да је Обамин режим занемарио његов савет и  одлучио да подржи џихадисте који сада чине Исламску државу. Овде имамо нехајну америчку владу са тунелским видом, владу која јача различите елементе који Вашингтону пружају оправдања за "рат против тероризма" и уништавање држава. Као што идиоти Европљани сами себи стварају проблеме с избеглицама, идиоти Американци сами себи стварају проблеме с тероризмом. Безумност. И нема јој краја.

Погледајте то лудило од политике Обаминог режима према земљама некадашњег Совјетског Савеза. Кисинџера и Бжежинског, двојицу најомраженијих левичарских баука, згражава како су Вашингтон и ЕУ тотално несвесни последица агресије и лажних оптужби према Русији. Кисинџер каже да је америчка спољна политика у рукама "аисторичних људи", који не схватају да "ми не треба да се укључујемо у међународне сукобе ако им, на почетку, не можемо описати крај". Кисинџер критикује Вашингтон и ЕУ због њихове заблуде да Запад у Украјини може да делује начинима који нису у складу са руским интересима и мимо сагласности руске владе.

Што се тиче идиотске тврдње да је Путин одговоран за украјинску трагедију, Кисинџер каже:

"Немогуће је да је Путин потрошио шездесет милијарди евра на претварање летовалишта у зимско Олимпијско село да би покренуо војну кризу недељу дана после свечаног затварања Олимпијских игара које су Русију представиле као део западне цивилизације."

Не очекујте да морончине из западних медија примете нешто тако очигледно као што је значење Кисинџерове опсервације.

Иако се и Бжежински придружио Кисинџеру и јасно рекао да "Русија мора бити уверена да Украјина никада неће постати чланица НАТО-а".

Кисинџер је у праву када каже да су Американци и њихови лидери аисторични. САД делују на основу априорних теорија које оправдавају америчке жеље и предрасуде. Што је рецепт за катастрофу, рат, смрт и ишчезнуће хуманости.

Аисторични су чак и они амерички коментатори за које би човек рекао да су интелигентни. У чланку за Вилијам Бајк каже да је Роналд Реган заговарао уништење Совјетског Савеза. А није. Реган је поштовао совјетско руководство и са Горбачовим сарађивао до краја хладног рата. Реган никада није говорио о победи у хладном рату, већ једино о његовом окончавању. Совјетски Савез се распао зато што су Горбачова ухапсили тврдокорни комунисти противни његовој политици, који су покушали пуч. Преврат није успео, али је са собом однео совјетску владу. Реган с тим није имао никакве везе, није више био председник.

Неки аисторични Американци не праве разлику између ратних злочинаца Клинтона, Буша, Чејнија и Обама, и Џимија Картера, који је читав свој живот провео покушавајући да чини и чинећи добро. Само што чусмо да 90-годишњи бивши председник има рак, ето Мета Пепеа из "Каунтер панча" да нас подсети на "крваву оставштину Џимија Картера". Пепе Картера описује као само још једног лицемера што проповеда људска права, али има "склоност ка крвопролићима". Пепе мисли на то да Картер није зауставио крвопролиће што су га у иностранству изазвали странци. Другим речима, Картер није био успешан као глобални полицајац. Наравно, Пепеово критиковање Картера је буђава и лажна неоконзервативистичка критика Картера.

Пепе, а и многи други, показује запањујуће непознавање ограничења постојеће политике институционализоване владиним спровођњењем политике мимо председника. У америчкој политици, интересне групе су моћније од изабраних политичара. Погледајте око себе. Федерални органи створени за надзор и добро државних шума, државног земљишта, ваздуха и воде крцати су директорима пристиглим управо из компанија загађивача и дрвно-прерађивачке индустрије чији рад агенције треба да  регулишу. Прочитајте књигу уредника "Каунтер панча" Џефри Ст. Клера, "Рођен под мрачним небом", и схватиће да они који би требало да буду регулисани уствари сами регулишу у сопственом интересу. Какав црни јавни интерес.

И у економској политици исти финансијски руководиоци који су изазивали финансијску кризу што је резултирала огромним државним субвенцијама приватном банкарском систему, сада, после осам година, су они који управљају америчким Трезором и Федералним резервама.

Без јаког покрета иза себе, из чијих редова председник може да изабере кадар управе окренуте великим промена, председник је у шаци приватних интереса који финансирају политичке кампање. Реган је једини председник нашег доба који је имао макар привид покрета који га подржава, а "реганистима" у његовој администрацији противтежа су били Бушови републиканци из естаблишмента.

Тридесетих година прошлог века, председник Френклин Рузвелт је имао своје "њудиловце", па је, сходно томе, могао да доврши реформе, на пример у области социјалне заштите.

Али, Рузвелт није мислио да је он главни. У "Добу помирења" (2015), Стив Фрејзер цитира председника Рузвелта како секретару за финансије Хенри Моргентауу крајем 1934. године објашњава: "Људи које зовем "мењачима новца у храму "и даље имају апсолутну контролу. Биће потребно много година и, вероватно, неколико револуција да би их се елиминисало."

Осам деценија касније, што је Номи Принс пластично описала у "Сви председнички банкари""(2014), мењачи новца још увек имају потпуну контролу. Да их се отера, потребни су огањ и мач.

Осим ако се не деси каква катастрофа типа Велике депресије или слома тржишта некретнина, или стагфлација за коју нема много решења, председник без подршке у покрету је немоћан пред приватним интересним групама, а понекад ништа не може иако му је ту покрет.

Ипак, али како ће увек бити, Америка има коментаторе који заиста верују да председник може мењати ствари, али одбија да их мења, јер више воли да остане онако како је.

Приватни интереси су оснажени одлуком "републиканског" Врховног суда да је куповина америчке владе новцем корпорација демонстрација уставом заштићене слободе говора.

Да будем потпуно јасан, Врховни суд САД је пресудио да организоване интересне групе имају право да контролишу америчку владу.

После такве пресуде, како ће Сједињене Америчке Државе да се претварају да су демократске?

Како ће сад Вашингтон да своје геноциде правда "увођењем демократије" десеткованим државама?

Осим ако се свет не разбуди и не увиди да Западом управља чисто зло, човечанство остаде без будућности.


Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: Insouciance Rules The West -- Paul Craig Roberts - PaulCraigRoberts.org
Избор и превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО

Коментари